Pobeda nad sopstvenim sumnjama važnija je od svih ostalih

I ja sam povremeno ostajao ikakvog razloga za optimizam, ali je problem rastao jer je i on sam počeo da gubi veru da može da se vrati tamo gde mu je mesto.

Sumnju su u poslednjih godinu i po dana produbljivale neverovatne partije najvećih rivala, medijska pisanja da nikada neće dostići njihove visine i da je njihov period adaptacije i povratka posle povreda prošao mnogo lakše.

Ista ta sumnja uzrok je i neočekivanih, često pogrešnih odluka kojih je, mora se priznati, baš u spomenutih 18 i kusur meseci bilo više nego ikada od kraja prošle decenije i pokušaja "eksperimenta" sa Todom Martinom kao "trenerom za servis".

Svima nam je poznato šta je Novak Đoković prošao od trenutka kada je na stadionu 'Filip Šatrije' podigao Kup musketara i kompletirao Grend slem. Do kraja godine je izgubio prvo mesto, sledeću je završio već u julu zbog povrede lakta, usledio je bezuspešan period rehabilitacije koji je okončan hirurškim zahtvatom, ali i razmimoilaženje sa brojnim članovima tima.

Prvo je otišao Boris Beker, potom je raspušten čitav stručni štab u želji da se "nađe nešto novo", a sve ono što se dešavalo sa Andreom Agasijem i Radekom Šćepanekom, tokom nekoliko meseci zajedničke saradnje, malo je i okrnjilo sliku da je Novak idealan igrač za treniranje. Nije se ova ekipa rastala u najboljim uslovima – potvrda toga stigla je na Mastersima u Indijan Velsu i porazima od Tara Danijela i Benoa Pera u drugim kolima.

EPA-EFE/NEIL HALL

"Kako drugačije da naučiš lekcije ako ne pogrešiš?", upitao je Novak i rekao da se ne kaje zbog donešenih odluka jer su one popločavale put na kojem se trenutno nalazi.

A put je počeo neposredno pred sezonu na travi i naslovima "Vajda se vratio – Đoković okuplja šampionski tim". Možda Slovak i nije najbolji trener na svetu, možda nije toliko zvučno ime, ali ima nešto što kod srpskog igrača svakodnevno budi želju za treningom. Taj osmi april i prvi snimci zajedničkih treninga u Marbelji imali su dvojako značenje – atmosfera je momentalno bila bolja, ali je i Novak shvatio da povratak ne zavisi samo od njegovih stavova i odluka, već i od uticaja drugih.

Ubrzo se među tim "drugima" našao Gebhart Fil Grič, austrijski kondicioni trener koji je najzaslužniji što smo od 2011. do 2016. na delu gledali jednog od najspremnijih i najelastičnijih sportista svih vremena, pa su konačno stvoreni uslovi da se krene ka vrhu.

Pad na ATP listi prouzrokovao je teže rivale u ranijim fazama turnira, očekivane oscilacije i neke teške momente, poput ispuštenog trijumfa u finalu Kvinsa protiv Marina Čilića. Ali baš je prelazak sa šljake na travu označio novu fazu spomenutog puta.

Kao retko u ko istoriji tenisa Đoković je uspeo da se adaptira na podlogu koja mu je na početku karijere najmanje odgovarala. Kretanje je dovoljno korigovao da ostane stabilan i spreman za gotovo svaki udarac, a da ne odustane od prepoznatljivog klizanja koje mu je, u trenucima kada je primoran na defanzivu, donosilo dodatnih nekoliko centimetara – sitnice koje život znače.

EPA-EFE/GERRY PENNY

I taj poraz od Čilića posle dobijenog prvog seta ga je dodatno osnažio, sigurno i činjenica da organizatori Vimbldona mu ni sada nisu bili naklonjeni iako on to nikada neće priznati, pa su one rupe u mentalnom pristupu ispunjene sumnjom polako iščezavale. Dve nedelje kasnije, nakon jednog od "najrutinskiji" dobijenih Grend slem finala, u rukama je i, sa suzama u očima zbog sina Stefana, držao najvažniji pehar u 'belom sportu'.

Ali ta sumnja nije iščezla kada Kevin Anderson poslednji ritern u finalu poslao u mrežu, niti kada je spasao pet set lopti u trećem delu igre, niti kada je izlazio na nedeljni duel sa Južnoafrikancem – tada ih nije ni bilo.

Sumnja u sebe, svoje mogućnosti i razmišljanjima "da li ću se opet vratiti na vrh" pobeđena je dan ranije, onog trenutka kada je Rafael Nadal izbacio poslednji udarac u aut i kada je 27. put u karijeri pobeđen najveći rival. Borba, a tu ne mislim na onu fizičku, koju je Novak prošao u pripremi i tokom tog meča, bila je potvrda da je sve na onom krivudavom i u najmanju ruku "džombastom" putu bila jedna velika lekcija.

Lekcija koja, da se ne osvrćemo previše na teniske aspekte velikog vikenda na terenima 'Ol Ingland klaba', o tome će biti vremena pisati u budućnosti, u ovom trenutku nije mogla biti bolje prihvaćena.

Photo by Julian Finney/Getty Images

U ponedeljak se najbolji srpski sportista probudio kao četvorostruki šampion Vimbldona, a za sve one koji nisu svesni veličine tog podviga, kao i za sve one koji ne umeju niti žele da vrednuju ovaj rezultat, treba reći da su ispred njega samo Rodžer Federer (8), Pit Sampras (7) i Bjern Borg (5).

Opet ponavljam, titule na podlozi koja mu je pre desetak godina bila "rak rana", a svojim 13. Grend slem trofejom otvorio je vrata najuspešnijem triju svih vremena i po tom osnovu.

I za kraj, uspeh na Vimbldonu, iako će to mnogi činiti, ne treba razumeti i prihvatati kao završetak određenog ciklusa niti početak nekog novog perioda ispunjenog nerealnim očekivanjima, već kao veliki korak ka onome što će doći za nekih mesec dana. Verujem da, kada bi se sada sastao sa Federerom na londonskoj travi možda i ne bi pobedio, ali kada se "sve kockice slože", igračke i privatne, i kada se "svari" ovaj trofej, a to bi trebalo da bude pred američku turneju, ponovo bi mogao da postane favorit protiv svakog protivnika – čak i onih najvećih.

Ovih nekoliko redova nije dovoljno da se u potpunosti opiše veličina vimbldonske pobede ni šta ona predstavlja, ali su namerno lišeni njegovih izjava – Novak Đoković će tek pričati na terenu.