Šta je to pasivna zavisnost?

Dim od cigareta je vidljiv. Ali šta je sa dimom od drugih zavisnosti koji nije toliko vidljiv i ne štipa za oči.

Da li postoji i dim od alkoholizma, sedativa i droga, vorkoholizma, šopoholizma? Da li i ove zavisnosti ispunjavaju prostorije dimom koji udišu i svi drugi koji se nalaze u njima?

Ili ćemo misliti da, zbog toga što nas dim od tih zavisnosti ne štipa za oči, zato što je nevidljiv, ne može da postoji i da ne može da guši?

Dim od alkoholizma, narkomanije i drugih zavisnosti postoji i sasvim je vidljiv. Za razliku od duvanskog dima on je pre svega "ono što osećamo u vazduhu", on je emocionalna klima u prostoriji, okruženju. I dok je teško pokazati da štipa za oči, on štipa za srce, osećamo gust dim, napetost, stegnutost, pretnju.

Da li ste nekad sreli neku osobu za koju pouzdano znate da niti pije niti je pila, ali sa velikom jasnoćom vidite u njenom ponašanju karakteristično alkoholičarsko zaplitanje jezikom i/ili afektiranje? Nekoga ko se dosta precizno ponaša kao alkoholičar ili narkoman iako nije ni jedno ni drugo? Ili ste nekad zatekli sami sebe kako se osećate i ponašate kao da ste pijani ili drogirani, a niste ništa od toga?

Slično kao što neko može da se razboli od pasivnog pušenja, možemo da izgradimo ceo stil života i posebne načine odnošenja s drugima koji su karakeristični za zavisnost iako sami nikad nismo izgradili zavisnost od npr. alkohola ili sedativa ili droga. Ovo je fenomen parazavisnosti.

Deca iz porodica u kojima su roditelji/staratelji zavisnici izgrađuju pun spektar parazavisničkih ponašanja kao cenu za preživljavanje u disfunkcionalnoj porodici. Brojne studije i istraživanja su pokazali karakteristične i univerzalne načine na koje deca iz ovih porodica prolaze kroz detinjstvo i sa kakvim se problemima susreću kao odrasli. Mogu da postanu opsednuta željom da budu normalna i da se uklope, ne znajući zaista kako da prosude šta je normalno. Mogu da prošire granice lične odgovornosti preko svake mere, da budu nesposobna za zabavu i da život, sebe, sve, shvataju preozbiljno. Kompulsivno laganje, odlaganje i nezavršavanje poslova su česti simptomi. Znaju da vrlo okrutno sude sebi i da imaju velikih problema da imaju poverenje u drugog, često praćeno snažnim strahovima od napuštanja, da mešaju sažaljenje sa ljubavlju itd.

Međutim, postoji i drugi stepen uticaja ovog emocionalnog dima. Deca iz disfunkcionalnih porodica rastu, postaju odrasli i prave svoje porodice. Sami niti moraju da postanu zavisnici niti da se venčaju sa zavisnikom, a da njihova deca takođe poprime odlike parazavisničkog modela ponašanja i postojanja. Porodica koja je nema zavisnika za jednog ili oba roditelja, može da ima parazavisnika za jednog ili oba roditelja i ceo model se širi i nastavlja da postoji.

Uzmimo za primer naizgled adaptiranu ženu koja ima naizgled funkcionalnu porodicu. Deca ulaze u pubertet, hormoni ih rasturaju i malo po malo ima sve veće probleme s njima: neuspeh u školi, poremećaji ponašanja, depresija, izolacija, problematično društvo, napadi besa, emocionalni ispadi, agresivnost prema roditeljima... pustite mašti na volju.

Tenzija raste i žena optužuje muža za ove probleme, kaže da nije dobar otac, da je samo on drugačiji i bolji čovek ona ne bi sad imala ove probleme sa decom.

Muž ne može da podnese ovo stalno otpuživanje i kritike i pokušava da pobegne, bilo tako što se odaje alkoholu ili ostaje sve duže na poslu ili nalazi drugu ženu... opet pustite mašti na volju, razni scenariji su mogući.

U svakom slučaju, problem se rešava razvodom. Deca videvši do čega je dovelo njihovo "ponašanje" shvataju da više ne smeju da prave probleme i da se obraćaju roditeljima za pomoć; ako je ovo do sad dovelo do razvoda, šta bi bilo ako bi nastavili sa traženjem pomoći – ubistvo, smrt... neki još gori košmar od ovog. Problem sa decom je rešen zamenom, sad roditelji imaju problem i nema više prostora za dečje probleme. Deca nabacuju masku adaptiranosti i normalnosti i probleme gurnu pod tepih kao što su i naučeni da učine.

Pogledajmo sad porodičnu istoriju ove naizgled adaptirane žene čija se naizgled funkcionalna porodica raspala. Odrasla je sa majkom i ocem koji je bio alkoholičar. Otac je napuštao porodicu da pije, kada je bio tu verovatno je bio i nasilan i na kraju napustio i nju i majku. Ostavljana i ostavljena, preplašena svojom sudbinom i iskustvom u braku, bez ikoga kome može da se poveri i obrati, majka uzima svoju ćerku za svoju poverenicu i uzdanicu. Deli sa njom svoja osećanja napuštenosti i povređenosti, uči svoju ćerku prema svom životnom iskustvu – da su svi muškarci isti kao i njen otac alkoholičar: nepouzdani, agresivni, lažljivi i kako se od njih i ne može očekivati ništa drugo nego da te napuste,izdaju, povrede i iskoriste.

Nemajući nikog drugog osim svoje majke, žena o kojoj je reč, kao devojčica pristaje na sve što joj je rečeno uverena da čini ispravno, da nju majka voli i da joj želi dobro. Uostalom, majka joj izvesno i želi dobro, ne znajući da je put za pakao popločan dobrim namerama.

Dvadeset godina kasnije ona upoznaje muškarca koji je sve što nije bio njen otac, pouzdan, odgovoran, radan, obrazovan, ambiciozan i najvažnije – ne pije... Po svemu što ona zna, on je savršen kandidat za oca porodice. Biće uvek tu za nju, nikad je neće napustiti. Dobijaju decu i desetinu godina oni žive dobro. Onda deca ulaze u pubertet. Hormoni cepaju sve prećutne sporazume, osećanja kipte iz dece, šavovi pucaju i sve sakriveno i zakopano preti da izleti na površinu.

Gledajući u svoju decu, majka je prinuđena da gleda u sve što je zaboravila, da se seti svih svojih osećanja koja je imala pored oca alkoholičara, osećanja napuštenosti, osećanja izdaje sebe kad je pristala da bude majčina poverenica. Sve ovo je dovodi do granice potpunog ludila i bežeći od njega, sva osećanja napuštenosti, odbačenosti, prisile, sve što je u njoj počinje da prebacuje na supruga. Sve što nije mogla reći ocu koji je napustio i majci koja ju je uzela pod svoje, govori mužu. On je zaista napušta i istorija se ponavlja. Proročanstvo se ispunilo – nijedan muškarac nije vredan poverenja jer te na kraju izda i napusti porodicu.

Šta je drugo mogla da učini ova žena?

Nije okusila alkohol u životu, nije se uplela u zavisnost od sedativa, nije narkoman. Samo je želela siguran život, ali nikad se nije pričalo o osećanjima, posebno nekim osećanjima. Neprestana pretnja pijanog oca koji će svaki čas ući i napraviti sranje ili će nas svaki čas napustiti i ostaćemo sami i nezaštićeni, iako je odavno mrtav, i dalje je postojala u vazduhu i svi članovi ove naizgled funkcionalne porodice su je udisali. Dim je bio toliko gust da se nisu ni videli međusobno dobro, čulo se samo neko vrištanje kroz maglu ponekad.

Kada su deca pritisnuta hormonima provrištala i zaista pokušala da otvore prozor i proluftiraju, izbace dim napolje, kažu glasno na način na koji su umela da je mnogo zadimljeno i neizdrživo, prozori su zašrafljeni. Bolje je sa dimom, jer vidite, mi i ne znamo kako da živimo bez tog dima. Ta priča o čistom vazduhu, to je, deco, čista fantazija, a fantazirati nije dobro, pogubno je. Ta priča o čistom vazduhu je bajka, a odrasli ljudi ne veruju u bajke.

Zato prekinite da fantazirate i verujete u bajke o čistom vazduhu, tako nešto kao prozori ne postoji, to je iluzija. Dim je iluzija. Osećanja su iluzija. Istina je iluzija. Sve je iluzija. Fenomen parazavisnosti ne postoji i ne treba ništa da učinimo povodom onoga što ne postoji.

Ili... ste spremni da pokušate da odgovorite na pitanje - šta je drugo ova žena mogla da učini?

Šta vi činite?