Rim - stazama Miloša Crnjanskog

Podeli

“Sunce i Rim stapaju se u sećanju u jedno. Nigde u Evropi Sunce ne sija tako. Ni na jedan glavni grad zemalja. Niti igde fontane hlade tako lepo...Fontane u Rimu pljušte kao slapovi u brdu, kad se odlazi u planinu...”

U početku prošlog rata (Drugog svetskog rata) živeo sam u Italiji. Stanujem u Rimu, blizu Vatikana, preko puta sirotinjskog predgrađa koje se zove Borgo...Sa svojih prozora vidim Borgo i kube crkve Svetog Petra, zamisao Mikelanđela. Rimljani ga zovu „la kubola“.

Ubrzo se Crnjanski preselio preko puta tvrđave Kastel Sant Anđelo, opet u blizini Vatikana: “Osećam da će i to biti kratko i da sam samo prolazna sen i u Rimu, kao što sam to bio i u Granadi i u Rejkjaviku”.

Tako Crnjanski u svojoj knjizi “Kod Hiperborejaca” (1966.) ispisuje, pored ostalog, svoje rimske dane boraveći u „večnom gradu“ od 1938. godine, kada postaje dopisnik Centralnog presbiroa i ataše za štampu u jugoslovenskoj Ambasadi. U Rimu proučava kulturno, književno i umetničko blago ove zemlje, opsesivno je zaokupljen delom Mikelanđela i počinje da piše memoarsku prozu “Kod Hiperborejaca”.

Povodom 46. godina od smrti Miloša Crnjanskog (u Beogradu 30. 11.1977.) krenuli smo rimskim stazama našeg književnog velikana na jedno romantično putovanje, u želji da dočaramo nekadašnji, ali i današnji Rim i neke od njegovih znamenitosti. Posećujemo mesta koja su bila kultna za Crnjanskog i svedočimo šta se promenilo a šta ostalo istovetno, kako je i zapisano njegovim perom. Pjaca Navona, Koloseum, Španske stepenice, Fontana di Trevi i Panteon i danas su monumenti, ali ima i mesta koja su se od te predratne godine ili promenila ili imaju drugačiju namenu.

Terasa kasine „Valadier“ (na Pinću iznad Trga Naroda, palatu je sagradio Đuzepe Valadier 1837.), u vreme Miloša Crnjanskog bio je restoran najvišeg renomea i njegovo najomiljenije mesto. Tu je najčešće boravio posmatrajući kube Mikelanđelovo na crkvi Svetog Petra: „Kube Mikelanđelovo, u noći, nad Rimom, ima boju plavu, srebrnu, sferičnu. Kad zvezde počnu da trepere iznad nje, ona sa te terase izgleda kao da je sva u staklu i da će, na mesečini, zidovi da joj prsnu. Ja sedim kod 'Valadiera', satima, tako, zagledan u tu kupolu...“. I danas je sve isto i danas se tu jedu čuveni kaneloni.

Oduševljen Crnjanski opisuje Vilu Mediči (Francuska Akademija), smeštenu iznad Španskih stepenica sa impozantnim vrtom i lepote gotovo neopisive. I danas je, kao i njeno okruženje, onakva kako ju je Crnjansi opisao.

„Odlazeći kući ja onda razmišljam, i dalje, o toj žudnji da se nekud ode, i odande gde smo najsretniji. Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim. Ne valja to – kažem samom sebi... Jedan drugi glas u meni na to dovikuje mi da se varam. I da sreće nema van onog mesta gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili“, piše Crnjanski. Skida kapu Andersenu i Ibzenu zato što su ušli u “Kafe Greko” u Rimu. Zašao je u tu kafanu i Gogolj, pa i Gete. Bio je u toj kafani i Kazanova – često.

Crnjanski često sa obale posmatra žuti, mutni, Tibar, ili sluša zvona kada sva zazvone, najpre ono sa Kapitola a zatim i sva ostala: „Kola me voze, polako, serpentinama Kapitola, prolazimo iznad ruševina rimskog Foruma...Svaka je ulica prazna. Nema na njoj ni Cezara, ni Cicerona, ni Antonia“. Vraća se ipak često Cezaru, trebalo bi to da ga načini zadovoljnim, „Terme Dioklecijana, da sedim pod poprsjem Cezara...“ i... pada mu na pamet rečenica na španskom „da se smiruju samo mrtvi“.

Dok sedi u Rimu misao mu neprestano odlazi na sever: „Ja se prosto radujem što su Sever i Jug u vezi“ i uoči rata razmišlja o tome kako je „čoveku potrebno da zna da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio...“. I nije dugo vremena prošlo kada je došao trenutak da mora da napusti Rim, kada je izbio Rat, i kakav će bol zbog toga osetiti. Jer, Crnjanski voli Rim: „Rano ujutro nema ničeg lepšeg nego Rim, tada, u košulji kad zahladi. Tada dišu vrtovi. A najlepše u Italiji, su stara drveta i vrtovi... Magija Rima javlja se, vaskrsla, tek kad se zna da se odlazi“. On je to slutio već od rane jeseni 1940.

Radio je u palati Borgeze u srcu Rima (čija istorija počinje još u 16. veku) a po završetku posla, ili pre ulaska u palatu, jedno od kultnih mesta za njega bila je poslastičarnica „Babington“ na Španskom trgu. „To je engleska slastičara, čuvena sa svoga čaja, koji je zelen kad je kineski, a boje ćilibara kad je engleski. Prozori su kod 'Babingtona' od zelenog, neprovidnog, stakla. Stolovi i stočići su engleski, a na zidovima slike trkačkih konja iz Engleske. Unutra je polumračno. I velika je tišina...Ja sam to mesto izabrao za sebe kada sam došao u Rim samo zato što je bilo preko puta knjižare gde sam nabavljao novine iz inostranstva...“.

Danas nema knjižare ali je Babington na istom mestu, u zgradi iz 13. veka, i dalje je to engleska čajdžinica, preko puta čuvene fontane „Barkaća“, koja ima oblik mramorne barke, delo velikog vajara Berninija (njegova je i Fontana di Trevi). Nekada su oko Fontane sedele piljarice kod kojih je Crnjanski kupovao cveće, a danas sede turisti, u vrelim danima prskaju se vodom i fotografišu kao dokaz da su boravili u „večnom gradu“. I galame, srećni, u srcu Rima, a šum vode sjedinjuje se sa žagorom i smehom i danju i noću....Danas na prozorima Babingtona nema više zelenog neprovidnog stakla, ali i dalje svraćaju krunisane glave, političari, novinari, pripadnici džet-seta, umetnosti i kulture, i to jedno od najprestižnijih mesta u Rimu. Stočići su iz 1930. godine, na zidovima dve slike, portreti Izabel Kargil i Ane Marije Babington, dve engleske gospođice koje su uložile svoju ušteđevinu i 1893. godine otvorile salu za čaj i čitanje za anglosaksonsku zajednicu. Danas “Babington” vodi četvrta generacija porodice Izabel, nekadašnje šoljice od zelene keramike danas su zamenjene luksuznim porcelanom Đinori, a čaj se služi iz srebrnih čajnika.

Mnogo je mesta, spomenika, crkava, slika, fontana, koje Crnjanski pominje „Kod Hiperborejaca“ ali izdvajamo još neka mesta u Rimu gde je voleo da boravi. To su hotel „Ambašatori“ u Via Veneto, i kafanu „Aranjo“ u blizini zgrade Parlamenta, koja je zatvoren posle rata. Pre dve decenije kafanu su otvorili novi vlasnici, nazvali je „Alemanja“, danas je to autogril u srcu Rima, u Via del Korso, i namenjen je ponajviše turistima. I nema više ni traga od nekadašnje čarolije. Srećom, mnogo je mesta u Rimu koja su je sačuvala, kao restoran „Orso“ na obali Tibra, koji je bio i ostao na glasu: „To je jedna od onih zgrada u Rimu za koje kažu da su bile tu i u srednjem veku. U tom hotelu, kažu, odsedao je Dante. Montenj je u toj gostionici boravio, kažu godine 1536.“. Kao i u vreme Miloša Crnjanskog tako i danas raskošni restoran pripada bogatom svetu Rima. Predvorje je ostalo isto, sa antičkim nameštajem „kao u doba kada je Rimom prolazio Taso. Čak su i osvetljenje i bronzani kandelabri i fenjeri imitacija prošlosti“. Voleo je da sedi Crnjanski na „Trgu Barberini“, zagledan u Belinijevu fontanu sa Tritonom, a kada je reč o fontanama „kroz moje sećanje prolazi onda, uvek, slika one fontane...ispred zgrada koje se zovu Vila Mediči...koja je, u stvari, samo jedna ogromna vaza od kamena, uz zelenilo drveća i plavetnilo večeri“. Ili jedna druga fontana: „Sedeo sam i posmatrao bronzane nimfe, na pijaci Esedra, kako se kupaju, ali sam znao da ih neću gledati, uskoro...Sunce i Rim stapaju se u sećanju u jedno.

Nigde u Evropi Sunce ne sija tako. Ni na jedan glavni grad zemalja. Niti igde fontane hlade tako lepo...Fontane u Rimu pljušte kao slapovi u brdu, kad se odlazi u planinu...“ Pre odlaska iz Rima Crnjanski je pohodio ponovo fontane i opraštao se od njih, „koje sam, više od svega, zavoleo u Rimu... Kud li ću ja otići, kad odem iz Rima...U početku te jeseni, godine 1940...sećam se da sam u Rimu već živeo, kao da sam otišao iz Rima“. Nostalgija Miloša Crnjanskog potresna je i to je melanholija koja, piše on „...u jeseni počinje, već septembra, da prati svakog – to zna svaki ko je živeo u Rimu“.

„Janikul“ je bilo jedno od omiljenih mesta Crnjanskog (danas ga svi zovu Đanikolo), jedan od sedam rimskih brežuljaka, penjući se pored Vatikana, do manastira „San Onofrio“ gde se nalazi grob pesnika Torkvata Tasa. Pesnik je to mesto izabrao sam „osećajući da će umreti i da je svemu kraj...rekao je, kažu, da je došao kod njih da umre...što je to jedan od najlepših položaja, na ovome svetu, za umiranje“. Na njegovom Janikulu gleda spomenik „meni dragog Garibaldija“. Trastevere, najstariji deo Rima, promenio se od vremena kada ga je Crnjanski posećivao, danas je postao najživlja turistička meta - stotine rimskih tratorija, muzika, život do zore, a stanove su pokupovali oni koji imaju duboke džepove.

Tibar, za kojeg se govorilo da ulazi u Rim kod najstarijeg mosta, Ponte Milvio (na čijoj se ogradi nalaze hiljade katančića sa zaključanim ljubavnim porukama), Tibar sa svojim mostovima predstavljao je, kao i danas, kopče najznamenitijih građevina. „Tibar je, u antičko vreme, bio široka, plovna reka, u kojoj su brodovi bili česti i dolazili sve do te obale...dovozili su iz Afrike žito, a iz Egipta ruže...prošlost je bila lepša“, zapisuje Crnjanski.

Rim Miloša Crnjanskog jeste i mali auto „topolino“ (mali miš) koji je danas raritet, i bioskop za diplomate „Kuirineta“, u istoj je zgradi gde se danas nalazi pozorište Kuirino, korak od Fontane di Trevi. Njegov Rim je i zelenilo protestantskog groblja, koje se danas zove groblje za hrišćane nekatolike, gde počiva i naša Milena Pavlović Barilli.

Obilazeći brojne znamenite rimske crkve, a jedna od njih je San Agostino iz 1521. godine (na Kampo Marcio, nedaleko od Piace Navona) gde „Madona čuva porodilje od uroka i zlih očiju“, Crnjanski konstatuje „čudno je kako i kipovi mogu da imaju nežan osmeh i lice blago“. Odlazeći na „Aventino“, jedan od sedam rimskih brežuljaka koji se spušta gotovo do Tibra, odakle se ukazuje jedan od najlepših pogleda na Rim, kupolu Svetog Petra i severni deo Tibra, i danas očarava „Park pomorandži“, a Crnjanski, gledajući bele magnolije među crnim čempresima, shvata da je “Rim najlepša varoš na svetu” i već sluti da veseli dani u Rimu neće trajati dugo, rat je na pragu. I ponavlja sebi Kardučijev stih u kojem kaže Rimu: “Obuhvati me, Rime, plavetnilom, Suncem me osvetli, Rime”.

“Nemam ja više nikakvih iluzija, u Rimu. Italija nije više samo u mom srcu, nego i mozgu. Znam Italiju. Znam i Rim...Ja sad uživam baš u toj inteligenciji Italijana, za koje sam i ja pre mislio da pevaju uz mandolinu...Ukratko: pre nego što odem iz Rima, želeo bih da saznam šta je prava sreća ljudska i zašto je tako kratka”.

Izvor: Milica Ostojić/Novosti.rs

Jug Italije koji opčinjava

Poznato je da je jug Italije siromašniji od severa, pa ćete u nekim delovima naići na puteve sa dve umesto tri trake, malo niže cene i skromnije kuće, ali to nikako ne znači da je manje lep. Naprotiv, južna Italija opčiniće vas na neki drugačiji način, možda čak i više nego severna.

Crvena vina Toskane

Jako je teško rečima opisati prvi susret nekog ljubitelja vina sa ovom centralnom italijanskom regijom. Prosto, na tom mestu ima sve što vam treba ako volite da uživate u hrani i kvalitetnom vinu…

Gde uživaju najbolji kuvari na svetu?

Iako kuvaju u najboljim i najskupljim restoranima, svetski majstori kuvanja otkrili su mesta u Evropi gde svraćaju zbog vrhunskog, ali i pristupačnog obroka spravljenog na jednostavan i uglavnom tradicionalan način.

Jezero Komo: Raskošno ogledalo Alpa

Ukoliko ste istinski ljubitelj putovanja, treba da bar jednom u životu posetite čarobno italijansko jezero Komo, najdublje i po mišljenju mnogih najlepše jezero u Evropi.

Firenca - grad prijatelj Voždovca

Na jednoj tabli u starom istorijskom delu Firence, koji je 1982. godine Unesko stavio pod svoju zaštitu, je popis gradova prijatelja i pri kraju spiska se nalazi Voždovac. Tesko je dokučiti kako se dogodilo da jedna beogradska opština postane grad prijatelj Firenci, ali je to ipak zvaničan podatak.

U Veneciji, o Pragu i Rilkeu

Ni Prag mi te zime nije bio po volji. Zbog Rilkea, kome ovaj, inače čaroban grad, nije bio suviše naklonjen. Barem u detinjstvu. Premda je Rajner jednom prilikom rekao kako su mu Bohemija i Rusija dve destinacije koje zove svojim domom.

6 slika Rima iz druge perspektive

Rim je pravo remek delo prepuno arhitektonskih čuda, ali i prestonica kulinarske „umetnosti“. Ipak, možda i prečesto turisti koji polaze utabanim stazama vodiča, propuštaju njegove nešto skrivenije lepote.

strana 1 od 16 idi na stranu