El ilusionista

Retki su oni čije su igre bile takve da su stvarale paradoks.

Nemanja Đorđević
Podeli
Photo by David Ramos/Getty Images
Photo by David Ramos/Getty Images

Da li si poslao kod za Snickers Ronaldo nagradnu igru? Glavna nagrada: Put u Brazil za dvoje i upoznavanje sa fudbalskom legendom, Ronaldom!

Takav paradoks koji vas u sekundi natera da zaboravite za koga u stvari navijate, na kom ste stadionu ili da li ste prebacili na dobar kanal, dok bi uzročno-posledična reakcija gotovo uvek bila ona gde vi stojite i aplaudirate, ili prosto u neverici samo odmahujete glavom.

Igrača koji su posedovali ovaj redak talenat u fudbalskoj istoriji svakako nije bilo previše, toliko da mogu da se nabroje na prste jedne ruke. Opet, sada kada je prošao određen vremenski period – stiče se utisak da to niko nije činio na način na koji je on to radio, praktično od onog trenutka kada je prvi put kao dete ostvario kontakt s loptom.

Za gotovo dve decenije, koliko je u fudbalu, osvojio je sve što se može osvojiti – više puta, a nije se previše puta dešavalo da uspeh njegovog tima ili njegove zemlje prođe bez unikatnog pečata čoveka koga zovu iluzionista.

Koliko god da je želeo da sebe drži u drugom planu, to zbog načina na koji je igrao nikako nije bilo moguće. A i kako bi bilo? Kada pričamo o najtrofejnijem i najboljem igraču koga je Španija ikada imala – Andres Inijesta Luhan.

Rođen je u seocu Funetalabilja, u proviniciji Albasete, 11. maja 1984. godine, da bi ga već sa osam godina roditelji odveli na probu u istoimeni lokalni klub, a nije prošlo ni previše vremena pre nego što su ga zamolili da se priključi najnaprednijoj ekipi, igrajući uglavnom sa starijima od sebe.

Ponovo mu nije bilo potrebno previše vremena pa da, na lokalnom turniru za mlade, neverovatnim partijama privuče pažnju španskih velikana – madridskog Reala i Barselone.

U prvi mah je delovalo da će 'Kraljevići' preduhitriti Katalonce, ali je ključnu ulogu ipak odigralo poznanstvo oca i majke sa nekadašnjim igračem 'Blaugrane', a tada trenera mladog tima, Enrikeom Orisaolom i Andres se našao na putu za nadaleko čuvenu 'La Masiju'.

Zanimljivo je da je Hose Antonio Iniesta, inače veoma uspešan biznismen, bio navijač upravo Reala, kao uostalom i sam Andres koji je jednom prilikom i izjavio kao dečak da Real predstavlja 'svu moć'.

Bilo kako bilo, slabašni dečkić zaputio se na putovanje dugo preko 500 kilometara, što se na kraju ispostavilo kao i najveći problem tokom njegove celokupne karijere.

Stvar je bila u tome da je Andres bio veoma vezan za svoje najbliže, iako njegova reakcija nije bila ništa drugačija u odnosu na bilo koje drugo dete. Uostalom, setite se samo prvog puta u životu kada ste na nešto duži vremenski period napuštali porodični dom.

To što je bio stidljiv, uplašen i nesiguran u sebe dodatno mu je otežavalo stvari, a oni koji su ga trenirali kažu da je nekoliko meseci po dolasku često plakao i delovao potpuno neutešno. U svojoj dotadašnjoj istoriji, Barselona nikada u akademiju nije dovela tako mladog igrača.

Ako je privatno bio stidljiv i uplašen, to se nikako ne može reći kada bi obuo kopačke i primio loptu. Bilo je nemoguće videti ga kako stoji na terenu, konstantno je bio u potrazi za praznim prostorom i pravim mestom za sprovođenje onoga što je zamislio – provlačeći se tom prilikom poput zmije pored protivnika, dok mu je lopta 'smrt lepkom' bila 'zalepljena' za stopalo.

Ponovo, gledajući iz današnje perspektive nije mogao da donese bolju odluku kada je presekao da potpiše za tim sa Nou Kampa. Posebno imajući u vidu momke sa kojima je fudbaski rastao i porastao, ali i, nešto što je možda i najkrucijalnije, školu fudbala 'pisanu' bukvalno za njegove afinitete.

"Primi. Dodaj. Primi. Dodaj. Ponudi se".

U ovih šest reči staje sva filozovija, odnosno sve ono što učenike katalonske, mitske škole čini toliko posebnim i odvaja ih na terenu od svih ostalih.

Već sa petnaest godina po prvi put zadužio je kapitensku traku, tada kao zadnji vezni, ali i po prvi put bio direktno odgovoran za veliki uspeh kluba koji je uskoro počeo da shvata svojim – gol u poslednjem minutu finala kupa 'Nike Premier' i zvanje najboljeg igrača. Zvuči vam poznato?

Photo by Luis Bagu/Getty Images
Photo by Luis Bagu/Getty Images

Posle kaljenja u drugom timu, debi među najboljima usledio je u meču Lige šampiona 2002, pod komandom Luja van Gala, ali zbog strahovite konkurencije nije ni bilo realno da se odmah izbori za prostor.

Ipak, pre nego što je to i uradio kroz dve godine, nastavio je da blista među vršnjacima i bilo je jasno da se zaista radi o neverovatnom talentu.

Kao povremeni kapiten predvodio je selekcije do 16, 17 i 19 godina do finala Svetskog prvenstva i dve uzastopne titule na evropskim prvenstvima za mlade, oba puta uz mesto u najboljih jedanaest. Zvuči poznato?

"Ti ćeš mene oterati u penziju, a ovaj će nas sve poslati tamo", rekao je Đozep Gvardiola, nekadašnji vezista Barselone, još jednoj legendi Ćaviju Ernandesu kada je ugledao Andreasa na treningu.

Photo by Jed Jacobsohn/Getty Images
Photo by Jed Jacobsohn/Getty Images

I, upravo je povreda njegovog velikog prijatelja, i čoveka s kojim je tokom većeg dela karijere činio jedno od najboljih partnerstava u istoriji ove igre, dovela do toga da dobije mesto na terenu koje je odavno zaslužio, iako nema sumnje da je samo pitanje trenutka kada bi se to i desilo.

"Ja ne igram ovu igru da bih bio broj jedan. Igram je da bih bio srećan".

Zvuči kao floskula, ona najgore vrste, ali zapravo nije tako. Nimalo. Pustite bilo koji snimak ili bilo koji klip i videćete da se čak i lopta smeje.

Poput Andree Pirla, i on je od malih nogu imao sve što je poželeo i nije uopšte imao potrebu niti da ide od kuće, niti da svakoga dana trenira sve više i više, iznova i iznova...

Već u prvoj sezoni u kojoj je bio prvotimac ostavio je ogroman trag, nastupio je na 37 od 38 ligaških mečeva i sa nekoliko golova i asistencija učestvovao u osvajanju titule u Primeri.

"Kako pamtim Andreasov odlazak u Barselonu? Bio je to dug proces, ali je on bio taj koji je na kraju doneo odluku. Porodica i ja nismo mogli da napustimo Fuentalbilju zbog posla, a on mi je nedugo posle ponude rekao da ne veruje da će otići. Rekao sam mu da ovakve prilike ne dolaze često u životu i da će imate najbolje uslove za školovanje, da bi mi već sledećeg dana rekao da želi da počne s pakovanjem", rekao je jednom prilikom otac Hose Antonio i potom otkrio crtu karaktera svog sina koja ga je i učinila toliko velikim danas:

"Iskreno, u prvi mah sam bio zbunjen i upitao sam ga zbog čega je promenio odluku, da bi me njegov odgovor zaista šokirao – 'Idem jer ti želiš, idem da ispunim tvoj san', rekao mi je. Danas, mogu da vam kažem da sam iz te rečenice mog sina naučio puno toga. Već sa dvanaest godina me je učio kako nekada treba postupiti".

Sledeća takmičarska godina bila nam je dovoljna potvrda da prisustvujemo rađanju nove velike zvezde, dok je on nastavio uporedo da nam pokazuje da je sve, samo ne klasična fudbalska zvezda.

Photo by Lars Baron/Bongarts/Getty Images
Photo by Lars Baron/Bongarts/Getty Images

Frank Rajkard, tadašnji trener Barselone, odmah je uvideo kakav potencijal ima u timu i povukao potez koji je kasnije samo ponovio čuveni španski strateg Luis Aragones u reprezentaciji – Ćavi, pored njega Inijesta i lopta u noge, ostalo će sami.

"Nema potrebe da pogledom tražim Ćavija ili on mene, kada znam gde je. Jedino što znam da treba da uradim jeste da primim loptu, koja znam da u svakom slučaju stigne. Naravno, i onda da mu je vratim", Inijesta o Ćaviju.

Savršeno je koristio svaki novi dan i svaki novi trening, ali i činjenicu da je rastao pored Ronaldinja Gauča, Huana Romana Rikelmea, Tjerija Anrija, Lionela Mesija, Samjuela Etoa...

Od svakog je pokupio po nešto, dovevši uporedo svoju tehniku i pâs do savršenstva, kao i sebe kao pojedinca do stanja prototipa savršenog, modernog veziste.

Photo by Paul Gilham/Getty Images
Photo by Paul Gilham/Getty Images

Da bismo nabrojali sve ono što je postigao i osvojio, sa timom i kao individua, bila bi nam potrebna barem još tri teksta. Dovoljno je reći da je već u spomenutoj drugoj sezoni, drugoj titulu prvaka države dodao i prvi trofej Lige šampiona.

"Sitniji igrači moraju da razvijaju intuiciju, da predvide šta će se događati, da štite loptu... Igrač koji ima 90 kilograma ne kreće isto kao onaj sa 60. Kada sam bio klinac, uvek sam igrao protiv daleko krupnije dece, ali sam uvek tražio loptu. Bez nje se osećam izgubljeno", oktrio je deo svoje vizije Andres.

Danas, posle tačno sedamnaest godina provedenih u jednom od najvećih svetskih klubova ima zvanje najtrofejnijeg španskog fudbalera sa čak 35 trofeja – devet La Liga, šest Kupova kralja, sedam Superkupova Španije, četiri Lige šampiona, tri UEFA Superkupa i tri FIFA Svetska klupska prvenstva.

Prostom računicom dolazite do toga da tri pehara nedostaju, tri pehara koja prave razliku između onih velikih i onih najvećih.

Dosta je prosto – njegov uticaj ne može se sagledati samo kroz uspehe kluba i reprezentacije, niti kroz suve brojeve i njegov učinak na terenu, već i kroz sve promene kroz koje je fudbal prolazio u prethodne dve decenije, sa Andresom na čelu kao jednim od glavnih arhitekata.

U godinama za nama postao je simbol nečeg novog u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Neumorni vezista koji je u stanju da pretrči na desetine kilometara, ali i da onda kada se meč lomi odigra ključno dodavanje ili pogodi mrežu rivala, dok mu nije strano da se nađe i u ulozi štopera ukoliko situacija na terenu tako nalaže.

Kao da mu sve ono što predstavlja i pokazuje iz meča u meč nije bilo dovoljno, pa je pred Evropsko prvenstvo u Austriji i Švajcarskoj odlučio da doktorima ne prijavi velike probleme koje je imao zbog stomačnog virusa, vešto krijući česte odlaske i dugo zadržavanje u toaletu na samom startu turnira.

Upravo iz tog razloga bio je nešto ispod standarda na koji nas je navikao, ali se oporavio do druge nedelje i na putu 'Crvene furije' ka finalu zabeležio dve asistencije, a zatim i treću – za svog 'davno izgubljenog' brata Ćavija, eliminaciju Rusa i dolazak na korak do prvog internacionalnog trofeja Španije posle duge 44 godine.

Photo by Jasper Juinen/Getty Images
Photo by Jasper Juinen/Getty Images

Da naprave i poslednji, odlučujući korak pobrinuo se Fernando Tores već u 33. minutu okršaja s Nemcima, a Andres još jednom pronašao svoj put do mesta u najboljem timu prvenstva.

Uspeh na EURO tačno je dao potrebno samopouzdanje i skinuo ogroman teret sa pleća cele generacije, generacije koja će ostati upamćena kao jedna od najboljih koja je ikada igrala fudbal. Godine koje su sledile samo su potvrdile ovakvu konstataciju, dok je momak koga su u međuvremenu prozvali 'El Cerebro' (mozak) samo nastavio da naplaćuje ono u šta je od malih nogu ulagao.

Pre svega, jedan od nebrojano, onaj majstorski udarac i gol na krcatom Stamford Bridžu 2009. godine, koji nikada nije dočekao da se iz sve snage poraduje plasmanu u finale Lige šampiona, na putu ka drugom 'ušatom' peharu, ali i ono što se dogodilo narednog leta u glavnom gradu Južne Afrike.

Španija je važila za glavnog favorita za osvajanje Svetskog prvenstva, jedinog trofeja koji im je nedostajao, a Andres posle njega postao jedan od najozbiljnijih kandidata za 'Zlatnu loptu' – trofej namenjen najboljem igraču cele planete.

Krenulo je veoma loše, porazom od Švajcaraca, ali je onda Inijesta u potpunosti preuzeo komandu nad kreiranjem igre 'Furije' i režirao trijumfe nad Hondurasom i Čileom za prvo mesto u grupi. Nastavio je u istom ritmu i protiv Portugala, Paragvaja i Nemačke, da bi vrhunac svega što je doživeo kao sportista doživeo u najvećoj utakmici koja postoji.

Posle regularnih devedeset minuta nije bilo pogodaka u žustrom i tvrdom okršaju sa Holandijom i sve je ukazivalo na to da će se na stadionu 'Soccer City' u Johanezburgu ponoviti situacija sa Mundijala iz Sjedinjenih Američkih Država 1994. godine. Međutim, naplata još uvek nije bila gotovo, ovo je bila tek njena druga trećina.

Hesus Navas povukao je kontru u 116. minutu, Andres u nastavku akcije odigrao štiklu i nastavio kretnju ka kaznenom... Težište igre prebacilo se na drugu stranu terena, a Inijesta se zavukao iza čuvara i čekao...

Velika greška, dodavanje Seska Fabregasa i šut za večnost – Španija je postala prvak sveta prvi i put od svog postojanja.

Photo by Jamie McDonald/Getty Images
Photo by Jamie McDonald/Getty Images

Ni tada nije bio najvažniji sebi, iako ne postoji važniji pogodak, važnija utakmica, važnije takmičenje, važniji dres... Odmah ga je skinuo, dok je u delirijumu trčao ka tribinama, čekajući saigrače da mu padnu u zagrljaj. Želeo je da ceo svet vidi da nikada nije zaboravio svog velikog druga – Danijela Harkea Gonsalesa, tragično preminulog kapitena Espanjola i nekadašnjeg kapitena mlađih selekcija Španije.

"Dani Harke – zauvek sa nama".

Slabašni dečkić iz Albasetea izrastao je u jednog od najboljih igrača svoje generacije, ali i jednog od najboljih igrača koje je fudbal ikada video. Dve godine kasnije fenomenalna era za španski sport dobila je još jednu zlatnu stranicu, i gotovo sigurno da će proći još dosta, dosta vremena pre nego što budemo imali priliku da puna tri ciklusa gledamo dominaciju jedne selekcije.

On je samo još jednom nastavio tamo gde je stao, zabavljajući pre svega sebe i milionski auditorijum. Indivudualno gledano, EURO u Poljskoj i Ukrajini 2012. mu je možda i najbolji turnir koji je ikada odigrao. Tri puta je proglašavan za igrača turnira, uključujući i veliko finale sa Italijom (4:0), za odbranu evropske krune – postavši prvi i jedini Španac koji se tri puta našao u timu šampionata, tri puta uzastopno.

Po ugledu na njega, i ja ću iskoristiti jednu floskulu i napisati da nijedan trofej nije bio kruna njegove karijere, već je njegova karijera kruna svega onoga što fudbal predstavlja.

Andres... Andres je nešto drugo. Veći od bilo kog parčeta zlata ili srebra, od bilo kakve plakete, ordena ili biste.

Jer, kako drugačije predstaviti čoveka koji je klubu iz rodnog grada dao 420.000 evra kako bi se konsolidovao, a onda i još 240.000, oba puta bespovratno, kako bi Albasete isplatio igrače i izbegao likvidaciju.

S druge strane, ukoliko se i dalje pitate koliko je veliki, da li se sećate 21. novembra 2015. godine i El Klasika na Bernabeuu?

Photo by David Ramos/Getty Images
Photo by David Ramos/Getty Images

Te noći ušao je u društvo Dinja i Dijega Armanda Maradone – nateravši još jednom više desetina hiljada ljudi, koliko god njma u biti to bilo mrsko, da ustane i aplauzom iz igre isprati omraženog rivala koji im je prethodno održao fudbalsku lekciju.

Ako ga oni toliko poštuju, šta je bilo teško svima u Kataloniji prethodnog vikenda da osmicu obore na stranu i isprate ga iz njegove Barselone uz gomilu suza, emocija i jedan od najgromoglasnijih aplauza ikada, posle gotovo dve decenije, u beskonačnost.

Nama preostaje da se strpimo još samo dvadesetak dana i velikog majstora po poslednji put gledamo na najvećoj pozornici. A posle, posle može da uživa u sopstvenom vinu, fudbalu sa klincima i posveti se stvaranju nekih novih Ćavija i Inijesti. Neka im prenese samo i delić fudbalskog znanja, daleko je važnije ono što će kao čovek i sportista moći da ih nauči.

Imao je sve, ali nije želeo da mu iko išta pokloni – sve je sâm zaslužio, pa i to da na Nou Kampu sedi kao na terenčetu ispred zgrade, dok su svi ostali drugari otišli kući.

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)

Sport

Gospodin iz Zelene šume

Kaunas, 19.5.2017. – Košarkaši Žalgirisa poveli su sa 2:1 u seriji protiv Neptunasa u polufinalu šampionata u Litvaniji, a na meču nije igrao centar ekipe iz Kaunasa Augusto Lima.

Petar Tadić četvrtak 17.05. 10:53 Komentara: 20
strana 1 od 2 idi na stranu