Ljubav prema bližnjima ili društveno odgovoran akt

Prve forme filantropije u Srbiji vezane su za tradicionalne oblike solidarnosti, kao što je moba – dobrovoljni rad kojim se pomaže jednom članu seoske zajednice, najčešće u sakupljanju letine ili izgradnji kuće, i zadužbine koja se često izjednačava sa pojmom fondacija i definiše kao ustanova koja se osniva radi dugoročnih ciljeva od javne ili opšte dobrobiti.

Osnivači fondova i zadužbina, najčešće formiranih pri glavnim ustanovama srpske kulture – Akademiji nauka (Srpska kraljevska akademija) i Univerzitetu (Velikoj školi), bili su ljudi iz svih društvenih slojeva Srbije. Na spisku darodavaca Beogradskog univerziteta do 1939. godine nalazi se sedamdeset šest osoba i grupa, počev od kraljevske porodice do običnih građana. U Arhivu Srbije postoji dokumentacija o četristo devedest zadužbina i fondova. Zadužbinarstvo je u Srbiji imalo svoj „zlatni period“ između dva svetska rata. Od šezdeset pet zadužbina, koliko ih je krajem tridesetih godina bilo pri Srpskoj akademiji nauka, čak četrdeset šest njih osnovano je u tom periodu.

Danas je teško tumačiti motivaciju darodavaca iz 19. i prve polovine 20. veka. Pored motiva za ličnom afirmacijom i čuvanjem od zaborava posle smrti, važni motivi za „darovanje otečestvu” bili su takođe i svest o pripadnosti određenoj zajednici i potreba da se nešto vrati u korist i za napredak zajednice, što se može smatrati društveno-odgovornim ponašanjem.

Posle Drugog svetskog rata potpuno se promenio i odnos prema zadužbinama i prema filantropiji kao elementu građanske kulture. Nakon 1945. godine konfiskovana je imovina svih privatnih organizacija, zadužbina, zaveštanja i fondova. Zakon o nacionalizaciji gradskog građevinskog zemljišta, donet 1958. godine, doveo je do oduzimanja svih zgrada i drugih objekata koje su ove filantropske organizacije posedovale. Nažalost, ta imovinska pitanja ni do danas nisu rešena. „U ime naroda“ nacionalizovane su zadužbine koje su bile namenjene tom istom narodu. Većina ih je potpuno pala u zaborav, o njima se nije ni pisalo ni govorilo.

Značajni zadužbinari

Zadužbina Ilije Kolarca

Za najpoznatije zadužbinare karakteristično je da su tokom života bili skromni i umereni, a pojedini od njih čak prilično povučeni, veoma posvećeni poslu kojim su se bavili i pozitivno zainteresovani za ljude oko sebe, njihove brige i probleme. Po nivou svesti i razumevanja potrebe za napretkom bili su ispred vremena kome su pripadali, bez obzira na često skroman nivo ličnog obrazovanja.

Jedan od najvećih zadužbinara bio je Kapetan Miša Anastasijević (1803-1885), „srpski Rotšild“, odnosno najbogatiji Srbin svog vremena. Godine 1863. poklonio je zdanje u Beogradu „svome otečestvu“ za prosvetne potrebe. U toj zgradi bili su smešteni Velika škola, Gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i Muzej. Kapetan Miša je Beogradskom univerzitetu ostavio sredstva koja su taj univerzitet učinila trećim na listi najbogatijih univerziteta u Evropi.

Ilija Milosavljević-Kolarac (1800-1878), ostavio je svu svoju imovinu kao zadužbinu za prosvetne ciljeve. Njegovu zadužbinu čine dva fonda: Fond za srpski univerzitet – Univerzitet Ilije M. Kolarca i Književni fond Ilije M. Kolarca, za koji je od ukupne imovine odlučio da se odvoji 10.000 dukata cesarskih. Vrednost Kolarčeve književne nagrade je 1940. godine bila po iznosu jednaka vrednosti Nobelove nagrade za književnost. Značajno je da je Zadužbini Ilije M. Kolarca 1. aprila 1992. godine vraćen status zadužbine.

Nikola Spasić, veletrgovac iz Beograda (1838-1916), jedan je od najvećih srpskih dobrotvora i zadužbinara. Bio je osnivač Društva dečjih skloništa, koje se brinulo o siromašnoj deci beogradskih nadničara, a u toku Prvog balkanskog rata organizovao je, opremio i potpuno finansirao rad pomoćne bolnice. Ukupna imovina Spasićeve zadužbine u momentu osnivanja sastojala se od pokretne imovine koju su, pored kancelarijskog nameštaja i raznih građevinskih alatki, takođe činile i hartije od vrednosti i nepokretne imovine – tri velike takozvane „Spasićeve kuće” u najvažnijem trgovačkom centru Beograda, u Knez-Mihailovoj ulici br. 19, 33 i 47. Prema želji Nikole Spasića, tokom 1935. i 1936. godine od sredstava zadužbinskog fonda izgrađene su Bolnica u Beogradu – Gradska ili Opštinska bolnica, zatim bolnice u Kumanovu i Krupnju, te Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu. Zadužbina se, takođe, bavila i unapređenjem privrede, a 1939. godine imala je za 3% veći kapital od Nobelove fondacije. Zadužbinarstvo Nikole Spasića pravi je primer korporativne filantropije na nacionalnom nivou. Spasić je odlučio da svoj kapital stečen kroz veletrgovinu, gotovo isključivo realizovanu u Srbiji, zavešta za opštu korist i razvoj važnih oblasti društvenog života – socijalne politike i privrede. Ova zadužbina je jedno od najuspešnijih „neprofitnih preduzetničkih postignuća”.

Kako oživeti filantropiju i zadužbinarstvo u Srbiji

Zadužbina kapetana Miše Anastasijeviæa

S obzirom na skroman nivo znanja o filantropskim aktivnostima, a naročito o zadužbinarstvu u prošlosti kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, potrebno je organizovati informativne kampanje čiji bi ciljevi bili da na popularan način približe građanima značenje pojmova filantropija, zadužbina, fond i fondacija, zatim da predstave najznačajnije oblike filantropije, naročito zadužbinarstva u Srbiji 19. i 20. veka, te da objasne društveni značaj i ulogu filantropije i zadužbinarstva u prošlosti i potencijalni aktuelni doprinos.

Obeležavanje zadužbina i formiranje osnovnih informacionih paketa o svakoj od njih

Dosta zadužbina u različitim mestima Srbije uopšte nije obeleženo, a o mnogima nema podataka ili se ne zna tačno gde se nalaze ti podaci. Stoga je neophodno započeti proces poštovanja sopstvene društvene tradicije zadužbinarstva upravo tako što bi se zadužbine obeležile na odgovarajući način i time postale prepoznatljive. Sledeći važan korak bio bi da se prikupe podaci o svakoj od njih i formira odgovarajući informacioni paket. To bi mogla da bude uloga različitih nacionalnih i lokalnih institucija kulture.

Briga o očuvanim objektima

Neke od zadužbina iz prošlosti imaju očuvan deo svog osnovnog kapitala koji čine različite nekretnine. Pored odgovarajućeg obeležavanja, vrlo je značajno tekuće i investiciono održavanje tih objekata, kao i namena za koju se sada koriste, a koja bi trebalo da bude što bliža prvobitnoj nameni.

Stvaranje modernog okvira za filantropiju i zadužbinarstvo

Zadužbina Ðoke Vlajkoviæa

Cilj reafirmisanja filantropije i zadužbinarstva treba da bude stvaranje modernog okvira za te društvene aktivnosti. S obzirom na brojne potrebe u različitim oblastima društvenog života, a naročito u oblasti socijalne politike, savremene forme individualne i korporativne filantropije i zadužbinarstva mogu da budu činioci unapređenja obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite, kao i osnaživanja osetljivih grupa u društvu. Moderni okvir za filantropiju treba da se oslanja na nekoliko stubova:

Unapređen zakonodavni okvir. Aktuelni Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima datira iz 1989. godine i nije usklađen sa promenjenim društvenim okolnostima, naročito sa izmenjenim svojinskim odnosima u našem društvu, tako da je neophodno da se on promeni.

Uspostavljanje i negovanje kulture filantropije kroz obrazovni sistem. U okviru pojedinih školskih predmeta, kao što su Istorija i Građansko vaspitanje, moguće je izgrađivati znanja o filantropiji, zadužbinarstvu i društveno-odgovornom ponašanju u prošlosti, podsticati kritičko mišljenje o mogućem doprinosu tih formi građanskog aktivizma u rešavanju i ublažavanju nekih društvenih problema i razvijati filantropske vrednosti kod dece i mladih. Pomenute teme mogu da se vežu za određene nastavne sadržaje, kao ilustracija duha vremena ili ilustracija građanske participacije.

Primena primera dobre prakse iz drugih tranzicionih zemalja. Druge zemlje u tranziciji, kao i one koje su neposredno prošle kroz taj proces, imaju određena iskustva u vezi sa filantropijom, zadužbinama i društveno-odgovornim ponašanjem koja su vredna pažnje. Neka od iskustava u zakonodavnoj sferi, načinima podsticanja filantropije kao društveno poželjnog modela ponašanja i praktični primeri rešavanja društvenih problema kroz rad zadužbina ili druge oblike društveno-odgovornog ponašanja, mogu da budu modeli koji će se uz odgovarajuću adaptaciju koristiti i kod nas.

Zadužbina Nikole Spasiæa

Podsticanje društveno-odgovornog poslovanja kroz sistem poreske politike. Iako nisu presudne, poreske olakšice za individualnu i korporativnu filantropiju važan su deo sistema podsticanja društveno-odgovornog ponašanja kako pojedinaca, tako i preduzeća. O tome, takođe, ima dosta podataka u iskustvima drugih tranzicionih država.

Afirmisanje fondova i zadužbina lokalne zajednice. Poznato je da se otvorena pitanja i problemi lokalne zajednice najbolje rešavaju tamo gde se i manifestuju – u lokalnoj zajednici. U tom smislu, fondovi i zadužbine lokalne zajednice, kao oblici lokalne filantropije, mogu da budu vrlo delotvorni. Važno je da se putem široke društvene akcije obezbedi prepoznavanje važnosti tih formi od strane lokalne samouprave i drugih važnih aktera lokalne zajednice i sistemskim merama podstiče njihovo formiranje i rad.