Atlantida: Platonov mit ili nestalo ostrvo?

Atlantidu su nedavno "otkrili" Britanci, tačnije televizija BBC u najnovijoj seriji koja je privukla šest miliona ljudi, što garantuje novi talas zanimanja, verovatno veći nego ikad ranije, piše Novi magazin.

O Atlantidi je prvi pisao Platon, ali je tek sa pronalaskom Novog sveta interesovanje postalo ozbiljnije, a u poslednja dva veka za njom se i intenzivno traga. Mit je, međutim, tumačio kako ko stigne, pa se lokacija koju je Platon prilično precizno opisao prilagođavala mašti istraživača.

Maja ove godine japanski naučnici otkrili su Atlantidu nedaleko od obala Rio de Žaneira i nazvali je "brazilskom", kako bi se razlikovala od desetina drugih, a nakon nje se pojavila i jedna kod Portugala. Pre dve godine novine su bile pune naslova "Atlantida nađena u Španiji", i to tek pošto je nađena u Škotskoj, a 2004. i kod Kipra.

Mnogi su na snimku dna okeana na Gugl Earthu 2009. kod Kanarskih ostrva videli dobro organizovane ulice Atlantide, ali se kasnije ispostavilo da je u pitanju bilo preklapanje snimaka. Potraga je često prelazila granice Mediterana i Atlantika i proširila se na čitav svet.

Kraj ledenog doba

Foto: Screenshot Youtube

Zainteresovani za Atlantidu kroz istoriju uglavnom su bili pisci, pseudonaučnici, mistici i pustolovi, pa su nedostajala ozbiljna istraživanja koja bi priču vratila u okvire nauke i odgovorila na pitanja da li je nekada davno zaista moglo postojati ogromno ostrvo koje je potonulo zbog cunamija ili erupcije vulkana i da li je moguće da je u tom trenutku na Zemlji živela civilizacija toliko naprednija od drugih.

Nestanak ostrva iz legende poklapa se sa krajem poslednjeg ledenog doba, kada je čovek tek izašao iz pećina, počeo da se bavi poljoprivredom i gaji hranu, a prema Platonovom opisu ispada da je Atlantida bila ekonomski i kulturno razvijeno društvo daleko ispred svog vremena – u njoj je vladalo bronzano doba u koje će Evropa ući tek hiljadama godina kasnije.

Prvi i jedini drevni izvor o postojanju Atlantide su Platonovi dijalozi "Timaj" i "Kritija" iz 360. godine pre nove ere, u kojima se pominje čudesno carstvo koje je postojalo negde do 9600. godine p.n.e. i onda nestalo u okeanu. Priča o Atlantidi prenosila se puna dva veka sa kolena na koleno u Platonovoj porodici, a potekla je navodno od atinskog zakonodavca i jednog od sedam grčkih mudraca Solona, inače Platonovog pretka. Solon, koji je živeo u 6. veku p.n.e., o potonulom ostrvu čuo je od egipatskih sveštenika dok je boravio u tadašnjoj prestonici Saisu:

"Ta sila došla je sa Atlantika, jer u to vreme Atlantik beše prohodan. Tamo je ležalo ostrvo ispred tesnaca koji zovete Herkulovim stubovima. Ostrvo je bilo veće od Libije i Azije zajedno i nalazilo se na putu do drugih ostrva, preko kojih ste mogli doći do kontinenta na drugoj strani koji je okruživao pravi okean; jer ovo more unutar Herkulovog tesnaca samo je luka sa uskim prolazom, a to drugo je pravo more i zemlja oko njega može se istinski nazvati kontinentom."

Platon opisuje veličinu i daje veoma preciznu lokaciju ostrva: bilo je veće od severozapadne Afrike i Male Azije zajedno i nalazilo se u Atlantiku, "istinskom moru" izvan Gibraltarskog moreuza (Herkulovih stubova), a ne u "običnoj luci" – Sredozemnom moru. Kontinent koji se nalazio na drugoj strani je Amerika.

Postepeno otapanje

Foto: Screenshot Youtube

Prema Platonu, Atlantida je ratovala sa Atinom i doživela poraz. Nakon toga su prirodne katastrofe pogodile taj deo sveta, a Atlantida je počela da tone.

"Posle počeše razorni zemljotresi i poplave i u jednom danu i noći sa kišama vaši (grčki) ratnici propadoše u zemlju, a ostrvo Atlantida na isti način nestade i propade u more. I to je razlog zašto je more u tim delovima neprohodno i nepristupačno, jer postoji toliko površinskog mulja, a sve je to nastalo sleganjem ostrva", ispričali su sveštenici Solonu.

Atlantida, dakle, nije odmah potonula, već se to zbivalo postepeno, jer od Platona saznajemo da je i u Solonovo i u njegovo vreme okean na tom mestu bio neprohodan.

Mnogi su smatrali da je Platon kroz legendu o Atlantidi jednostavno želeo da iznese svoje političke stavove o uređenju idealne države, a usput i da veliča Atinjane, koji su navodno porazili jednu takvu velesilu. Drugi veruju da je čuveni filozof bio razočaran atinskom vojnom ekspanzijom, pa je želeo sunarodnicima da pošalje poruku dokle dovode takve ambicije i pohlepa. Zna se da Aristotel uopšte nije verovao da u priči ima zrna istine i sve do 18. veka o Atlantidi se govorilo uglavnom kao o Platonovom mitu.

Knjiga američkog kongresmena i naučnika-amatera Ignasijusa Donelija s kraja 19. veka "Prepotopski svet" preokrenula je pogled na stvari. Doneli se smatra ocem moderne atlantologije, a njegova slika Atlantide, zasnovana na Platonu, prihvaćena je i danas: civilizacija daleko ispred svog vremena i pravi rajski vrt u kojem su svi složno i srećno živeli. Gradovi Atlantide bili su napredni, zgrade velelepne, stanovništvo brojno i uspešno. Bio je to ekonomski i kulturno razvijen svet, koji je osvajao sve oko sebe. Bogovi Grka, Feničana, Skandinavaca i Indusa u stvari su kraljevi i kraljice Atlantide kojima su dodata natprirodna svojstva. Prva kolonija Atlantide bila je Egipat, a obožavanje Sunca u ovoj zemlji, kao i u Peruu, potiče sa iščezlog kontinenta, gde je vrhovno božanstvo bilo Sunce. Feničani i Maje pozajmili su alfabet od Atlantiđana.

Posle Donelijevog "Pretpotopskog sveta" o ovome su napisane desetine hiljada knjiga, a ostrvom su se bavili filozofi i pisci od Frensisa Bejkona do Eriha fon Denikena ili Žila Verna, u čijem klasiku "Dvadeset hiljada milja pod morem" kapetan Nemo pronalazi Atlantidu, koja se jednom davno prostirala od Amerike do Afrike, dok je nije uništio vulkan, ali i razni mistici i okultisti. Napredna i izgubljena civilizacija poslužila je kao inspiracija i za Teozofsko društvo i pokret Nju ejdž. Nalazili su je širom sveta, pa je postala "ostrvo u oblacima koje se može videti bilo gde očima vere", kako je to opisao američki prevodilac Platona Bendžamin Džovet. Prema jednoj od teorija, Atlantida je u stvari bila ostrvo Spartel u Gibraltaru, koje je potonulo pre 11.000 godina. Neki smatraju i da je popularno grčko ostrvo Santorini nekada bilo deo Atlantide.

Sedamdesetih je povezana sa drugom legendom: Čarls Berlic je napisao bestseler u kojem tvrdi da se Atlantida nalazila u Bermudskom trouglu, te da je svojom čuvenom "energijom kristala" potapala brodove i rušila avione, odvlačeći ih na dno mora.

Ovakva literatura uglavnom je dodatno potapala mitsko ostrvo i odvraćala naučnike da se posvete ozbiljnijim istraživanjima, pa Atlantida do daljeg ipak ostaje mesto koje postoji samo u mašti, knjigama i u televizijskim serijama.