Samopouzdanje - najvažniji faktor uspeha

Kada verujemo u sebe, osećamo se toliko kreativno i ispunjeno da možemo da postignemo i više od onoga što se od nas očekuje. U suprotnom, sputavaju nas strahovi i koče sumnje. Šta utiče na naše samopouzdanje? Izgled, obrazovanje, novac, sredina u kojoj smo odrasli, vaspitanje? Ili sve pomalo? O tome, ali i o načinu na koji možemo da se izborimo sa problemima koji donose nedostatak ovog osećanja, za „Život Plus“, govori klinički psiholog doc. dr. sc. med. Mirjana Vuksanović. - Samopouzdanje je crta ličnosti s kojom se ne rađamo, već ga stičemo i razvijamo čitavog života. To je, u stvari, sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, odnosno kako sebe vidimo i vrednujemo. Jedan je od najvažnijih faktora ličnog uspeha i može se sticati i razvijati, ali i gubiti. Veće je kada smo zadovoljni sobom i svojim trenutnim ili životnim uspesima, ali i kada nas i drugi poštuju i uvažavaju.

* Od čega zavisi taj osećaj uspeha?

- Osećanje uspeha najviše zavisi od naših individualnih karakteristika. Samopouzdana osoba je sigurna u sebe i zna kolike su joj mogućnosti a kolike želje i potrebe. A, da bi se čovek uzdao u sebe mora najpre sebe da poznaje, da zna svoje mogućnosti i ograničenja, vrline i mane. Nedostatak samopouzdanja je izraz nepoznavanja vlastite ličnosti. Čovek koji sebe ne poznaje s razlogom ima osećaj kako se na sebe samog ne može osloniti.

* Kakva je veza između samopouzdanja i lične vrednosti?

Dominic's pics / Flickr.com

- Postoji velika i direktna veza između samopouzdanja i svesti o ličnoj vrednosti. Realna slika o sebi, svojim potencijalima i sposobnostima, ide podruku sa samopouzdanjem. Dakle, nije dovoljno da neko vredi, važno je da on sam zna da vredi, da bude svestan svojih sposobnosti, da se smesti na skali vrednosti, da shvati šta sve zna i može, a šta treba da nauči i savlada. Isto tako, treba da bude svestan da neke stvari nikad ne može dostići, pa da tome i ne teži. Samopouzdanje je dimenzija zadovoljstva samim sobom, bez potrebe da se stalno poredi sa drugima. „Budi ono što jesi, ne obični imitator drugoga, nego svoj najbolji. Postoji nešto što radiš bolje od ostalih. Slušaj svoj unutrašnji glas i hrabro mu se pokoravaj. Radi stvari u kojima si izvrstan, a ne ono što nikada i nije stvoreno za tebe“, reči su američkog filozofa Emersona.

* Da li se samopouzdanje može izgubiti?

- Postoje dve vrste samopouzdanja, kratkoročno emocionalno samopouzdanje i dugoročno logično samopouzdanje. Kada smo svesno samopouzdani, osećamo se jako lepo i moćno, imamo osećaj kao da su nam sposobnosti bolje i izoštrenije nego obično. Svesno podižemo svoje samopouzdanje tako što slušamo muziku koja nas “diže”, na primer, pre govora u javnosti, takmičenja ili važnog izlaska i sastanka. Kao i sve druge emocije, ovaj osećaj ne može da traje dugo, pa se pre ili kasnije vraćamo na staro. Dugoročno logično samopouzdanje zasnovano je na logičkim zaključcima koje imamo o sebi i svojim sposobnostima. Ova vrsta samopouzdanja potiče iz našeg životnog iskustva i izgrađuje se vremenom. Na primer, kada smo svesni da smo u nekoj aktivnosti, znanju ili veštini mnogo bolji od drugih, matematici, muzici, zanatskoj veštini, nekoj naučnoj disciplini ili profesionalnoj aktivnosti. Gubitak samopouzdanja u velikoj meri odvlači životnu, pokretačku energiju. A nedostatak energije ometa ostvarivanje životnih ciljeva, želja i potreba, što stvara frustracije i nezadovoljstvo sobom. Nezadovoljstvo sobom je najkraći put do gubitka samopouzdanja.

* Da li se iza prepotencija krije nedostatak samopouzdanja?

- Prepotencija može da predstavlja lažnu, samoobmanjujuću sliku o sebi, kada je neko uveren da poseduje vrednosti kojih realno nema. Te osobe najčešće uobražavaju da poseduju nenadmašnu lepotu, a nekad i pamet. Ako ne ostvare svoje težnje, uglavnom krive sredinu koja ih ne shvata i ne dozvoljava im da se iskažu, okolnosti ili zemlju u kojoj žive, pa i sudbinu koja im nije sklona. Druge ljude doživljavaju kao ljubomorne i zavidne osobe, koje im postavljaju prepreke ka uspehu koji oni zaslužuju. Prepotencija, takođe, može da bude i maska, kada je osoba svesna svojih realnih vrednosti, ali želi da se prikaže u boljem svetlu, pa „glumi“ ono što nije. Maska brzo pada, a onaj koji se „zanosi sobom“ vrlo često biva suočen sa, za sebe, bolnom realnošću. Iza svake prepotencije skriva se impotencija, iza svake nadmenosti osećanje niže vrednosti. Osećanje niže vrednosti je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa nedostatkom samopouzdanja.

* Kako se prepoznaje lažno samopouzdanje?

- Osobe sa lažnim samopouzdanjem same sebe brzo razotkriju. Samopouzdanje bez pokrića je kratkog daha. Nesigurnost će se pokazati kroz drhtanje glasa, povijen stav tela, izbegavanje pogleda... Često se sakrivanje iza neke jake ličnosti, grupe ili političke partije manifestuje kao samopouzdanje i sigurnost u sebe. Kad izađe iz senke zaštitnika, takav se čovek pokaže onakvim kakav stvarno jeste, slab, nesiguran i nesposoban, ili bar ne onoliko sposoban kako je umislio ili hteo da se prikaže. Lažno samopouzdanje nema pokriće, jer ako iza reči i slike ne stoje dela, stvari lako postaju jasne.

* Koji je način za rešavanje ovog problema?

- Prepoznavanje problema najbolji je put ka njegovom rešavanju. Nesigurnost u sebe ograničava čoveka u svim sferama života. Nesamopouzdana osoba neće pokazati ni one kvalitetne osobine koje poseduje. Osećanja bespomoćnosti i ograničenosti izazivaju osećanje uskraćenosti, anksioznost i depresivnost. Ovakve se osobe teško poveravaju ljudima iz svoje okoline, jer se boje da će se pokazati slabima i dodatno poljuljati samopouzdanje. Nekad se doživljavalo kao sramota obraćanje za pomoć psiholozima. Danas se, na sreću, ova slika sve više menja. Postoji više načina, metoda i tehnika da se pomogne u rešavanju problema i sve je više osoba koje se obraćaju za pomoć psihologu.

* Šta najviše utiče na razvoj samopouzdanja kod dece?

familymwr / Flickr.com

- Samopouzdanje se prvo stiče u porodici. I dalje, tokom čitavog života, povezano je sa iskustvom iz detinjstva. Dete može da izraste u sigurnu i jaku osobu samo ako se u detinjstvu osećalo prihvaćenim od roditelja i osoba koje su učestvovale u njegovom odrastanju. Ako nisu bili izloženi strahu od uskraćivanja ljubavi jer „nisu bili dobri“. Dete spoznaje sebe kad mu se dozvoli da bude dete, a ne imitator odraslog, ako mu se dozvoli da neometano ispoljava svoju kreativnost i maštovitost, da eksperimentiše, mašta i otkriva svet, podsticano, a ne samo kontrolisano od strane odraslih. Veliki broj ljudi odrasta na osnovu obrasca koji je neko drugi za njih napravio, u smislu „bićeš ono što ja hoću, radićeš onako kako ti ja kažem”.

Ovde se ne vodi računa o detetovim sklonostima, željama i potrebama. Stalno se povinujući nametnutim zahtevima, dete ne razvija samostalnost, a tokom života ga čeka velika bitka za postizanje samopouzdanja. Tokom odrastanja deci treba pružati dovoljno ljubavi, koja će im biti svetlost i putokaz u životu, jer će znati da je daju i da je primaju. Ljubav se daje i rečima i delima. Deci treba pomoći da otkriju svoje talente i ono u čemu su dobra. Treba im dozvoliti da probaju različite sportove, hobije i aktivnosti, da se prijave za one aktivnosti u kojima uživaju i u kojima su vešti. Uspeh gradi samopouzdanje. Davanje manjih zadataka u kućnim poslovima i pohvale za obavljeno učiniće da se dete oseća sposobno, vešto i korisno, kao odgovoran član porodice. Decu treba pustiti da uče kroz sopstvenu procenu, borbu i sopstvene greške. Detetov najveći osećaj samopouzdanja ide kroz lični napor i lični uspeh. Odmerene i zaslužene pohvale podstiču samopouzdanje, jer kroz reakcije drugih, posebno roditelja, dete stvara sliku o sebi.

Izvor: Novosti.rs