Koliko ima bipolarne dece?

Psiholog Stjuart L. Kaplan je otkrio poglavlje iz svoje knjige 'Vaše dete nema bipolarni poremećaj' u kom objašnjava kako je nastao trend da se za lakše poremećaje deca proglašavaju bipolarnom i pritom leče opasnim lekovima.

Svojoj profesiji Kaplan je posvećen gotovo 50 godina, a u knjizi opisuje da se nikada nije susreo s takvim talasom dijagnostikovanja bolesti kao što je slučaj s bipolarnim poremećajem.

Tako kaže da je na jednoj manjoj konferenciji 1994. tek dvoje psihologa pomenulo da leči dete s bipolarnim poremećajem dok danas u Americi gotovo trećina dece i adolescenata ima ovakvu dijagnozu.

Sa 20 hiljada dece koja su se lečila od ovog poremećaja 1995. broj je do 2003. porastao četiri puta.

Dok se kod odraslih bipolarni poremećaj ponekad kreće od višenedeljnih osećaja sreće pa do depresije koja može trajati i po nekoliko meseci, kod dece se manifestuje sasvim drugačije.

Zapravo se simptomi bipolarnog poremećaja mogu opisati poput klasičnog detinjastog ponašanja.

Dete u dobu nižih razreda osnovne škole u jednom danu će naprimer biti ogorčeno i gnevno zbog nekoliko situacija. U takvim situacijama treba uzeti u obzir sve druge simptome, a na da se problem kontrole besa odmah proglasi bipolarnim poremećajem.

Između 60 i 90 odsto dece kojima je rečeno da imaju bipolarni poremećaj zapravo imaju ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnost), piše Kaplan.

Uz ovaj poremećaj povezan je i poremećaj s prkošenjem i suprotstavljanjem (ODD) koji se manifestuje svađanjem s odraslima, gubitkom kontrole, odbijanjem pravila, okrivljivanjem i zadirkivanjem drugih, ljutnjom, zlobom i osvetoljubivosti.

Profesor Kaplan smatra da je do pogrešnih dijagnoza zbog kojih su mnoga deca nepotrebno trošila opasne lekove došlo popularizacijom teme o bipolarnom poremećaju.

Počeci se naziru u knjizi "Bipolarno dete". Tamo se navode razni znaci poremećaja poput teškog buđenja ujutro, a ne uzima se u obzir da se neka deca jednostavno teško bude i da su neka ponašanja normalna dečja reakcija.

Lekovi koje deca s dijagnozom koriste deluju poput onih za smirenje i stabilizuju dečje ponašanje, ali to su lekovi za odrasle.

Tako naprimer lek "valproat" može trajno oštetiti jetru, gušteraču i mozak. Kada su devedesetih godina predloženi lekovi za bipolarni poremećaj, dijagnoze su naglo počele rasti, piše Kaplan i dodaje da je 2000. godine na jednom skupu psihologa sve otišlo predaleko kad su predložili da se odrasli s ovim poremećajem druže s ljudima koji imaju istu dijagnozu.

Ističe da su se farmaceutske kompanije udružile s lekarima koji su ostalim kolegama davali instrukcije o bipolarnom poremećaju i kojim ga lekovima tretirati.

Zbog velike zarade, stotinama hiljada dece postavljena je pogrešna dijagnoza. Ali Kaplan se s istomišljenicima bori protiv pogrešnih dijagnoza, a Američko udruženje psihologa priprema nove načine dijagnostikovanja kako bi se tačnije otkrilo s čim se zapravo mališani bore.

Do sada je ovaj cenjeni psiholog objavio više od sto naučnih članaka vezano za dečju i adolescentnu psihologiju.

Trenutno radi na medicinskom univerzitetu Pen Stejt.

Sledeće simptome Kaplan ne povezuje s bipolarnim poremećajem:

- Iritantnost i ljutnja. Često se kod dece i adolescenata javljaju periodi u kojim odbijaju autoritet i ne žele da slušaju, što su simptomi ODD.

- Povećana aktivnost, preterano brbljanje i nepovezane misli. Oko 80 odsto dece kojima je pogrešno uspostavljena dijagnoza bipolarnog poremećaja zapravo imaju ADHD.

Takvi poremećaji se leče manje štetnim lekovima i deca normalno funkcionišu u zajednici.

- Spavanje. Kod bipolarnog poremećaja dete nakon tri sata spavanja govori kako je odmorno. Deca s ADHD-om često teško zaspu ili spavaju nemirno.

- Samopouzdanje. Preterano samopouzdanje i jako dobro mišljenje o samom sebi smatra se simptomom bipolarnog poremećaja kod odraslih. Deca pak imaju problem da misle kako mogu kršiti pravila bez posledica, a to Kaplan ne povezuje sa simptomima tog poremećaja već normalnim delom odrastanja.

Foto: duchesssa/sxc.hu