Jedini lek u prirodi za vensku trombozu: "Planinska krv" efikasna kod lomova i neuroza

Ako pomenete reč "pčela" ili "pčelarstvo", za većinu onih koji se ne bave ovim poslom prva asocijacija će verovatno biti med. Dosta je onih koji poznaju i druge pčelinje proizvode, ali je veoma mali broj onih koji znaju kako da ih na pravi način iskoriste. Ono što sam uočio jeste da većina potrošača uzima tečni med direktno, a da veoma mali broj ovu "zlatnu tečnost" rastvara u hladnoj ili toploj vodi.

Ovde bih posebno napomenuo ispitivanje prof. dr gastroenterologa L. B. Lazebnika iz Moskve koje je pokazalo da oni koji imaju povišenu želudačnu kiselinu mogu smanjiti kiselost ako koriste topli rastvor meda (100 ml vode zagrejane na temperaturu od 35–40 °C + 50 g meda, 1,5 sati posle doručka i ručka i jedan sat pre spavanja) sa uspešnošću smanjenja kiselosti od 76,4%, dok oni koji imaju manjak kiselosti treba da koriste hladni rastvor meda i vode (100 ml vode ohlađene na temperaturu od 13–15 °C + 50 g meda, tri puta dnevno pre jela) i uspešnošću povišenja kiselosti od 75%.

Takođe i vodeći svetski apiterapeuti govore da ljudski želudac direktno unošenje meda izuzetno teško podnosi, da se iskorišćenje hranljivih materija smanjuje i da ga je najbolje mešati sa vodom, biljnim čajem, sokom, jogurtom. Kristalisani med je veoma nepovoljan za pčele (pogotovo zimi), ali, sa druge strane, za ljude je veoma pogodan pre svega zbog mogućnosti žvakanja čime se uz pomoć pljuvačnih žlezdi podstiče bolja razmena materija.

Korisno je da se med pre gutanja zadrži u ustima dok se potpuno ne otopi, jer se na taj način podstiče antibakterijsko dejstvo i za to je veoma pogodan kristalisani med (Kulinčević). Ako je kristalisani med još uvek u saću, time se može povećati korisno dejstvo žvakanja. Međutim, malo ko je čuo za "mumio" ili "planinsku krv", a zovu ga još i "planinske suze".

Pre više hiljada godina, one pčele koje su nalazile stanište u stenama i pećinama ostavljale su svoja gnezda na mestima koja životinjama i čoveku nisu bila na dohvat ruke. Vremenom je došlo do fosilizacije meda, voska i mleča i nastao je "mumio". To je za sada jedina realna pretpostavka naučnika, jer mesta na kome se nalazi i sastojci u njemu nedvosmisleno ukazuju na to. Postoje razne vrste mumia, a klasifikacija zavisi od mesta nastanka.

U stara vremena mumio se koristio za lečenje najrazličitijih bolesti, a pominju ga i Aristotel, Avicena, Biruni, Arazi i mnogi drugi mislioci i lekari koje istorija pamti. Pesnici su ga preporučivali u najsloženijoj od svih bolesti – patnji od ljubavi, a bogati putnici, trgovci i hadžije nikada nisu polazili na put bez krupice mumia koja bi ih štitila od mnogih bolesti.

A onda je nekako pao u zaborav, pa je tek sedamdesetih godina prošlog veka počela da mu se posvećuje izuzetna pažnja, jer je otkriveno da mumio sadrži veoma retke aminokiseline, posebne minerale i masne kiseline, a zovu ga još i tajnim oružjem protiv bolesti.

Foto: Shutterstock/Eskymaks

Postoji mnogo sastojaka u mumiju za koje nauka još i ne zna. Rusija je do pre nekoliko godina zabranjivala izvoz mumia, jer je tamo tretiran kao nacionalno blago. Boja mu je tamna ili kestenjasto mrka, a ukus nagorak. Mumio sadrži mnogo minerala, šest aminokiselina, prirodne steroide,vitamine A, B, C i P (citrine),fosfolipide i polifenol komplekse, terpenoide. Takođe su prisutni i tragovi makroelemenata (kobalt, nikl, bakar, cink,mangan, hrom, gvožđe, magnezijum i drugi).

Utvrđeno je da poseduje antikoagulativno dejstvo (protiv zgrušavanja krvi), da leči bolesti perifernog nervnog sistema, radikulite, neuralgije, teške slučajeve neuralgije nerva trigeminusa kao i oboljenja centralnog nervnog sistema.

Kod tromboflebita dubokih vena donjih ekstremiteta koristio se mumio u količini od 0,3 g jednom dnevno u toku 10 dana. Ustanovljeno je da su simptomi nestajali u potpunosti posle 8–10 dana.

Takođe je utvrđeno da mumio stimuliše regenerativne procese kod infarkta miokarda, kao i da ubrzava procese obnavljanja svih mišićnih, nervnih i koštanih tkiva. Utvrđeno je da prelomljene kosti zarastaju dva puta brže ukoliko se koristi mumio.

Falsifikatori veoma vešto falsifikuju mumio, a ta pojava je bila prisutna i kod starih naroda. Interesantan način za uvrđivanje kvaliteta mumia, a koji su koristili stari narodi, zapisao je jedan istraživač putopisac koji je putovao srednjom Azijom. On navodi da su petlu ili kokoški lomili nogu, a zatim uzimali 0,5 g mumia i mešali sa
uljem crvene ruže.

Da bi dobili ružino ulje, latice ruža su morali umakati u vodu i potom sve to zagrevali i puštali da vri. Voda je isparavala, a ulje koje ostaje se propuštalo kroz gazu.
Smesu mumia i ružinog ulja su delom nakapali petlu u grlo, a veći deo su koristili za premazivanje mesta preloma pre nego što su stavljali mek povez. Ako su petlu prelomljene kosti srasle za 24 časa, mumio su smatrali čistim i kvalitetnim.

Dešavalo se da kosti srastu i za neverovatnih 16–17 sati. Kada je Meri Džejn Fišer iz Vašingtona dovela sina kod lekara na redovnu kontrolu posle preloma noge, lekar se upitao kako je moguće da je sve sraslo za tako kratko vreme, a trebalo je da prođu još dve nedelje. Meri je rekla: "Zove se mumio, a preporučio mi ga je najbolji prijatelj".

Lekovitost mumia se dokazala i kod lečenja želuca, bubrega, tuberkuloze, rana i opekotina, čireva, astme, upalnih procesa, trovanja otrovima biljnog porekla, stomačnih problema, šećerne bolesti.

Primenjuje se u ginekologiji, a izuzetan je u postoperativnom periodu za jačanje imuniteta.

Na Moskovskom medicinskom institutu posebno navode kako mumio potpomaže korekciju imunog statusa čoveka kod skrivenih imunodeficitarnih stanja. Naime, bolesnici od infekciono alergijske bronhijalne astme kod kojih je otkriven deficit T limfocita, dobijali su po 0,15 g mumia dva puta na dan, tokom 15–20 dana.

Posle završetka lečenja ustanovljeno je da su se T limfociti u krvi približili normalnim vrednostima. Nauka stavlja mumio u biostimulatore prvog reda, eliksir koji diže iz mrtvih, a preterano uzimanje mumia (predoziranje) može dovesti do psihičkog rastrojstva, pa se nikako ne savetuje samolečenje.

Ne preporučuje se trudnicama i deci mlađoj od 12 godina. Oko 20 generacija moraju strpljivo i nesebično čuvati ovakve ostatke pčelinjeg gnezda, kako bi neke naredne generacije imale koristi od ove lekovite materije. Za mnoge je mumio nastao slučajno, van dometa ljudi i životinja, dok neki misle da je sačuvao poruku: "Večno strpljenje, a sutra spasenje".