Da li se majmuni smeju?

Mi smo prilično uvereni da se ni jedna druga životinja ne smeje ni približno onako kako to čini čovek. A to treba da zahvalimo jedinstvenom statusu primata koji je naučio da se kreće na dve noge.

"Uspravljanje i hodanje na dve noge bilo je prelomni trenutak u evoluciji", naglasio je profesor Robert Provin, doajen u istraživanju fenomena smeha, koji podseća da "četvoronogi sisari moraju da usklade disanje sa koračanjem".

Uklanjajući pritisak na grudni koš, kretanje na dve noge omogućilo nam je kontrolu disanja koja je neophodna za govor, ali i sposobnost da prekidamo izdisanje i tako dobijemo karakterističan "ha-ha-ha" zvuk u ljudskom smejanju.

Ako je tačno da je smeh neka vrsta "društvenog maziva" koje pomaže uspostavljanju odnosa između jedinki ili jedinki i društva, može da se očekuje da bi naši najbliži "evolucioni rođaci", veliki primati, mogli da čine nešto slično.

"Smeh je u bukvalnom smislu reči zvuk grube igre praćene valjanjem i veliki majmuni u igri zaista proizvode nešto poput grohotnog smeha. Ali zvuci njihove radosti u igri nisu tako 'muzikalni' kao naši kad smo dobro raspoloženi jer ih stvara trajno, neprekidno izdisanje vazduha iz pluća. Njihov smeh je rezultat stalnog udisanja i izdisanja", izjavio je Provin za časopis "Sajens".

Kao rezultat, smeh velikih majmuna nije ni nalik na zvuk našeg smeha. Kad je Provin snimak smeha šimpanze pustio svojim studentima, većina njih je mislila da je reč o psećem skičanju, nekolicina je procenila da je reč o "bučnom seksualnom uživanju" a bilo je i onih koji su čuli struganje ili šmirglanje metala.

Prošle godine, profesorka Marina Davila-Ros sa Univerziteta Portsmaut u Velikoj Britaniji je, sa saradnicima, golicala tri bebe i 21 orangutana, šimpanzi i majmuna bonobo. Naučnici su merili različite vrste zvukova koji su dobijani i, zatim, ih koristili kako bi dobili "porodično stablo smeha".

Na opšte iznenađenje, "porodično stablo smeha" gotovo se do detalja poklapalo sa "evolucionim stablom" majmuna i čoveka, javio je časopis "Savremena biologija".

"Najizrazitija razlika bila je između čoveka i velikih majmuna. Ali smeh afričkih velikih majmuna, šimpanza i gorila koji su naši najbliži genetski rođaci, bili su akustički mnogo sličniji našim neko krici koje su proizvodili orangutani", naglasila je profesorka Davila-Ros.

Onda - gde treba da povučemo liniju razdvajanja? Treba li smeh da definišemo jednostavno kao bilo koju vokalizaciju za vreme igre?

Mišljenja su različita

Jedan od istraživača koji zagovara liberalnu definiciju je evolucioni biolog Jak Panksep sa Državnog Univerziteta Vašington u Pulmanu. Snimajući pacove koristeći detektore za praćenje slepih miševa, otkrio je da oni, kad se golicaju, stvaraju karakteristično ultrazvučno cvrkutanje na frekvenciji od 50 kiloherca.

U isto vreme, on ne samo da ovo smatra smejanjem već tvrdi da bi nam dalja istraživanja na pacovima pomogla da shvatimo neurobiologiju ljudskog smeha.

Ove svoje stavove izložio je u časopisu "Istraživanja mozga i ponašanja".