Magični božićni Milano

Retko kad ima snega ali sasvim bi odgovarao toj slici boja koje se prelamaju u svežoj milanskoj noći dok kroz Galeriju Vittorio Emanuele svetluca Swarovski jelka otežala pod sjajnim skupocenim kristalima a niz Corso V. Emanuele u nizu svetle džinovske bele lopte. Koračam kroz taj raskoš ulica i blještavo okićenih terasa, posmatram radoznale turiste sa svojim velikim kesama koje nose nazive skupih radnji iz obližnje Via Monte Napoleone, zastajem da prelistam strane časopise u radnji Messaggerie musicali koji na svim naslovnim stranama upućuju, diktiraju, sugerišu šta pokloniti za Božić i gde naći stvari za svačiji džep.

Božić u Milanu počinje rano. Već početkom novembra polako, nekako šapatom bude deo svakodnevnih tema. Onda sve više i više, sa približavanjem 25.12. kolone vozila ka tržnim centrima postaju duže, Ikea postaje neizostavna tapa u tom ritualu obilaska prodavnica, radnje počinju da rade i Nedeljom a prvi ukrasi čak i u najzabačenijim ulicama preko noći niču. Neprimetno. Tek uveče shvatite da je grad odjednom velika, sjajna, bonbonjera. Taj šuštavi sjajni papir, te svilene mašne, ti krhki ukrasi crvenih, zelenih, plavih i srebrnih nijansi, najčešće u obliku lopti ili zvezda i uvek puno sveća, deo su dekora božićnog Milana. Možda pomalo kič, možda kako kaže umetnički kritičar Vittorio Sgarbi – Strašno! Ali ta doza sjaja, blještavila i te neke veštački kreirane atmosfere sreće prija. Ponekad zaista prija. Naročito u gradu koji je poznat po sivilu i magli, u kome su lica isuviše ozbiljna a ljudi isuviše zauzeti i za kratak predah uz kafu, kada se približi Božić kao da sivilo nestaje. Kao da se osmeh nekako stidljivo pronalazi zaboravljen u rutinskoj svakodnevici a ona italijanska poslovica "Za Božić smo svi bolji" kao da dobija na težini. Počinje vreme slavlja i vreme božićnih merkata, malih pijaca posvećenih ovom prazniku sa pregršt tezgi preplavljenih stvarima koje vas mame oblikom, mirisom, bojama. Ožive izlozi prodavnica koji kao da se nadmeću koji će biti lepši i sjajniji, balkone preplave viseći deda mrazevi koji se penju po zgradama sa torbama punim poklona, a ulaz u skoro svaku zgradu dobije svoju okićenu jelku.

Otežali pod teretom kesa, željenih ali često i promašenih poklona, milanezi ispunjavaju prodavnice odeće, knjiga, satova i tehnike često praćeni raznim televizijskim ekipama koje sprovode anketu  "Šta ćete pokloniti ovog Božića?" Uvek se pitam gde je tu iznenađenje i čar iščekivanja kada na pitanje: Kome ste kupili taj poklon? I šta je u kesi? anketirani  odgovori: To je za moju devojku. Kupio sam joj spavaćicu. Zaista…možemo jedino da se nadam da dotična devojka neće videti taj prilog.

Moja prijateljica Cristina mi je otkrila da reciklira poklone. I kao da je pokidala bisernu ogrlicu jedna za drugom počele su da se kotrljaju priče o promašenim poklonima, o onima kupljenim samo da bi se i ta “obaveza” skinula s’vrata, poklonima koji nam nisu potrebni i koji nemaju nikakve veze sa našom ličnošću. Ljudi jednostavno ne slušaju ili nemaju sluha za te finese ali bi se itekako uvredili ako bi ste im dali do znanja da vam poklon nije po ukusu. Zato jednostavno recikliraju, zamene čestitku, uviju u još blještaviji papir i to poklone nekom drugom kome će se svideti, kome će se MOŽDA svideti, kome zapravo čine isto ono sto je neko učinio njima. Poklanjaju bez srca. Šetajući tako iz ruke u ruku taj reciklirani poklon će se možda jednog dana vratiti u ruke prvom vlasniku…Čitam tako u New York times-u članak o tome u kome nas autorka upućuje u tajne reciklaže poklona sa sve sajtom gde možete da razmenite neželjene darove, izaberete onaj koji vam više odgovara, jednostavno da budete deo onih koji to zapravo i čine skoro svake godine ali skoro nikad o tome javno ne govore. Dala sam Cristini da pročita clanak duboko uverena da ga je ona napisala (Cristina je takođe novinar) koliko je oslikavao njen način viđenja poklona ali smo samo dobile još jednu potvrdu da takvih kao Cristina ima na milione u celom svetu.

Milano slavi praznike koji se na sreću zaposlenih ređaju u obliku neradnih dana jedni za drugim u mesecu decembru, počevši od 07.12 koji slavi Sant' Ambrogio, zaštitinika grada Milana i koji je za ovu priliku priredio veličanstven doživljaj u Scali uz premijeru opere Aida nakon 21. godinu. Nenadmašna prilika da se pokaže milanska elita, da se u večernjoj toaleti dame prošetaju ruku pod ruku sa pratiocima kroz pešačku zonu kao veliku modnu pistu, zastane kraj kamera i izgubi se u blještavim hodnicima Scale ne bi li se uživalo u operi do čijih se karata nije moglo doći a i samo retki mogu da izdvoje 204 eura koliko košta najskuplja karta. Svi ostali, spektakl su posmatrali sa velikih video bimova postavljenih oko Duoma učestvujući u ovacijama u trajanju od 13 minuta bez prestanka. I dok su snažni zvuci opere plovili milanskim ulicama, visoki glasovi mamili uzdahe a jelka ispred velike bele katedrale podrhtavala na vetru, Milano je zaista izgledao onako kako svaki grad u ovom periodu treba da izgleda. Praznično. Slavljenički. Božićno. Maštajući o punoj trpezi na sam dan Božića, tradicionalnom ručku sa porodicom okupljenom oko stola, rezanju Panettone-a ili Pandora (tipicni božićni kolači), sa cvetom Stella di Natale koja zauzima centralno mesto u svakom italijanskom domu, uz zdravicu sa visoko podignutim čašama Spumante-a koji je ove godine doživeo bum u svetu jer se izvezlo 20% više flaša ovog pića te će tako 4 miliona japanaca imati priliku da uživaju u napitku made in italy, kao i 21% više amerikanaca i 13% više nemaca, tradicionalno najveći potrošači Spumante-a na svetu. Posle italijana naravno. Neko će otputovati na neko egzotično ostrvo 7 dana, neko će se opredeliti za gradove-muzeje kojima Italija obiluje, neko će sesti u kola i otići do Azurne obale do koje treba 4 sata vožnje, dok će se mnogi srbi odlučiti na proslavu Nove godine i pravoslavnog Božića u domovini. Dve kuće, dva praznika.

Uz miris kestenja, uz igru senki i spektar boja sa ukrasa polako se upućujem ka Via Dante. Podižem okovratnik kaputa, udišem rezak vazduh i pogledom lutam ka nebu ne bi li videla prvu ovogodišnju pahulju koja nostalgično najavljuje dolazak Deda Mraza, praznika i poklona. I kao sto rekoh, prepuštam se toj božićnoj atmosferi Milana koju volim. Bar na tren budem deo jedne magične priče. A magija nam je, priznaćete, tako često potrebna!