Piramida za Slobu

Eto, sada me fascinira neverovatna lakoća i jednostavnost kojom smrt Slobodana Miloševića pokazuje kako je on živeo, šta je drugima uradio i kako je čudan i dvosmislen odnos Srba prema njemu. Sva ta destruktivnost, sva ta glupost, sva ta iracionalnost se skupila i savršeno pokazala u ovih nekoliko dana.

Ovo je moj pokušaj da napišem objektivnu analizu Miloševićeve vladavine. Pa, za razliku od velikog broja ljudi koji sada citiraju poslovice tipa “o mrtvima sve najbolje” (pa još i na latinskom, pseudo-erudicije radi, od čega dobijam blagu mučninu), ja ne mogu da se pretvaram da je Miloševićeva smrt na bilo koji način promenila moj odnos prema njemu i prema zlu za koje je odgovoran. Debeo jesam, licemer nisam. Ja nisam objektivni posmatrač Miloševića, već neko ko ga je iskusio na sopstvenoj koži, i ko ga se vrlo dobro seća.

Ja se sećam 9. marta, kada su tenkovi išli Beogradom, i sećam se izrovanih ulica. Ja se sećam kako 1993. u Beogradu nije mogao da se kupi litar mleka. Ja se sećam kako su mojim drugovima iz škole idoli počeli da postaju naprasno domoljubni mafiozi i napumpane polupismene pevaljke, i pomahnitale mržnje kako šiklja iz televizora. Sećam se i hiljada ljudi, opljačkanih od Slobe, Dafine i Jezde, kako beznadežno i bespomoćno čekaju po redovima, umesto da svoje sudbine i svoje živote uzmu u svoje ruke. Sećam se i kordona, i batinaša, i suzavca. I sećam se bombi kako padaju po mom gradu, ogavnih patriotskih pesama, na Uskrs ubijenog Ćuruvije, obnove, izdajnika, krađe i pada, predaje i suđenja. I mrtvog Đinđića, posle onoliko hiljada pre njega.

I sad bi meni trebalo da bude žao njega! Zašto? Zato što je bio čovek (šatro)? Zato što je hrišćanski oprostiti? Žao mi je mene, zato što sam ga toliko godina trpeo, i zato što ću još toliko vremena potrošiti baveći se budalama koje je on stvorio. Žao mi je što nije dočekao presudu, zbog hiljada mrtvih i miliona prognanih koji su se od njega napatili mnogo više od mene. A zaista se divim licemerju lažnih hrišćana (episkopa ili ne), koji pričaju o opraštanju čoveku koji do poslednjeg trenutka svog štetočinskog života nije osetio ni blag nagoveštaj savesti, krivice ili kajanja.

Mi nikada ne smemo da zaboravimo da Milošević nije bio samo nazovi državnik koji je hiljade ljudi sterilno ubijao izdaleka, već i čovek koji je vrlo lično okrvavio svoje ruke grehom političkog oceubistva. Kako je proročki jednom rekao sam Stambolić, kada te neko decenijama gleda u leđa normalno je očekivati da će u nekom trenutku poželeti da ti u njih zabije i nož. A da li je Milošević to uradio sam, ili preko nekog JSO bandita ni najmanje nije važno. Važno je da je Stambolić svoj kraj dočekao u jami s živim krečom, dok je Milošević svoj kraj dočekao u krevetu. I zbog toga mi je žao. A pravi hrišćani bi pre trebalo da se zamisle nad prirodom zla, zločina i kazne. Par vekova pre nas ljudi su mnogo bukvalnije zamišljali pakao – ne kao neki metaforički nedostatak ljubavi Božije, već kao oganj, trozupce i živahne đavole. E tako i danas najhrišćanskiji doprinos oproštaju Srbije nije dao patrijarh (iznenađenje!), već Koraks: vatra, na njoj lonac, a u njemu Sloba, Tuđman i Alija. Dejton 2, “Osveta sudije Meja”.

Kako je samo prigodan njegov odlazak. Kakav fantastičan tajming, u najgorem mogućem smislu, kakve maštovite teorije zavere, u najboljoj tradiciji Smilje Avramov. Kako je samo dirljiva scena ratnih zločinaca koji pišu čitulju najvećem od svih: Gotovina i Šešelj, Hrvatska i Srbija, bratstvo i jedinstvo. Kakva je samo simbolika u operskoj borbi oko njegovog leša: hoće li ga sahraniti u Moskvi, kao oličenje večnog zaveta braće Srba i Rusa? Hoće li ga sahraniti u zavičajnoj Crnoj Gori, kao poslednji poklon pred nezavisnost, sve praćeno teškom problematikom o pesmi Evrovizije? Ili će to ipak biti u Beogradu, ne u Aleji velikana jer neće nesrpska Demokratska stranka, ali u režiji tog prekrasnog prodavca mržnje, neprevaziđenog Vučele. Obuzima me slatka jeza.

Moj mali savet ožalošćenoj partiji – napravite mu piramidu. Ne zato što je bio srpski faraon – ipak ne treba preterivati. Čak ne ni zato što su Srbi bili graditelji egipatskih piramida, kao što su nam objašnjavali njegovi dvorski istoričari i vidovnjaci. Piramidu koju niko ne bi mogao da oskrnavi i koju bi mogao da projektuje Mrka i imala bi sobu sa svim Slobi dragim ljudima i stvarima. Moji razlozi su higijenske, nušićevske prirode.