Jugonostalgija, fudbal, nogomet i još ponešto

Pijanstvo ponekad ume da prija. Pijanstva umeju da budu vrlo različita. Nekome procveta posle dva „Lava“, „Holstena“ ili „Jelena“, dok druge savladaju potpuno različite stvari.

Recimo, stare slike ili isečci iz novina. Ja spadam u ove druge, mada ni na hmelj nisam imun. Tokom poslednjih nekoliko godina, često uhvatim sebe kako otvaram stare albume s onim sličicama fudbalera.

Tu spada svakako album sa svetskog prvenstva u Nemačkoj iz 1974. godine. Krojf, Bekenbauer, Džaja, Šurjak, Karasi, Bleki, Petko...Setim se, onako usput, i autobusa ukrašenog maskotom i simbolima s tog istog svetskog prvenstva a koji sam mesecima nakon toga viđao valjda negde na putu Beograd-Niš, tamo oko Tranšpeda.

Ovaj album je samo prva „flaša“ kojom započinjem svoje pijanstvo. Nastavljam s preslušavanjem moje prve kolekcije singlica, koje sam počeo da skupljam neku godinu posle ovog svetskog prvenstva. A kad me baš savlada, onda umem da posegnem i za baš ludim stvarima kao što je npr. moj prvi bukvar, sve s Titom i pionirima odmah tu na, valjda, drugoj strani.

Onda se, po pravilu, budim iz ovog stanja i to zbog rokova i tekućeg posla. Ponekad pijanstvo ume baš da se razvuče i odvede me do autobuske stanice i tada kupim kartu za Zagreb ili more i čini mi se da je sve isto, ali se ubrzo otreznim na onom graničnom prelazu Bajakovo-Batrovci kad mi zatraže pasoš i kad se suočim s novim zastavama na carinskoj kontroli sa sve orlovima i crveno-belim šahovskim poljem.

Da se razumemo: nisam ja nikakav dinosaurus, niti me je bolest srednjih godina toliko savladala da moram svakodnevno pribegavati infuziji sastavljenoj od pretresanja starih slika i događaja.

Zbog prirode svog posla, a i ovako, uglavnom sam uronjen u aktuelni trenutak i ponudu. Lično, „Sopranose“ mnogo više volim od „Otpisanih“, „Očajne domaćice“ su mi zanimljivije od „Malog mista“, a „Lost“ nikada ne bi zamenio za nešto domaće, bilo starije ili, ne daj bože, iz novije TV produkcije. Kao televizijski kritičar, često gledam najnovije serije (koje ovde dolaze, ili ne dolaze) mnogo pre mnogih gledalaca.

U svakom trenutku mi je poznat raspored svih tekućih filmskih i muzičkih top lista. Samo, ponekad mi prija da se katapultiram u prošlost, i to u SFRJ prošlost, pa neka košta koliko košta. Nekad je to zaista malo, poput prošlogodišnje konzumacije "pipo" narandže , koju sam gustirao na Braču. Lokalnom kelneru je moj izbor bio čudan i to pored svih "sprajtova", "tonika" i drugog, ali odabrati "pipo" za mene je bilo više od pića. Bilo je to putovanje u bezbrižnu mladost, uz onu davnu reklamu splitske lepotice Ane Saso, koja je reklamirala ovaj sok, a koja je nekako u isto vreme dok sam ja gustirao ovu oranžadu bila saslušavana povodom incidenta ispred jedne diskoteke na Hvaru.

Verovatno bi ponekad bio zabrinut da bar i malo sumnjam u svoju usamljenost u ovoj svojoj specifičnoj reciklaži. Međutim, daleko sam od toga da budem izolovan u ovoj SFRJ arheologiji. Pre neki dan, na uzbrdici kod Beograđanke sreo sam druga iz gimnazije. Pošto je to moj prijatelj iz SFRJ dana, a i dugo se nismo videli, naravno da smo pretresali razne teme iz prošlosti i posle nekoliko minuta stigosmo do novog fudbalsko-nostalgičarskog serijala na TV B92: „Fudbal, nogomet i još ponešto“.

Za samo nekoliko minuta bili smo torpedovani u: svu tragičnost utakmice Željezničar-Videoton, slike s poljudskog derbija između Hajduka i Zvezde koju preseca vest o Titovoj smrti, fantastičnih igara „Reala iz Niša“, itd. U nastavku razgovora, prijatelj mi se poverio da mu ništa ne može zameniti slast i oduševljenje koje oseća pri svakom konzumiranju bilo kakvog proizvoda iz naše SFRJ prošlosti. Ništa mu ne može zameniti slatkasti ukus "kokte", sa setom govori o trenerkama Yasa , draži mu je "fijat 1300" od bilo kakvog najnovijeg BMW čudovišta, čak mu i najdosadnija nekadašnja utakmica tipa Budućnost-Sloboda Tuzla, deluje zanimljivije od ova dva poslednja derbija između Zvezde i Partizana. Čak je i na kraju našeg razgovora izustio: „Toliko sam onda mrzeo kefir, a sad bi i to rado nategao“. Posle ovog susreta s mojim prijateljem zaključio sam da sam ja „pijanac“ mnogo lakše kategorije.

Sve u svemu, jugonostalgija je pojam uveden nekako vrlo brzo nakon kraha bivše nam domovine. Etiketa „jugonostalgičar“ nosila je u najmanju ruku dosta toga posprdnog u sebi. Označavala je osobu koja je bila neka vrsta tranzicionog "luzera", ostavljenog da trune zauvek izgubljen u turbulenciji koja je iznedrila: prestrukturiranja, otkaze, porodičnu krizu... Ovakvim osobama pripisivane su nerealna farbanja bliske nam prošlosti u kojoj smo se kolektivno gušili u samom medu i mleku, trinaestim platama, regresima, a sve uz neizostavnu ljubav svih naroda i narodnosti.

Aktuelna serija „Fudbal, nogomet i još ponešto“ ne daje povoda nikakvoj podsmešljivosti. U noj je sve savršeno izbalansirano. Ima tu i sentimentalnosti, pomalo i žala za prošlim vremenima, ali sve u svemu, to je jedan besprekorni dokument o jednom periodu, tačnije fudbalskom periodu, na ovim prostorima koji će, po svemu sudeći, ostati rezultatski neprevaziđen. Iz epizode u epizodu ređaju se slike svih naših (ne)uspeha. Potop „plavih“ u Beogradu, na Evropskom prvenstvu 1976. godine, a u režiji Ditera Milera, fantastična igra Zvezde u doba Branka Stankovića, kada je kapitulirao i čuveni Arsenal. Splitska verzija totalnog fudbala u režiji Tomislava Ivića, sa najslavnijim „Hajdukovim“ čupavim superstarovima koje predvodi Šurjak, čija je popularnost bila tolika da se okušao i kao pevač u svom singlu „Ljubav nije kao što je bila“. Za one najmlađe fanove fudbala, ovo je svedočanstvo u kome mogu saznati kako su na našim stadionima padale najzvučnije evropske ekipe. Čista naučna fantastika prema današnjim debaklima domaćih timova pred trećerazrednim ekipama našeg kontinenta.

Moj veliki prijatelj Uroš Đurić je u jednoj televizijskoj emisiji rekao da je tokom devedesetih godina pratio društvene i političke prilike prelistavajući raznoraznu sportsku štampu. Ovo je više nego tačno, jer su upravo prenosi utakmica ili sportska štampa umele da na bizaran način budu svojevrsni indikatori prilika u društvu. Sećam se prenosa jedne utakmice Real Madrida iz devedesetih godina, kada je u jednom trenutku na svim svetlećim reklamama na stadionu Santjago Bernabeu bilo ispisano ŠKODA. Da li je postojao bolji pokazatelj za nadolazeću uspešnost nečije automobilske industrije? Ova reklama je u sekundi pokazala da prilike u jednoj zemlji idu u više nego dobrom pravcu.

Zaglavljeni Kosovom, Savetom bezbednosti, prenemaganjem oko nove vlade, ni najveći optimisti ne mogu zamisliti dan u kome će na Barseloninom Nou Kampu biti svetlećem slovima ispisan logo Yuga, Zastave ili bilo čega drugog svetskog a našeg.

Lično, ove televizijske dokumente volim i kao šamarčine svim onim patriotskim novinarima s kraja osamdesetih godina koji su nas zasipali tih dana tekstovima o Jugoslaviji kao grobnici svemu što je srpsko. Upravo ovakve emisije zamenjuju sate i sate polemika i raznoraznih tribina i svakakvih drugih budalaština. Dovoljno je ponekad pogledati onaj dokumentarni film o FEST-u i podsetiti se onog dela kada je sedamdesetih godina snimljen gost ovog festivala - Džek Nikolson, tokom intervjua u automobilu koji prolazi pored Skupštine. Toliko o „mračnom“ socijalizmu, a da ne spomenem i ostale beogradske goste ovog festivala: De Nira, Sofiju Loren, itd., itd. Na ovakvu frekvenciju svetskih zvezda čekalo se sve do poslednjih Exita. Nekako baš ovih dana, uporedo sa ovim fudbalskim serijalom, naleteo sam i na jednu epizodu repriziranih „Kamiondžija“. U njoj se Paja i Jare zapošljavaju kod privatnika - Bože Zeca. Upravo je u ovoj epizodi prikazano predskazanje srpskog kapitalizma i kako bi on otprilike mogao da izgleda, a u šta smo se konačno i uverili tokom poslednjih godina. Boža Zec govori Paji i Jaretu, pošto ih je zaposlio u svojoj firmi, „Pazite, kod mene nema bolovanja, plaćanja doprinosa, subote, nedelje i praznika... ali može da se zaradi“. Nekako nam je u ono vreme promakla ova scena, gotovo pravo proročanstvo srpske tranzicije i prilika u njoj.

Živimo u zemlji u kojoj se na dvesta bankarskih ekspozitura otvori jedno obdanište. Živimo u zemlji u kojoj je broj novosagrađenih crkava stostruko veći od novootvorenih domova zdravlja. Živimo u zemlji u kojoj se na svaki stoti oglas u kojem se traži menadžer prodaje, stidljivo pojavi oglas u kojem se traži lekar opšte prakse. Takođe, živimo u zemlji u kojoj su svi oni preko trideset godina diskriminisani u potrazi za poslom. Znači li to da je konačno postalo jasno da je bolje biti pijan nego star? Jugonostalgija jeste neka vrsta pijanstva, a kao što sam i rekao, pijanstva mogu biti različita. Nekome procveta posle dva-tri „Lava“, „Holstena“ ili „Jelena“, a nekom krene već posle gutljaja narandže. Doduše, ne obične, već one...“pipo“ narandže.