Novinska fotografija - medij koji nestaje

I dok u svetu najbolji fotoreporteri i dalje uspevaju da prežive radeći ono što vole i znaju jer ozbiljni mediji, povremeno, ipak odluče da pošalju svog fotografa na mesto događaja kako bi "u slici" zabeležio trenutak.

Tako je nedavno svet obišla fotografija žene u crvenoj haljini sa protesta u Turskoj ili dramatična fotografija muškarca ispred tenkova na Tjenanmenu ali i potresna dece koja beže posle bombardovanja napalmom u Vijetnamu, u Srbiji fotografija "ne da je u zapećku već je u ozbiljnom minusu".

Razlog tome, kažu sagovornici Tanjuga - iskusni fotoreporteri i stručnjaci za fotografiju - nije razvoj digitalne fotografije koliko sveopšta nebriga za profesiju za koju je neophodan talenat, disciplina, rad, ali pre svega ljubav.

Poplavljena ulica u Bezdanu (Foto: Jaroslav Pap / Tanjug)

"Sve nas povezuje ljubav prema fotografiji i sticajem srećnih okolnosti plaćeni smo da se bavimo svojim hobijem", kaže Aleksandar Stanković, iskusni fotoreporter koji je radio kako za strane medije tako i za domaću štampu.

Problem sa novinskom fotografijom je, kaže on, što u našim medijima ona služi da popuni praznine u novinama. Ne postoji profesija "urednik fotografije", već je to sada dispečer koji se bavi svime samo ne svojim poslom.

Novinari ne znaju šta je fotografija i potrebno je i njih tome podučiti, smatra Stanković.

On pripada generaciji fotografa koji su na ovim prostorima radili tokom raspada bivše Jugoslavije i mnogi, mlađi fotografi, im danas zameraju da nisu iskoristili priliku da od fotonovinarstva naprave profesiju, sa utvrđenim merilima, standardima...

Slayer u Kombank areni (Foto: Nemanja Jovanoviæ / Tanjug)

Umesto da pođu od pretpostavke da neko ko je kupio novinu želi da dobije kompletnu informaciju, na nekom višem nivou a ne sažvakanu na najprostiji način, da ima izvestan koeficijenat inteligencije i da ga interesuje šta se dešava, mediji smatraju da je svaku vest pa samim tim i fotogrfiju potrebno što više pojednostaviti, smatra Darko Stanimirović, fotograf i osnivač fotografskog kolektiva Belgrade Raw.

Stanimirović, koji je i kustos u Artgetu i vodi radionice za fotografe, smatra da je internet revolucija dovela do takozvane "snapshot" i "mobilephone" estetike zbog koje gledaoci misle da su amaterske fotografije bebe Kim Kardašijan ili protesta u Turskoj "iskrenije i vernije" od profesionalnih fotografija koje smatraju "lažnim i nameštenim".

Takav stav olakšao je život urednicima u celom svetu jer ne moraju nekoga da šalju na lice mesta ali je doveo i do kompromisa u smislu kvaliteta.

Stanimirović smatra i da fotografi u Srbiji pate od mita o putujućem fotografu koga šalju po svetu da fotografiše i dodaje da toga više nema i da oni koji žele da se bave dokumentarnom/reportažnom fotografijom ne smeju da budu fokusirani samo na jedan region.

To naravno povlači pitanje novca i sredstava u zemlji gde je prosečna plata 300 evra a fotografi zarađuju slikajući venčanja.

Monsuni u Indiji (Foto: Rajanish Kakade / Beta / AP)

Dobitnik nagrade World Press Photo 2013 (WPP) Nemanja Pančić smatra da su kultura i obrazovanje, kako gledalaca tako i samih fotografa, ključan faktor. Prema njegovim rečima, neophodno je ulagati u te oblasti kroz posebne radionice, druženja sa fotografima iz sveta.

"Fotografija ovde ne da je u zapećku već je u debelom minusu. Dve glavne discipline fotografije, portret i reportaža, izumrle su u medijima. Mediji ovde ne žele da ulože u pristojnu opremu za rad ali, iako je fotografija u Srbiji u krizi u smislu logistike i resursa, po talentu, idejama, kvalitetu ne zaostajemo za svetom", kaže on.

Za ovaj posao potreban ti je talenat, ljubav i samokontrola da istrpiš neke stvari, rekao je Pančić čija je fotografija Milana Ponjegera, dečaka koji je preziveo samoubistvo roditelja u cijem je zagrljaju bio kada su se bacili sa terase dobila nagradu WPP.