Čutura za B92: Znao sam da Srbija ne može više

Proslavljeni košarkaš Zoran Čutura najveći deo igračke karijere proveo je u Ciboni, a ostavio je dubok trag i u reprezentaciji SFRJ. Sada se bavi sportskim novinarstvom, a njegov tekst kao odgovor na sraman gest Josipa Šimunića naišao je na pozitivne reakcije u regionu.

Čutura je u intervjuu za B92 govorio o bivšoj državi, plusevima i minusima Jadranske lige, košarci u regionu, Aleksandru Đorđevću, ali i o brojnim drugim temama.

Željko Čačija Hrvatska
Podeli

Zašto si odlučio da se baviš sportskim novinarstvom?

„Obično kažem da je novinarstvo izabralo mene, a ne ja njega. Čoveka koji me je na to navukao i dao mi posao u nekoliko navrata optužio sam da mi je upropastio život. Iako sam pismen i znam uglavnom veoma dobro teme o kojima pišem, to nije nimalo lak posao, ako ga čovek želi da ga radi pošteno i moralno“.

Košarka ili novinarstvo, šta je lakše?

„Najlakše je igrati, uz sve poteškoće sa kojima se čovek susreće – npr. jedno leto me nije bilo pet meseci, drugo dete nisam video kako odrasta“.

Čutura je bio reprezentativac Jugoslavije, sa kojom je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1988. godine.

„Ja sam bio međugeneracija koja je spojila dve velike generacije – prvu sa Dalipagićem i Radovanovićem na čelu, a dočekao sam novu veličanstvenu generaciju u kojoj su bili Kukoč, Rađa, Divac, Danilović, Zdovc i to društvo. Godine 1987. zahvalio sam se selektoru Krešimiru Ćosiću na pozivu jer mislim da bih završio u ludnici da smo još jedno leto proveli zajedno. Da pojasnim, mislim da je Krešo najveći igrač koji se ikada rodio na ovom prostorima i koji će se ikada roditi, jednostavno nismo bili kompatibilni u tom smislu da mi on bude trener. Nisam razumeo šta želi od mene. Raspad Jugoslavije nisam dočekao u reprezentaciji, hvala Bogu, rekao sam Dudi Ivkoviću te 1991. da ne mogu više, već sam bio užasno umoran, bio sam u neprekidnom pogonu od kadetskih dana“.

"Na ovim prostorima nacije su psihotične"

Nekada je postojala starosna granica zbog koje domaći košarkaši nisu mogli tako rano da odlaze u inostranstvo, a danas maltene nije ni vest kada klinac od 15 napusti rodnu zemlju.

„To je izuzetno kompleksna tema – ako država nema mehanizme, a ne sme da ih ima u demokratskom društvu, da zadrži lekara ili inženjera da ne ode u inostranstvo, ne znam na koji način bi mogla da zadrži nekog sportistu. Takva su tada bila pravila, ja sam igrao 11 godina u Ciboni, potom sam otišao u Split i prekinuo sam karijeru relativno rano, sa 32 godine. Svega mi je bilo preko glave“.

Mnogi smatraju da je reprezentacija Jugoslavije jedina koja je mogla da se suprotstavi ’drim timu’ SAD 1992. godine. Država se raspala, Hrvatska je i samostalno bila dovoljno jaka za finale, ali ne i za ozbiljniji otpor Amerikancima (117:85).

„To je generacija nasleđena od Jugoslavije i stvarno je bila fenomenalna – pokojni Dražen Petrović, Rađa, Kukoč, Vranković, Perasović, Nakić, Arapović, da nekoga ne izostavim. Ta se generacija definitivno raspala na OI 1996, kada je izgubila od Australije u četvrtfinalu. Posle toga došla je smena generacija 1997. i do dana današnjeg gledamo momke koji su proizvod hrvatske škole košarke. O tome već možemo da diskutujemo“. 



Često se spominje i famozni silazak sa postolja reprezentacije Hrvatske 1995. u Atini, kada je Jugoslavije osvojila zlatnu medalju, a Hrvati bronzanu.

„Možemo govoriti o prokletstvu silaska s postolja te 1995. godine, od tada nema medalje, mada smo bili bliži na Evrobasketu u Sloveniji“.

Čutura smatra da Jadranska liga ima i pozitivne i negativne strane.

„Moj odnos prema regionalnoj ligi je dvojak. Ako je gledamo kao izdvojenu celinu, ta liga je dobra. Zanimljivija je za ljude koji je gledaju spolja, odličan je izlog za igrače pred odlazak u inostranstvo. Ima prohodnost u Evropi i zato ABA liga ima apsolutni legitimitet. Što se tiče hrvatske košarke, a ne usuđujem se da komentarišem ostale nacionalne lige, ABA liga je ostavila katastrofalne posledice, kao kada valjak pređe preko cvetne livade. Došlo je do užasnog raslojavanja između klubova koji igraju ABA ligu i onih koji je ne igraju. Sredine koje su tradicionalno proizvodile igrače više to ne čine. Hrvatska ima izuzetno malu bazu i ne znam kako će u budućnosti funkcionisati u poređenju sa ostalim ligama“.

Čutura nije saglasan sa ocenom da se u regionu već duže nije pojavio veliki košarkaš, megazvezda poput onih iz SFRJ.

„Ima momaka koji su posedovali sve – npr. Gordan Giriček i Nikola Vujčić, mada oni nisu dali koliko su mogli u reprezentaciji. Marko Tomas nije imao sreće sa povredama, Ante Tomić igra u velikom evropskom klubu i među najboljim centrima je u Evroligi. Roko Ukić je bio i u NBA, tu je sada Bojan Bogdanović, drago mi je što je ostao kod Željka Obradovića u Fenerbahčeu, to će mu biti dobar impuls za NBA. I Srbija ima i imala je dosta dobrih igrača, još i više od Hrvatske, ne treba to potcenjivati. Možda je problem što se nisu spojili generacijski. Jednostavno, ne treba upoređivati ono što se događalo pre tridesetak godina i ono što se događa sada. I tačka“.

Brojne reakcije izazvao je ustaški pozdrav Josipa Šimunića, a jedan od pravih odgovora on je dobio upravo od Zorana Čuture – deo tog teksta preneo je i B92.

„To je samo jedan od dokaza koliko smo psihotične nacije na ovim prostorima, kakva je to kolektivna psihoza koje su potisnute u nama, pa tako s vremena na vreme eksplodiraju. Onda nam ’veliki’ udare dva šamara, onda sve ukrug. Možemo ovde za šankom da diskutujemo o tome koliko god hoćemo, ali to neće promeniti činjenično stanje“.

"Za selektora treba imati zanat u malom prstu, a Đorđević ga nema"

Čutura je svestan svega što se događalo u prošlosti, ali nije siguran kakva će biti budućnost na ovim prostorima.

„Svi smo bili užasno ispolitizovani kod nastanaka naših država. Sve je bilo novo – demokratija, partije, mi učestvujemo u odlukama... U tih 20 godinda toliko jada i bede je prozivela ova naša tzv. demokratija, tako da sam je postao totalno apolitičan i nije mi ni na kraj pameti da izlazim ni na kakve izbore, referendume i slično. Pokušavam da napravim svoju enklavu jer jedino tu mogu da organizujem miran i normalan život“.

Postoje li kontakti sa bivšim drugovima iz reprezentacije?

„Postoje, ali su retki. To je ipak jedno heterogeno društvo, svako od nas ima drugu pozadinu. S nekima održavam kontakt redovno, s nekima ne. Malo sam i ja asocijalan tip, ili kako kaže moja supruga ’selektivno socijalan’ – imam krug svojih prijatelja, poznanika koji nemaju nikakve veze sa reprezentacijom. Nema to veze sa okolnostima“.

Čutura smatra da odličan plasman koji je reprezentacija Srbije imala 2009. u Poljskoj i godinu dana kasnije u Turskoj nije bio realno stanje stvari.

„Bio sam u Poljskoj 2009. godine i Turskoj iduće godine, video sam tu generaciju na delu. Duda Ivković je veliki trener i siguran sam da se njegov način rada nije promenio. Ipak, kada me je neko od vaših kolega zvao da pita o tome šta mislim o mogućnostima Srbije na EP 2011, odgovorio sam mu: ’Nemojte da se ljutite, ali sledi vam veliko otrežnjenje’. Na žalost po vas, to se pokazalo tačnim. To drugo i četvrto mesto nisu bili realan odraz kvaliteta reprezentacije Srbije“.

Aleksandar Đorđević najozbiljniji je kandidat da nasledi Ivkovića na klupi Srbije. Čutura mu želi svu sreću, ali nije siguran da je Đorđević dorastao toj ulozi.

„On je krasan dečko, mada nema nekog preteranog trenerskog iskustva, što će mu biti hendikep. Takođe, rad u klubu i rad u reprezentaciji nije isto – sada igrači u nacionalnim timovima provode mnogo manje vremena nego što smo mi u SFRJ, a od njih treba izvući maksimum. Treba imati zanat u malom prstu, a Sale ga nema. Ja mu naravno želim svu sreću“.

Na pitanje koga mu je bilo najteže da čuva tokom karijere, Čutura odgovara:

„Stotinu igrača, ne mogu nikoga da izvdojim. Jugoslovenska liga koju sam ja prošao bila je jača od današnje Evrolige. Svaki je igrač bio užasno neugodan na tvoj način. Trebalo je da ganjam npr. Tonija Kukoča – čovek trči 100 metara za deset sekundi i ima raspon ruku dva i po metra“.

Za kraj Čutura se osvrnuo na šampionsku generaciju Jugoplastike, uz posebno isticanje jednog detalja.

„Jugoplastiku su kada je bila prvak Evrope vodili Kukoć i Rađa, koji su tada imali po dvadesetak godina. Danas takve igrače još smatraju mladima i šalju ih na kaljenje ko zna gde. To je suludo, a ona liga je bila 70 puta jača“.

strana 1 od 2 idi na stranu