Kada je 1826. godine u Pešti osnovana (sedište od 1864. je u Novom Sadu), Srbi u Habzburškoj monarhiji nisu dobili samo književno društvo.

Najstarija je matica na svetu.

Dobili su duhovni krov, nacionalnu kuću i saborni sto oko kojeg se okupljala srpska pamet, pero i savest.

Osnovana zaslugom srpskih trgovaca, intelektualaca i dobrotvora u Austrougarskom carstvu koje je često gledalo sa podozrenjem na srpsku nacionalnu ideju, Matica srpska postala je prva velika svetovna institucija srpske kulture.

Njen "Letopis", najstariji živi književni časopis kod Srba, bio je više od periodike… bio je duhovni glas jednog naroda koji se sabirao i uzdizao.

Kulturna tvrđava u Habzburškoj monarhiji

U XIX veku Srbi u Habzburškoj monarhiji živeli su između privilegija i pritisaka.

Nakon revolucije 1848/49. i ukidanja Srpske Vojvodine, kulturna autonomija postala je ključna odbrana nacionalnog bića. Matica srpska je upravo tu odigrala ulogu koju je u duhovnom smislu u osmanskom periodu imala… očuvala je kontinuitet.

Kao što je Pećka patrijaršija u doba turske vlasti čuvala veru, jezik i narodnu svest, tako je Matica srpska u doba modernog nacionalnog preporoda čuvala pismo, jezik, knjigu i istorijsko pamćenje.

Posle Berlina 1878. – kultura kao otpor

Bečko-berlinske odluke donele su Srbiji međunarodno priznanje, ali su Bosnu i Hercegovinu stavile pod austrougarsku upravu.

Srbi zapadno od Drine ponovo su se našli pod tuđinskom vlašću.

Usledila je politika postepene kontrole, nadzora i kulturnog pritiska.

Posebno posle aneksije 1908. godine i nasilnog otimanja Bosne i Hercegovine od strane Austrougara, nastojalo se da se srpski nacionalni korpus u Bosni jezički i identitetski preoblikuje.

U tim okolnostima Matica srpska ostaje duhovni most između slobodne Srbije i porobljenih krajeva.

Kada je 1881. godine potpisana Tajna konvencija, Srbija je politički vezana za Beč. Državna politika često je morala da ćuti. Ali kulturna matica nije.

Ona nije bila instrument politike, već čuvar trajanja, jezika i istorije.

Između Srbije i Austrougarske, kada je ekonomija bila pod udarom u periodu Carinskog rata (svinjskog), kulturni front je bio jednako važan. Matica srpska nastavlja da izdaje, okuplja, sabira. Jezik i knjiga postaju tvrđi od carina.

Veliki rat i nova država

U vreme Prvog svetskog rata (1914–1918) koji je dosta osiromašio maticu, a i u kom je stradanje srpskog naroda bilo ogromno… Matica je opstala. Nakon rata i stvaranja Kraljevine SHS, Matica srpska nastavlja svoj rad u novim državnim okolnostima.

U Kraljevini Jugoslaviji ona ostaje srpski kulturni stožer. Nije bila politička institucija, ali je bila nacionalna. Upravo u tome je njena snaga… ona nije delila, već je sabirala.

Opstanak u komunizmu

Za vreme Drugog svetskog rata, Matica srpska se nije javno oglašavala, a nakon rata joj je oduzeta gotovo sva imovina.

Posle 1945. godine nova komunistička ideologija nije bila naklonjena nacionalnim institucijama. Ipak, Matica srpska nije ukinuta.

Opstala je. Prilagodila se vremenu, ali nije izgubila suštinu.

U socijalističkom periodu radi na kapitalnim projektima… rečnicima, enciklopedijama, naučnim izdanjima. Tiha, ali postojana, ostala je mesto gde srpski jezik ima svoju naučnu kuću.

Paralela sa Pećkom patrijaršijom

Istorija nas uči da Srbi opstaju kada imaju duhovno središte. U osmanskom periodu to je bila Pećka patrijaršija. U XIX i XX veku, u kulturnom smislu, to je bila Matica srpska.

Jedna je čuvala oltar i veru. Druga je čuvala knjigu i reč. Obe su čuvale narod.

Bez Pećke patrijaršije, Srbi bi se rasuli u verskom smislu.

Bez Matice srpske, rasuli bi se u jezičkom i kulturnom.

Pogled iz emigracije i alternativna istoriografija

U srpskoj emigraciji posle Drugog svetskog rata često se naglašavalo da je Matica srpska predstavljala kontinuitet "Stare Srbije" i predkomunističke kulture.

S druge strane, zvanična istoriografija ističe naučnu i kulturnu ulogu Matice, bez naglašavanja njene nacionalne dimenzije kao "tihog otpora".

Istina je, kao i uvek, u širem sagledavanju: Matica srpska je istovremeno bila i naučna ustanova i nacionalni simbol.

Svetosavski duh trajanja

Svetosavlje nije politika. Ono je mera, obraz i put. Matica srpska je u tom duhu trajala… ne kao gromoglasni barjak, već kao kandilo koje ne gasi vetar vremena.

Od 1826. godine do danas, ona je preživela carevine, kongrese, konvencije, ratove, ideologije i promene država. To nije slučajnost.

To je dokaz da institucije koje počivaju na narodu, jeziku i duhovnom temelju… ne nestaju.

Matica srpska nije samo zgrada u Novom Sadu. Ona je ideja. A ideje koje su ukorenjene u istini i kulturi… ne mogu biti poražene.

Šta radimo danas posle dva veka?

Jubilej Matice nije stranački, već opštenacionalni događaj, to mora da nam bude jasno, zbog kontinuiteta.

Zato je prirodno da se mnogi zapitaju: zašto se protest organizuje baš na dan tako velikog kulturnog jubileja? Ali to nije prvi napad na Maticu od strane pojedinih ljudi koji nisu zadovoljni režimom… ali, što im Matica smeta?

Da li je to puka slučajnost ili svesno izabrana simbolika?

Praksa nezadovoljnih pokazuje da organizatori protesta često biraju značajne datume i mesta kako bi pojačali vidljivost svoje poruke.

To nije specifičnost Srbije; to je opštepoznata strategija društvenih pokreta.

Jer postoje trenuci koji bi trebalo da budu iznad dnevne "politike".

Institucije poput Matice srpske nisu ničiji stranački plen.

One su plod vekovne borbe za kulturni opstanak i duhovnu samosvest. U njima se ne meri izborni rejting, već trajanje jednog naroda.

Naravno, pravo na protest je ustavom zagarantovano. Naravno, svako nezadovoljstvo vlašću ima svoje mesto u demokratskom poretku.

Promena vlasti je legitiman izbor većine građana. To je temelj savremene političke kulture. Ali isto tako, dostojanstvo načina na koji se to pravo ostvaruje govori o zrelosti društva… i kakav smo narod i koliko cenimo sopstvenu istoriju i korene.

U poslednjim godinama svedoci smo dubokih podela. Društvene mreže i medijski prostor često pojačavaju oštrinu reči i brišu nijanse.

Pojedinačni incidenti, uvrede ili napadi… bilo prema crkvenim velikodostojnicima, bilo prema nacionalnim simbolima, dodatno produbljuju nepoverenje.

Istovremeno, pitanje Kosova i Metohije i položaja srpskog naroda ostaje bolno i osetljivo. Potezi tzv. "vlasti u Prištini" pod vođstvom izazivaju zabrinutost i kod državnih institucija Srbije i kod dela međunarodne zajednice. O tome izveštavaju i domaći i strani mediji.

Upravo tu, u pitanjima opstanka i bezbednosti naroda, prirodno je tražiti najširi mogući društveni konsenzus… ali njega nema… ni sa jedne strane ni pozicije, opozicije, naroda.

Svetosavsko nasleđe nas uči nečemu dubljem od puke političke borbe… koje se svodi na lične interese nekolicine.

Sveti Sava nije gradio narod na isključivosti, već na sabornosti; ne na podeli, već na prosvećenosti i unutrašnjem redu. Rodoljublje nije glasni poklič, već tiha, istrajna briga za zajedničko dobro.

Zato pitanje nije da li neko ima pravo da protestuje. Pitanje je da li umemo da sačuvamo meru, razum, trezvenost.

Da li možemo da razdvojimo stranačko od nacionalnog, prolazno od trajnog, dnevnu politiku od dvovekovnog trajanja?

Srbija je kroz istoriju najviše gubila onda kada je unutrašnje razlike pretvarala u nepomirljive rovove i patološku mržnju.

A najviše dobijala onda kada je, uprkos različitim stavovima, umela da stane pod isto kulturno i duhovno okrilje.

Dvesto godina Matice srpske podseća nas da institucije traju duže od svake vlasti i svake opozicije.

Vlast se menja. Opozicija se menja.

Ali kultura, jezik i duhovni temelji… ako ih sami ne potkopamo, ostaju.

U vremenu političke i građanske buke, možda nam je više nego ikada potrebna tišina sabornosti…. ako vidimo da se okruženje vojno ujedinjuje i pravi vojni savez, a znamo dobro kako smo prolazili kroz istoriju… taj vojni savez je verovatno uperen ka Srbiji, a imamo okupirani Kosmet gde nam braća i sestre žive kao u getu bez ikakvih prava… šta mi radimo…?

Ovo pišem ne da bismo se odricali različitosti, već da bismo ih nosili bez mržnje i trezveno.

Jer svaka promena je legitimna ako je izraz volje većine. Ali svaka podela postaje opasna ako izgubimo osećaj da smo, uprkos svemu, jedan narod… sa istorijom dužom od jednog mandata i odgovornošću većom od jednog protesta koji mora pametnije i mudrije da se usmeri… ovako se vlast ne menja.

Ovo što se sinoć desilo u Novom Sadu ispred Srpskog narodnog pozorišta i proslave Dva veka Matice srpske je za sramotu.

Moramo da poštujemo Svetosavsku, Sretenjsku, Vidovdansku akademiju, Maticu srpsku, našu SPC, patrijarha… bilo ko na vlasti bio, to nas je održalo.

I ostaje pitanje, ko sve ovo radi i zašto… ako znamo koliko u Srbiji ima autošovinista, autonomaša, milogoraca, komunista, građanista… vreme će zapisati, samo da ne prođemo kao i uvek po navici.

ŽIVELA SRBIJA I SVETOSAVLJE!

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija