Islam je tolerantniji od hrišćanstva?

Nedavni teroristički napadi tako su, čini se, samo potvrdili ovu premisu, piše Karen Armstrong u "Guardianu".

Ali ako želimo miran svet, pod hitno nam je potreban izbalansiraniji pogled. Ne možemo se nadati pobedi u “borbi za srca i umove” ukoliko ne znamo šta se zaista u njima nalazi. Isto tako ne možemo očekivati da muslimani budu impresionirani našim liberalnim vrednostima ako nas vide kako bespogovorno podležemo srednjovekovnim predrasudama rođenim u vreme ekstremne hrišćanske ratobornosti.

Kao i hindusi, budisti, Jevreji, hrišćani, siki i sekularisti, neki muslimani su bez dileme nasilni i netolerantni, ali nova izložba u Britanskom muzeju “Hadž: Put u srce islama”, je pravovremeni podsetnik da to nije cela priča, prenosi Radio Slobodna Evropa.

Hadž je jedna od pet najvećih svetkovina islama; kada idu na hodočašće u Meku, muslimani ritualno upražnjavaju centralni princip njihove vere. Izjednačavanje religije s verom je moderno zapadno odstupanje. Kao plivanje i vožnja, i religijsko znanje se stiče praksom.Učiš samo ako je upražanjavaš. Drevni obredi hadža, koje su Arapi praktikovali vekovima pre islama, pomogli su hodočasnicima da stvore naviku srca i uma - mir, zapadni stereotip - nenasilan i inkluzivan.

U svetom gradu Meki, nasilje bilo kakve vrste je zabranjeno.Od trenutka kada napusti kuću hodočasniku nije dozvoljeno da nosi oružje, da zgazi insekta ili pokaže bilo kakvu ljutnju, a disciplina koju prihvati će ga odvesti u novi način življenja. U ključnom trenutku njegovog puta poslanik Muhamed je iscrtao ovu tradiciju.

Bežeći od progona iz Meke 622., zajedno sa muslimanskom zajednicom (uma) on je emigirao u Medinu, 250 milja severnije. Meka je bila odlučna da uništi muslimansku zajednicu i usledio je težak sukob.

Međutim, na kraju je Muhamed uspeo da prekine smrtonosni ciklus ratovanja sa jednom smionom nenasilnom inicijativom. U martu 628., na opšte čuđenje, on je objavio da ide na hadž. To je začilo da će da ujaše nenaoružan na neprijateljsku teritoriju u pratnji još 1.000 muslimana. Hodočasnici su jedva izbegli masakar od strane konjice iz Meke, ali su na kraju ušli na svetu teritoriju Meke, gde su jednostavno seli pored svojih kamila i odbijali da se pomere. Znajući da će izgubiti sav kredibilitet ako poubijajuju hodočasnike na toj svetoj zemlji, vlasti Meke su pristale na pregovore, a Muhamed je prihvatio ponižavajuće uslove koje su muslimane ispunjavali razočaranjem.

Ali Kur'an je proklamovao da je taj naizgled poraz zapravo „čist trijumf“ jer su, kao i Jevreji i hrišćani, i muslimani delovali u duhu mira, samokontrole i strpljivosti. Dve godine kasnije neprijateljstvo je obustavljeno i građani Meke dobrovoljno su otvorili vrata Muhamedu.

Jasno, Kur'an ne prezire Jevreje i hrišćane; ovaj afinitet prema “ljudima knjige” takođe je centralan deo u muslimanskom kultu Meke. Arapi su jasno verovali da su takođe deca Abrahamova, jer su potomci njegovog najstarijeg sina Ismaila - regionalni pogled koji proizilazi iz Biblije. Tvrdi se da su Abraham i Ismail obnovili Kabah, sveti oltar Meke, koji je bio zapušten, nakon čega je posvećen njihovom Bogu, a potom je služio za obrede hadža. Mnogo Arapa smatra da je Alah, njihov vrhovni Bog, bio Bog koje su obožavali ljudi knjige - i Arapi hrišćani su nekad išli na hodočašće - hadž, zajedno sa paganima.

Arapi nemaju koncepciju jedne isključive religijske tradicije, pa su bili duboko šokirani kada su otkrili da većina Jevreja i hrišćana odbija da ih prihvati kao deo Abrahamove porodice. Kur'an i dalje poziva muslimane da poštuju ljude knjige i njihove proroke, ali je odlučeno da umesto u Jerusalim, gde su se molili kao i do sada, oni treba da se okrenu prema Ka'nahu koji je izgradio Abraham.

Kao Abraham, koji nije pripadao jednom zatvorenom kultu, oni su ne bez ponosa uspostavili instituciju i , baš kao što je i Abraham učinio, fokusirali se na obožavanje samog Boga. Zato je sve o muslimanskom Hadžu zapravo sve o Abrahamovoj familiji, ne samom Muhamedu. Hodočasnici tako stalno obnavljaju priču o Hagaru i Ismailu, simbolički je vraćajući u doba koji je prethodilo verskom šovinizmu.

Nažalost, sve tradicije su izgubile svoju primarnu čistotu i izdale idale svojih utemeljivača. Ali predivna prezentacija Hadža u Britanskom muzeju može nam pomoći da shvatimo kako ogromna većina muslimanskog sveta doživljava svoju veru. Sokrat, osnivač zapadne racionalne tradicije, insistirao je da vežba razuma od nas zahteva konstantno i snažno preispitivanje ideja i ukorenjenih uverenja.

Ova nova izložba može zaista postati put u srce islama i takođe, možda, ka više autentičnom i poštovanom zapadnom racionalnom identitetu.

Foto: Nutdanai Apikhomboonwaroot / FreeDigitalPhotos.net