Bojanić: Dinar, novac kao svedočanstvo države i belina Studenice

Da li smo svesni da je dinar u prve tri najstarije današnje valute na svetu – srpski dinar, britanska funta i današnja češka kruna… one su i danas u upotrebi.

Ove valute su zadržale svoja imena kroz istoriju, uprkos promenama državnih uređenja i monetarnih sistema.

Nije svaki novac samo sredstvo plaćanja. Ponekad je dokaz da jedan narod zna ko je.

Dinar nije nastao juče, niti je proizvod savremenih finansijskih dogovora.

Njegovi koreni sežu u srednji vek kada je Srbija imala poredak, zakon i kulturu. U to doba kovao se novac koji je nosio ime dinara, priznat u trgovini i prepoznatljiv i van srpskih zemalja, širom Balkana.

Kada država kuje sopstveni novac, ona svetu poručuje da ima suverenitet. Da ima vlast. Da ima ekonomiju. Da ima budućnost.

Srpski vladari su to dobro znali

Zato su dinar i državnost koračali zajedno. Kroz uspone i padove, kroz gubitke i obnove, ime valute se vraćalo kao znak trajanja. Kada se u XIX veku Srbija ponovo uspravila i oslobodila dželata, dinar je bio prirodan izbor… ne novotarija, već nastavak prekinute niti.

U tome leži njegova veličina.

Dinar nas podseća da nismo narod bez ekonomske tradicije, niti zajednica koja je tek nedavno naučila šta znači uređena država.

Naš novac je vekovima bio pečat političke volje i svesti o sopstvenom identitetu.

Ali, kao i sa svetinjama, često zaboravljamo šta imamo.

Retko se pitamo koliko je duboka simbolika jedne kovanice ili novčanice.

U njoj nije samo vrednost za kupovinu… u njoj je istorija, pamćenje i poruka da država traje onoliko koliko veruje u sebe.

Zato dinar nije pitanje nostalgije. To je pitanje samopoštovanja.

Ako razumemo njegovo poreklo, bićemo sigurniji u sopstvenu budućnost. Jer narod koji ima svest o kontinuitetu ne prihvata da mu istorija počinje od juče.

Kamen koji je podigao narod

Narod koji zaboravi svoje svetinje, ubrzo postane tuđin i na sopstvenoj zemlji.

Zato, pre svake rasprave i svake politike, treba stati pred belinu Studenice i zapitati se da li smo dostojni onih koji su je podizali.

Taj kamen nije samo arhitektura… to je ispovest naroda. To je dokaz kulture u vremenima kada su mnogi tek učili šta znači imati državu.

U tišini i danas odjekuje izbor koji nas je odredio… da je čast iznad koristi, a vera iznad straha.

Narod se ne meri trenutnom snagom, već sposobnošću da ustane posle pada.

Zato Srbija traje. Ne zato što je uvek pobeđivala, već zato što nikada nije pristala da nestane i posle jakih "udaraca" je ustajala.

Kada se pogled susretne sa tom belinom Studenice, sve postaje jasno.

Svet nas nije upamtio po osvajanjima, već po svetlosti.

To nije slučajnost. To je put.

Put koji je utemeljio da budemo ukorenjeni u veri, uzdignuti u znanju i odgovorni u slobodi.

Ime koje nosimo nije privilegija, već zavet. Biti Srbin je čast.

Bolno pitanje sadašnjosti

Ako smo iskreni, moramo priznati nešto teško: često nismo ni svesni kolika nam je riznica poverena.

Pored svetinja prolazimo kao pored starih zidova. O njima govorimo svečano, ali retko živimo njihovu poruku. Lako se odričemo korena, jer nam niko nije dovoljno jasno pokazao koliko bez njih postajemo krhki.

Deca nam znaju datume tuđih revolucija, a ne razumeju sopstvene zavete. Uče o svetu… što je potrebno i dobro, ali nedovoljno uče o sebi i svom duhovnom korenu.

Bez uporišta u sopstvenoj tradiciji, znanje ostaje bez duše.

Nije problem u otvorenosti prema drugima. Problem nastaje onda kada izgubimo svest o tome ko smo mi… i kakav Zavet imamo.

Ako želimo budućnost, moramo čuvati temelje. Ako želimo poštovanje, moramo prvo poštovati sebe. Ako želimo snažnu državu, moramo imati jasan identitet… i crvenu liniju.

Sve to počinje u porodici, nastavlja se u školi, a potvrđuje u kulturi i javnom životu.

Vreme je da prestanemo da se "izvinjavamo" što postojimo.

Vreme je da rodoljublje vratimo na mesto vrline i u škole, da nam to bude osnova i temelj kroz sve predmete, a ne podsmeh i vraćanje u prošlost.

Da li smo svesni šta nas je održalo?

Šta nas je sačuvalo kroz vekove, kada je trebalo preživeti bez države, bez vojske, bez slobode, u bedi i poniženju… ali sa verom i pamćenjem?

Šta nas je držalo uspravnim u vremenu kada je nadnacionalni identitet trebalo da potisne stare zavete, a duhovno nasleđe da postane sporedna stvar?

Nije nas održala sila. Nije nas održala ideologija.

Održao nas je koren.

Ma koliko ga sekli, ma koliko ga nazivali prevaziđenim, ma koliko nas učili da zaborav postaje vrlina… narod se uvek iznova vraćao sebi.

Vraćao se imenu, vraćao se predanju, vraćao se pismu.

Dok su mnogi tvrdili da je tuđe savremenije, naše pismo i valuta su već vekovima svedočili trajanje.

Ćirilični natpisi nisu bili samo u knjigama i poveljama… bili su i na srednjovekovnom novcu, utisnuti kao pečat državnosti. Kada nešto urežete u metal, vi poručujete da verujete u budućnost i da imate identitet koji dugo traje.

I svaki put kada smo mislili da smo se udaljili, pokazalo se da se narod ne može trajno odvojiti od korena i onoga što ga je stvorilo.

Od vere. Od svetosavskog puta. Od svesti da pripadamo tradiciji koja nas prevazilazi.

Možemo lutati, možemo pogrešiti, možemo zanemariti svoje nasleđe… ali kada dođu velika iskušenja, uvek tražimo isto mesto oslonca.

Tražimo koren.

Zato pitanje nije šta su nam radili kroz istoriju. Pitanje je… da li ćemo mi sami znati da sačuvamo ono što je opstalo uprkos svemu.

Jer ako su naši preci mogli da ga sačuvaju bez države, bez slobode i bez vremena koje im je bilo naklonjeno, šta je naš izgovor danas?

Vreme je da svetinje postanu deo svakodnevice, a ne samo prigodna tema.

Jer narod koji zna ko je… taj narod traje.

ŽIVELA SRBIJA

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija