Luksemburg, san o brisanju granica

Mada volim Geršvinovu kompoziciju „Letnje doba“ (naročito verziju koju je izvodila neprikosnovena Ela Ficdžerald), za razliku od većine ljudi iz svoje okoline s nestrpljenjem očekujem ranu jesen, kada se zvezdarskim ulicama zavodljivo širi miris pečene paprike i paradajza, a temperature ne prelaze 26 stepeni. Možda je upravo svež vazduh jedan je od razloga što se ovog avgusta u mislima rado vraćam Luksemburgu, koji sam posetila nekako s proleća.

Država smeštena između Francuske, Belgije i Nemačke predstavlja sinonim za burnu istoriju Starog kontinenta. U srednjem veku vladari Luksemburga, koji ime duguje tvrđavi izgrađenoj u desetom veku, nosili su krunu Svetog rimskog carstva, dok su u potonjim vekovima njegovi gospodari bili Burboni, Habzburzi, Hoencolerni i Francuzi. Na Bečkom kongresu 1815. Luksemburgu je dat status Velikog vojvodstva i uniji s Holandijom, ali je posle Belgijske revolucije, koja se odigrala samo 15 godina kasnije, teritorija države znatno smanjena.

Veliki ceh građani Luksemburga platili su tokom Drugog svetskog rata, kada su Hitlerove trupe okupirale državu. Mada se na njegovoj teritoriji nisu vodile borbe, mnogi mladići bili su primorani da se bore za račun nacista na Istočnom frontu, a oni koji nisu želeli da ispune naređenje poslati su u koncentracione logore. Posle rata Luksemburžani su shvatili da je nacionalno pomirenje preduslov za napredak i većim i snažnijim susedima poručili: „Pustite nas da budemo ono što jesmo.“

Danas je Luksemburg jedan od najznačajnijih centara Evropske unije, sedište Evrostata, Evropske investicione banke i Evropskog suda pravde. Tajna uspeha koju je ostvarila „patuljasta država“ umnogome se krije u industriji čelika, velikom broju banaka i vinu „mozel“. Lokalni vinogradari uvideli su još pre dve i po decenije prednosti bezviznog režima, koji im je omogućio da bez muke počnu da izvoze proizvode i razmenjuju iskustva sa kolegama iz Nemačke i Francuske.

Ispijanje belog vina predstavljalo je i omiljeni ritual novinara iz Srbije, uključujući autorku teksta, tokom posete Šengenu, luksemburškom selu koje je postalo planetarno poznato po sporazumu potpisanom 14. juna 1985, na brodu Princeza Mari Astrid na reci Mozel. Bio je to prvi korak ka ostvarenju sna o Evropi bez granica, čiji je začetnik Robert Šuman, nekadašnji šef francuske diplomatije, rođen u Luksemburgu. Poslovična upornost Balkanaca došla je do izražaja upravo prilikom potrage za rodnom kućom „oca Evropske unije“, budući da nas ni kiša ni snažan vetar nisu omeli u tom „poduhvatu“.

Pored gustiranja napitka od grožđa u kojem se, ako je verovati starim Latinima, krije istina, posetioci iz Srbije rado su se prepuštali gastronomskim zadovoljstvima u luksemburškim restoranima. Delikatesi, poput „džinovskih“ vafla sa šlagom i jagodama bili su i glavna tema prilikom čekanja leta za Beograd via Minhen na lokalnom aerodromu, koji se, na nesreću ženskog dela naše „delegacije“ nije mogao pohvaliti velikim brojem prodavnica, niti bogatom ponudom parfema.