Kako žive studenti u Severnoj Koreji (VIDEO)

Crni ekran. Zatim impresivna muzika sa klavira – a onda se pojavljuje učionica. Vidi se mlada žena kratke kose i drugi mladi kako sede u učionici. Ona je u školskoj uniformi, sivoj jakni i beloj bluzi. Na levoj strani na jakni, malo iznad srca – crveni bedž sa likom severnokorejskog osnivača države i „večnog predsednika" Kim Il-Sunga. Pored toga je lik njegovog sina Kim Džong-Ila.

Devojka počinje da priča. „Zovem se Mi Hjang i studiram engleski na univerzitetu nauke i tehnologije u Pjongjangu.“ Mi je glavni lik prvog video-bloga koji je taj univerzitet pre nekoliko dana objavio na svojoj stranici na Fejsbuku. Svakog meseca bi trebalo da bude objavljen novi video-snimak. Najavljeno je da će u sledećem tema biti – stomatološka klinika. A cilj je da se dobije „uvid u svakodnevicu na našem univerzitetu“.

Onlajn u zemlji Kimova

Značajno je već to što Fejsbuk-stranica tog univerziteta uopšte postoji, jer Severna Koreja je uglavnom of-lajn. Samo retki imaju pristup klasičnom internetu. Prema izveštaju agencije „We are social“ objavljenom početkom ove godine, samo 7.000 ljudi u Severnoj Koreji koristi internet. Radi se pre svega o stranim preduzetnicima koji se preko pametnih telefona uključuju na Fejsbuk, kaže jedan portparol te agencije.

Slavlje za prve apsolvente elitnog univerziteta

Za svoje građane severnokorejsko rukovodstvo ima strogo kontrolisan, sopstveni internet. Univerzitet iz Pjongjanga je izuzetak i spojen je sa svetskom mrežom. To je elitni univerzitet za vodeće sinove, a u međuvremenu i kćeri Pjongjanga, i vode da protestantski misionari iz inostranstva. Svi profesori su sa Zapada.

Na njemu i studenti imaju pristup internetu, izjavio je za južnokorejske novine „Koreja tajms“ rektor univerziteta Park Čan-Mo. „Oni smeju da koriste internet za istraživanja“. Na pitanje koliko se studenti pritom kontrolišu, on je izbegao da dâ odgovor izjavivši da se mreža na univerzitetu koristi isključivo u naučne svrhe.

Protivrečnosti elitnog univerziteta

Univerzitet nauke i tehnologiju u Pjongjangu osnovao je 2010. jedan Amerikanac poreklom iz Južne Koreje. U početku je primljeno samo 160 studenata, a danas ih je, prema internet-stranici univerziteta, 560. Finansira se isključivo donacijama i novcem od evangelističke crkve. Severnokorejska država ne preuzima nikakve troškove, a hrišćanskim profesorima zabranjeno je da na univerzitetu javno govore o svojoj veri.

Hrišćane u Severnoj Koreji progone kao u retko kojoj zemlji. Američka novinarka Suki Kim kaže da su te protivrečnosti „gotovo ironične“. Ona smatra da je postojanje univerziteta pokazatelj toga da severnokorejsko rukovodstvo ipak ne želi da zemlju potpuno izoluje. Znanje iz inostranstva je u svakom slučaju dobrodošlo kako bi se omladina što bolje osposobila za budućnost. Naučnici iz SAD i Velike Britanije učestvovali su su na jednom simpozijumu u Pjongjangu 2011. godine

Iskustva jedne novinarke

Suki Kim poznaje univerzitet u Pjongjangu iz sopstvenog iskustva. Ona je rođena u Seulu i kao dete se odselila u SAD, ali se uvek interesovala za istoriju svoje podeljene domovine. Na univerzitetu u Pjongjangu 2011. je provela jedan semestar predstavljajući se kao obična profesorka. U stvari, istraživala je i sakupljala iskustva za svoju knjigu koja je izašla 2014. pod naslovom „Bez tebe ne postojimo ni mi“ (Without you, there is no us). Naslov je asocijacija na pesmu koju su studenti tokom njenog boravka pevali svakog dana dok marširaju na nastavu – u čast tada još živog vođe Kim Džong Ila.

Suki Kim piše o stravičnom iskustvu stalnog nadzora i bez slobode kretanja. „Osećaj stalnog nadzora me je iscrpljivao. To je bilo kao da sam živa zakopana ili kao da mi je vetar nanosio pesak u lice“.

Demonstracija sreće

Autori video-bloga očigledno žele da ostave potpuno drugačiji utisak: da su moderni, otvoreni ka svetu – da je sve u redu. Na slici se vidi veliki prostor univerziteta i čuje se glas brucoškinje Mi Hjang. I ona priča kako je bila nervozna pre susreta sa stranim profesorima. „Surfuje“ se uglavnom na filtriranom, strogo kontrolisanom internetu

Mi Hjang se vidi i na nastavi, kako koncentrisano nešto zapisuje. A sledeća slika bi trebalo da pokaže da u svakodnevici na severnokorejskom univerzitetu ima i zabave. Dve studentkinje sede na klupi i smeju se, a onda se vidi kako se dobro raspoložene devojke okupljaju napolju i počinju da marširaju. „Studiram i živim ovde u kampusu sa kolegama i prijateljima. Sve radimo zajedno. Naročito je lepo kada u spavaonici s drugim devojkama razgovaram o stvarima koje su bile tema na nastavi“, kaže jedna od njih i dodaje da je to „veoma zabavno“.

Svaka rečenica koju ta mlada žena izgovara deluje usiljeno. Ni prijateljstvo ne deluje uverljivo. Ona kaže da se rado bavi sportom, dok se pritom prikazuju devojke kako plešu. „Ponekad igramo odbojku, ili mini-badminton. Ne znate šta je to? Možda to možete da vidite ovde“, kaže i sramežljivo se osmehuje gledajući u kameru.

Ostani na zemlji

U Severnoj Koreji, kaže studentkinja dalj, postoji jedna izreka: „Ovde se kaže: ostani s nogama na zemlji svoje domovine i usmeri pogled ka svetu“. Tu izreku poznaje i Suki Kim i citira je u svojoj knjizi. Ona je ispisana na zidu, pored slika Kim Il-Sunga i Kim Džong-Ila.

Autorka knjige iscrpno piše o tome kako studenti nisu imali pojma o svetu van Severne Koreje, da smatraju da njihova zemlja uživa velik ugled u inostranstvu i da uvek nastoje da svoju zemlju i svoj život prikažu u najlepšem svetlu – uključujući i male nezgode. „Jedan student je priznao da niko nema svoj mobilni telefon. Njegov kolega brzo dodaje u stvari svi imaju mobilne, ali da ih dobrovoljno predaju na ulazu na univerzitet, kako bi mogli da se potpuno koncentrišu na studiranje.“

Lekarka za otadžbinu

I Mi Hjang želi da se „potpuno koncentriše na studiranje“. Sanja o tome da postane lekarka i nada se da će se tom cilju približiti kroz studije na elitnom univerzitetu koji se finansira iz inostranstva. „Tada ću moći da kaže: hvala što ste mi pomogli da ostvarim svoj san. Za svoju otadžbinu.“

Tako se završava „uvid u svakodnevicu“ na univerzitetu. Mi Hjang se smeška dok muzički komad koji se čuo tokom celog filma završava tačno u sekundu. A onda ekran ponovo polako postaje crn.