Snežana Jandrlić: Na Vlasini dobija krila

Zbog Snežane Jandrlić i njene tople boje glasa mnogi su zavoleli „rani mraz”, drugi su krenuli njenim stopama u potragu za lekovitim biljkama i gljivama, a neki su je poslušali i zauvek izbacili meso iz svojih tanjira. Ljudi je slede, jer ko god je imalo poznaje zna da, sve što radi, radi – srcem. Tom svojom iskrenošću i sugestivnošću, Snežana je otvorila mnoga vrata, kao čarobnim ključem.

"Sa petnaest i po godina dobila sam ličnu kartu i pasoš i otvorila žiro račun u ondašnjoj Ljubljanskoj banci. Jeste da je bio presedan, ali mi je načelnik policijske stanice izašao u susret za dokument koji se davao punoletnima… Kao najmlađi član 'Ateljea 212' igrala sam drugu žensku ulogu u operi „Isus Hristos Superstar”, uskakala sam i u druge pozorišne predstave i ti papiri su mi formalno bili potrebni. I, mogu da kažem da je mnogo lepo biti mlad, a biti samostalan i imati svoj dinar", ističe Snežana.

Kada je „prohodala” svoje prve estradne korake, usledilo je i poznanstvo sa Borom Đorđevićem, početak grupe „Suncokret”, spektakularni nastupi u viđenim klubovima u Holandiji... Taj njen razvojni put bio je nepredvidiv, često kao i ona sama.

"Muzika je deo mene. Ona mi je data rođenjem. I otac, i majka su veoma lepo pevali. Prve časove davao mi je moj deda uja, Josip Petraš, inače muzička legenda Beograda, koji je svirao jedanaest instrumenata. Pošto je imao neku malu harmoniku, počela sam da učim klavijature. Ubrzo sam upisala i muzičku školu 'Kosta Manojlović' u Zemunu i tu stekla osnovno muzičko obrazovanje. Sve više sam se usmeravala ka solo pevanju.

Moja profesorka Milica Popović imala je sjajna predviđanja. Govorila je da nije imala učenika u svojoj karijeri kome je postavila glas za tri meseca. Posle prve godine obezbedila mi je stipendiju u Milanskoj skali, ali ja sam slušala svoj instinkt. Volela sam Dženis Džoplin, Anetu Frenklin, Bili Holidej, i to sam pevala. Moje opredeljenje bili su soul, džez i bluz. Kad sam joj rekla da neću da se bavim operom, mislim da sam je u srce pogodila", priseća se Snežana.

Sticajem nekih okolnosti, ipak se povukla u anonimnost. "Pitaju me zašto više ne snimam. Ne snimam jer mi se ne nude dobre pesme. Moj cilj nije da pevam da bih se pojavila na naslovnim stranama. Želim da ljude milujem svojim glasom", odgovara pomalo setno, misleći na trenutke, poput onog kada je Mičio Kuši, svetski lider makrobiotike gostovao u „Sava centru”.

Tada je posle duže pauze javno „pustila” glas i o tome se posle pričalo. "Trebalo je da otvorim to njegovo predavanje, ali ne volim da držim suvoparne, formalne govore. Umesto gomile reči, dobrodošlicu sam svima poželela jednom divnom, ljubavnom izvornom srpskom pesmom 'Petlovi pojev, Morava tzvni'. Znam kako sam je otpevala, jer čujem sebe kad pevam. Pola sale je plakalo. Moja drugarica koja je sedela u prvom redu me je zagrlila i rekla: 'Šta si nam to uradila?' A, Kuši, onaj mali čikica od osamdeset godina, umeo je da uzvrati. Kad je završio predavanje, otpevao je jednu pesmu na japanskom", seća se s radošću i ne krije da je to u njoj pokrenulo lavinu osećanja koja joj više ne daju da ćuti.

"Predlažu mi da napravim neki rimejk. Ako mi ptičice kažu 'hajde da zapevamo', možda i hoću", premišlja Snežana. Bog joj je dao pamet, talenat, ali i snagu, pa se pored muzike bavila i sportom.

Igrala je rukomet, očekivali su da će postati najmlađa reprezentativka, jedanaest godina je trenirala karate i stigla do crnog pojasa... Sada se okrenula jogi, meditaciji i pravilnom disanju. Napravila je svoj sistem vežbi i tako neguje sportski duh i održava kondiciju. Te vežbe, međutim, ne može da radi bilo gde, već pobegne u prirodu, da sebe „iznutra ispere kiseonikom”.

"Iako sam beogradsko dete, oduvek sam volela kišu i miris ozona i uživala u savršenim nijansama prirode. Vrlo često sam ih oslikavala na platnu, pa je moj profesor likovnog u gimnaziji bio ubeđen da ću upisati Likovnu akademiju. Osećala sam da je priroda iscelitelj. Dobro se sećam tih signala još u detinjstvu. Moj tata je dobio premeštaj za Mostar. I sad vidim onu poljanu svu u cveću pokraj Neretve na kojoj sam brala cveće i satima gledala mrave kako kotrljaju mrvice i prave svoj dom.

Sada se ta priča proširila. Ušla sam u svet pečuraka i lekovitog bilja. Nepogrešivo znam da prepoznam dvadeset tri vrste gljiva, sama prikupljam i čajeve za ličnu upotrebu, a čim grane proleće, idem na Kosmaj i Avalu i berem sremuš, maslačak, motovilku, divlji vlašac...", sa ponosom ističe ova neumorna žena koja je, kaže, živela „turbo” otkako je došla na ovaj svet, na badnje veče, davne pedeset šeste u Beogradu, dok je napolju padao sneg, zahvalna majci i ocu što su je tako nemirnu i radoznalu sačuvali u jednom komadu.

Davnašnju okrenutost ka Istoku Snežana je pokazala i kada je upisala orijentalnu filologiju – arapski i turski jezik. Međutim, svim svojim bićem postala je zadovoljna tek kada se posvetila makrobiotici. "U mojoj porodici kuvala su se klasična jela. Bilo je mesa, gibanice, ali i dosta salate. Zeleno me je uvek najviše privlačilo. Kad je izašla prva knjiga o makrobiotici, bila sam fascinirana. Prva šira saznanja stekla sam u Holandiji, na Kušijevom institutu, gde dolaze ljudi iz celog sveta. Posle sam odlazila na seminare i sve više napredovala na tom polju. Potom i sama održala mnogo predavanja, nastojeći da razbijem predrasude o makrobiotici.

Mnogi koji makrobiotiku posmatraju kao hranu za bolesne, u potpunoj su zabludi. Dvadeset godina dokazujem na sopstvenom primeru da je to put preventive, put zdravlja i put veselja!" Mada je zatvorila makrobiotičko-vegetarijanski restoran „Priroda”, i dalje stoji iza uverenja da organska hrana mora da osvoji svet. Nastavila je da radi makrobiotički ketering, tako da konzumenti i dalje uživaju u vrhunskoj hrani koju ona priprema.

Predviđa da će na kraju dvadeset prvog veka ljudi živeti na biljnoj hrani. Bežaće, kaže, u „tri lepe” da prave svoj mikro život sa onima koji su na istoj talasnoj dužini. Prvenstveno misli na sebe. "Obožavam Beograd, ali sve manje u njemu vidim svoje mesto. Želim da pobegnem na Vlasinu. Tamo je raj na zemlji. Zaljubljena sam u tu planinu, moj pokojni muž je poreklom iz tog kraja. Odande dođem sa dva para krila, ne dodirujem zemlju. Tamo ću provesti treće doba", kaže ova beskrajno energična žena koja je uvek radila smo ono što voli i što je za nju dobro. Bila je svesna da je to ogroman rizik i hrabrost, ali upravljati svojim životom za nju je i velika radost.

.................

Biserak

Ideje o ekologiji svesti i ekologiji planete Snežana je osmislila u serijalu „Početak je danas” koji snima sa producentskom kućom „La fortuna” iz Novog Sada. Biće kuvanja, ali nije cilj kulinarstvo, već radovanje životu. Izgubila je CD sa završenim materijalom koji je prikupljala šest godina. Sada je skratila priču i piše knjigu „Čudesa od žitarica”. Već četvrti put zaredom odlazi i na festival povodom „Dana planete Zemlje” kod Hajdučke česme u Košutnjaku. Pošto tamo bude i organska pijaca, ona kuva pasulj „biserak” i pravi i prodaje tri vrste makrobiotičkih sendviča.

Nikad bez ljubavi

Uvek sam imala divne ljubavi. Moj prvi muž sa kojim sam dvadeset godina bila u braku i sa kojim imam Momčila, bio je divan čovek koji me je potpuno razumeo. U tom braku sam ja bila princeza. U drugom braku sa Slavišom je drugačije, ali i vremena su drugačija. Podžapamo se, ali se i volimo. Sve zna da napravi. Često mu kažem: „Ljubim te u te tvoje prljave ruke.” Ali, to su zlatne ruke. Zarazila sam ga pečurkama i lekovitim biljkama. On mene pokušava da zarazi pecanjem, ali mu ne ide, nisam statičan tip. Uspela sam da ga „skinem” sa nenormalnih količina masnoće. I on kuva odlično i voli da se takmiči sa mnom.

Prokockala dobitak za jednu noć

Kada sam bila u Holandiji, moj tadašnji dečko je imao silnu želju da me odvede na rulet, da osetim šta je to kocka. Dobila sam velike pare, mogla sam da kupim dve kuće. Šta sam uradila? Izgubila do poslednjeg guldena. I nije mi žao. Kako došlo, tako i otišlo. Ta epizoda je trajala maltene celu noć. Više nikad nisam ušla u kockarnicu – kaže smejući se. – Odigram i sad loto po nekad. I pomislim, moram da dobijem, ne da bih nosila minđušu od sto hiljada evra ili vozila avion, treba mi lova da napravim ekološko selo na Vlasini. Tamo ima mnogo napuštenih kuća. One su mahale duhova, jer gotovo da nema živih ljudi.

Sina kupala u čajevima

Mog Mociku, koji se, takođe rodio na badnji dan (osamdeset pete), „na sisi” sam odvela u divljinu. Čim je napunio tri meseca, spakovala sam kofere i muž nas je odvezao na Vlasinu. Nisam se odvajala od njega. Onu idiotsku priču, nemoj da ga navikavaš na ruke, nisam prihvatala. Svoju bebu sam svako veče kupala vodom sa izvora ugrejanom na „smederevcu” i ispirala čajevima koje sam brala po okolnim poljima. Ne sećam se da je ikad zaplakao. Samo se smejao.
Kad sam krenula iz Beograda svi su mi ovde rekli da nisam normalna, ali to je najlepši period moga života. Proveli smo tamo oko devet meseci, a tata je dolazio s vremena na vreme. Tamo sam zasadila svoju prvu baštu. Kad je počeo da jede supicu, ubrala sam šargarepu iz svoje leje. I on je prihvatio makrobiotiku ali kad poželi, pojede i pljeskavicu. Njemu nameravam u amanet da ostavim ovu firmu za ketering.

Kućica u dobrom stanju

Snežana je u mladosti jedno vreme bila punačka, posle je savršeno doterala liniju, sad je opet, namerno, nabacila „neko kilce”, jer je time kaže odložila klimaks. Protivnik je dijeta, a neki „gram” više ili manje, ni kod sebe, ni kod drugih, uopšte ne primećuje. Lepo je, kaže, da kućica bude u dobrom stanju. Onda je i duh u dobrom stanju. Ali, to nije presudno da se oseća srećno i zadovoljno.

Dana Stanković, Politikin "Magazin"