Fruška Gora - za izlet i hodočašće

Podeli

Fruška Gora je toliko blizu Beograda da ćete popodne sa Novog Beograda brže stići do nje nego do centra grada, barem ove godine, dok traju radovi na Gazeli. Valjda i zbog toga, tog osećaja blizine i dostupnosti, već godinama stižemo do raznih udaljenih ćoškova Srbije, a ovamo – nikako.

Fruška Gora

Nekad ostrvo, danas planina – u svakom slučaju, kada je nešto lepo, lepo je – nezavisno od toga da li je okruženo morem ili ravnicom. Svoj planinski status dobila je zahvaljujući Crvenom čotu, tj. visini od 39 metara iznad kvalifikacionih pet stotina potrebnih da jedno obično brdo „postane čovek“.

Prostire se na dužini od čak 78 kilometara a po širini ponegde zahvata i čitavih petnaest. Fruška Gora je danas nacionalni park, koji krasi i naziv srpska Sveta Gora, zahvaljujući velikom broju manastira koji su ovde našli svoj mir, u šumama hrasta, bukve, lipe, graba, topole i vrbe. O raznim životinjskim vrstama koje su ovde našle utočište da i ne pričamo. Samo što nema lavova i tigrova…

A kažu da se, osim velikog broja pečurki po šumskim livadama, ovde mogu ubrati čak i orhideje! Ako baš ne žurite, a što biste pa žurili, lepo je provozati se do Fruške Gore starim novosadskim putem. Lagano prolazite Batajnicu, Novu i Staru Pazovu, Inđiju, svake godine sve uređenija i lepša mesta i ponosne nosioce novih registarskih tablica, sa lokalnim oznakama „ST“ i „IN“.

Put posle Inđije je u prilično jadnom stanju, ali mora se ponekad nešto i istrpeti. Negde kod Banstola postoji skretanje za manastir Veliku Remetu, ali ako ste poranili, zoru prevarili, možete prvo da skoknete do Sremskih Karlovaca i Stražilova. Jer, kada ste već stigli do ovde, sve vam je na dohvat ruke (automobila), i sva rastojanja od tačaka A do tačaka B, V, i ostalih, iznose po svega nekoliko, najviše desetak kilometara.

Stražilovo, Branko Radičević

Kada sa starog novosadskog puta skrenete u Sremske Karlovce, putokazi će vas nepogrešivo voditi ka Stražilovu, mestu večnog odmora Branka Radičevića, našeg čuvenog pesnika. Od Karlovaca do Stražilova imate oko 4 kilometra, a usput i zvanično ulazite na područje nacionalnog parka Fruška Gora.

Uskoro dolazite do drvene kapije, gde ćete morati da ostavite vaš auto i nastavite peške. Osim ako vozite bicikl, kao jedan mladić koji je na svom dvotočkašu projurio sve do samoga vrha.

U podnožju Stražilova videćete spomenik Branku Radičeviću, kip pesnika sa lirom, neobičnog po tome što se ne nalazi na postamentu, već praktično na zemlji, kao da upravo tada dok ga posmatrate – šeta i smišlja neke nove stihove.

Tu je i simpatičan restoran, gde se može i ručati i to, kako vam drago, možda pre uspona do Stražilova, a možda i kada se vratite odozgo. Do gore imate šumsku stazu, malkice zapuštenu, sa ponekom strmom deonicom, a treba vam oko 20-30 minuta živahnog hoda da se popnete do spomenika.

Manastir Grgeteg

Sa vrha Stražilova možete nastaviti pešačkom stazom ka manastiru Grgeteg. Staza je obeležena planinarskim oznakama po drveću duž staze, a do manastira ima jedno 2,5 kilometra hoda, što je idealna varijanta celodnevnog boravka na Fruškoj Gori.

Crkva je posvećena Svetom Nikoli, a manastir je, barem tako kaže legenda, podigao despot Vuk Branković, (naći ćete često i ime Vuk Grgurević) narodni junak poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk. Podignut je u decenijama sa kraja 15. i na početku 16. veka.

Verovatno najveća znamenitost Grgetega je danas zidani ikonostas, sa dvadeset i jednom velikom ikonom Uroša Predića.

Sremski Karlovci

Kada dođete u centar Karlovaca, jednostavno ne znate na koju stranu pre da pogledate. Takva koncentracija predivnih zgrada i detalja na tako malom prostoru, zaista se retko viđa. I mnogo, mnogo veći gradovi bi bili ponosni da imaju ovakav centralni trg, oivičen zgradama Patrijaršijskog dvora, Karlovačke gimnazije, Saborne pravoslavne crkve posvećene Svetom Nikoli, Rimokatoličke crkve posvećene Svetom Trojstvu, zgradom Magistrata i mnogim drugim, doteranih fasada i ukrasa.

Trgom dominira česma „Četiri lava“, u crvenom mermeru, podignuta davne 1799. godine, a pored ćete naći i bašte u posedu nekoliko kafića, kao stvorene za uživanje u pogledu na Karlovce. Još kad bi ih stavili na neku kružnu platformu pa da mogu da se okreću oko svoje ose…

Na trgu su se mogle videti i dve tezge na kojima su prodavana dva lokalna specijaliteta. Jedno je vino „bermet“, a drugo je kolač – kuglof, kažu jedinstven po tome što ga možete konzumirati u svako doba dana i uz bilo koje piće (mada ta tvrdnja, po meni, važi za sve kolače?). Čokoladni kuglof se služi uz crno vino ili kafu, dok se žuti kuglof služi uz belo, ili čaj. U kolač se može, po želji, dodati i rum, liker, pa i neka voćna rakijica. A može i onaj bermet sa susedne tezge. Inače, za kuglof pola Evrope tvrdi da je to baš njihov kolač, a jedan od vrhunskih prave u Alzasu. Nego, da se vratimo iz Francuske još malo u Sremske Karlovce!

Verovatno svaka zgrada u Sremskim Karlovcima ima manju ili veću istorijsku vrednost. Gde god se okrenete, nađete zanimljiv detalj – kao recimo jednu tablu da je „na tom mestu bila zgrada Blagodjejanija i Srpska narodna škola u kojoj je boravio i učio 1805. i 1806. Vuk Stefanović Karadžić“, pa onda u dvorištu gimnazije možete videti još jedan lep spomenik Branku Radičeviću, a pored gimnazije isprsio se čitav red „starinskih“ zgrada, i sa jedne i sa druge strane ulice, sa divnim gvozdenim kapijama i rešetkama na prozorima.

Tu je i gostionica „Sremski kutak“, a malo niže niz ulicu nalazi se i Donja crkva, posvećena Sv. Petru i Sv. Pavlu, spreda zaklonjena ogromnim platanom, čija je sadnica nekad davno doneta, kažu, iz Beča. Uz malo više šetnje, može se stići i do Kapele mira, podignute na mestu gde su održani mirovni pregovori Svete Alijanse, na čelu sa Eugenom Savojskim i Otomanske vojske. A pregovori su održani u šatoru koji je, radi ravnopravnosti pregovarača – imao četiri ulaza – i unutra okrugli sto. Pa niko nije bio „glavniji“ od ostalih. Vredelo bi provesti u Karlovcima ceo izletnički dan, a i više, ali smo ipak seli u kola i uhvatili pravac ka prvom (po našem planu obilaska) fruškogorskom manastiru – Velikoj Remeti.

Manastir Velika Remeta

Manastir je udaljen svega nekoliko kilometara od starog novosadskog puta. Posvećen je Svetom Dimitriju, a u okviru manastira nalaze se i kapele Sv. Jovana Krstitelja i Uspenja Presvete Bogorodice – jedna iz 18. a druga iz 20. veka. Predanje nam govori da je zadužbinar manastira bio kralj Dragutin, krajem 13. ili početkom 14. veka.

Na osnovu drugih izvora, smatra se da je manastir podignut u 15. veku. Kako god, danas je to velika, impresivna građevina, opasana belo-žutim zidom manastirskih konaka. Kada kroz zgradu konaka prolazite ka crkvi, sa desne strane ćete videti veliku gostinsku trpezariju.

Sama crkva sastoji se iz novijeg dela sa zvonikom i starijeg, sa fasadom u crvenoj opeci, na kojoj je opstalo i par spoljašnjih fresaka. U čast svih kolega putopisaca, da navedemo i da je u manastiru napisan prvi putopis u novijoj srpskoj književnosti „Putašastvije u gradu Jerusalimu“ Jerotija Račanica, koji je u Velikoj Remeti živeo negde oko 1721. godine.

Manastir Krušedol

Posle još nekoliko kilometara puta, brzo se stiže i do čuvenog Krušedola, možda i najpoznatijeg fruškogorskog manastira. Sačekaće vas velelepna, jarko crvena kapija, sa okruglom kulom, sa velikim, drvenim, izrezbarenim vratima – koja predstavlja ulaz u portu manastira, ili bolje reći u veliki zeleni park. To je ista ona jarko crvena boja kakva danas krasi zidove Žiče ili Pećke Patrijaršije.

Crkva je posvećena Blagovestima Bogorodice, i potiče sa početka 16. veka od zadužbinara – Đorđa Brankovića (monaha Maksima) i njegove majke Angeline. I ovaj manastir je nekoliko puta teško nastradao tokom svoje istorije, a najteže 1716. godine, kada su ga Turci spalili (i razrušili), uništavajući pritom i mošti porodice Branković.

Kada ulazite u krug manastirskih konaka i u crkvenu portu, videćete na spoljnjem zidu veliku fresku Strašnog Suda, tj. ono što je ostalo od nje. U crkvi se nalazi i ćivot sa ostacima moštiju svetih Brankovića (Maksima, Stefana, Jovana i Angeline).

Zbog velikog broja srpskih velikana koji su sahranjeni u Krušedolu, ovo mesto se naziva i srpski Panteon. Ovde počivaju Patrijarh Arsenije III Čarnojević, Mitropolit Isaija Đaković, Patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, Grof Đorđe Branković, Vojvoda Stefan Šupljikac, Kneginja Ljubica Obrenović, kao i Kralj Milan Obrenović.

Perkov salaš – Neradin

Tako je završen današnji obilazak duhovne zaostavštine ovoga kraja Fruške Gore. Svaki ovakav obilazak, prirodno, motiviše vas da se dohvatite istorijske literature i svih drugih podataka o fruškogorskim manastirima i srpskoj istoriji. Sa druge strane, svaki ovakav obilazak, pošto prilično dugo traje, motiviše vas i da negde ručate.

Neradin se prvi put pominje još davne 1247. godine, i to kao Meradin.

Salaš je ime dobio po nadimku jednog od članova familije Ivanić, a za godine salaša nismo pitali. Mada se po Internetu može naći i da je star oko 60 godina, ponegde piše i preko 100…

Pošto su u kući predmeti iz porodične istorije, i ako je salaš star koliko i najstariji predmet na njemu, onda tu ima i mnogo više godina. Pošto se ovde na svaki način poštuje tradicija, i ručak je pravi vojvođanski – tu su i pogača i so, i domaća rakija, supa, rinflajš (ili što kažu Nemci – rindfleisch), gulaš sa širokim rezancima, pileći ili juneći paprikaš i, naravno, štrudla. Uz još poneki starinski kolač i slatku pitu, a ako ni to nije dosta, tu su i domaći pekmezi i slatka.

Domaćini vele, da kada je baš zdravo vedro, odavde puca pogled sve do valjevskih planina, a i do Rudnika i Avale. Baš daleko.

Sve vam je to nadohvat ruke. A treba vam samo kakav-takav auto, jedan lep, sunčan dan, malo ljubavi prema našoj zemlji, par hiljada dinara i – rezervacija kod Ivanića, na Perkovom salašu. A može i izletnička korpa, pa na livadu.

Tara: Srpska bajka koju je lako voleti

„Ovde stanovništvo često kaže: 'Zlatibor je urbanizovan. To je grad, to više nije planina', a sve u sebi misle: Što Tara nije takva da se i mi ovajdimo'“, u šali nam objašnjava vodič dok se preko Kaluđerskih bara vozimo do Mitrovca.

„Posetioci se uvek iznenade kad im kažemo da u pećini imamo čak i frizerski salon“, otkriva nam vodič dok objašnjava kako Stopića pećina ima sve što je neophodno za život, zbog čega su se neretko u njoj ljudi krili i tokom ratova. Ali, mora se priznati, frizerski salon u jednoj pećini zvuči posve neobično, zar ne?

Pod Bukuljom zdravlje i istorija

Aranđelovac je vekovima u znaku kisele vode, belog mermera i bogate prošlosti. Ponosni na park Bukovičke banje. Jezero Garaši mami ribolovce, a etno-restorani gurmane

Bela Crkva - banatski raj

Na svojim veštačkim jezerima nudi turistima miran odmor. Idila na mestu gde se prepliću bujna vegetacija i „evropska Sahara“

Sremski Karlovci sat po sat

Kada već dođete u Sremske Karlovce, zaista je red da se popnete na vidikovac i da obiđete pesnika Duška, i da vidite šta radi. Jer, ljude je to oduvek zanimalo.

Putevima Tesle kroz Evropu

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka i Univerzitet Singidunum potpisali su nedavno protokol o saradnji na postavljanju i razvijanju kulturno-turističke rute Putevima Tesle i Stanojevića.

Drvengrad - carstvo filmske magije

Šetnja ulicama filmskih velikana i ćaskanje sa ikonama sedme umetnosti, kafa u “Prokletoj avliji” i ručak kod “Lotike”, samo su neke od čari kojima Drvengrad oduševljava posetioce iz celog sveta.

Ivanjica: Rodno mesto seoskog turizma

Lepa varoš Ivanjica na jugozapadu Srbije smeštena je „u krilu sedam planina“ – Golije, Javora, Mučnja, Čemerna, Čemernice, Radočela i Kukutnice. Najpoznatija ivanjička planina je Golija, koju je zbog izuzetne prirode UNESCO proglasio za rezervat biosfere. Na ovom podneblju čistog i lekovitog vazduha, u selu Devići, pre četiri decenije rođen je seoski turizam Srbije.

strana 1 od 60 idi na stranu