Dragutinović: ''Možemo da osvojimo LŠ''

''Ambicije kluba jesu da ove godine pokušamo da osvojimo Ligu šampiona. Možda kad neko gleda sa strane može da kaže da su to prevelike ambicije, ali mislim da smo poučeni nekim iskustvom od prošle i pretprošle godine i osvajanja dva Kupa UEFA, Kupa kralja i Superkupa. Sigurno imamo dovoljno iskustva da se borimo za osvajanje LŠ. Fudbal u Sevilji je nešto najbitnije, ljudi očekuju svakog momenta da se igraju takve utakmice kao što je meč sa Arsenalom - za prvo mesto u grupi - i mi smo to iskoristili na najbolji mogući način pred našim navijačima da nam bude kao dvanaesti igrač i stavrno su nam dosta pomogli. Stvarno je divan osećaj kad čuješ kako navijaju, kad pevaju klupsku himnu pred utakmicu jer ti daju neki dodatni motiv da daš sve od sebe i uđeš u utakmicu maksimalno koncentrisan."

"Uvek postoji bojazan igrača koji menja klub kako će mu biti u narednih godinu, dve... četiri, u zavisnosti na koliko potpisuje ugovor. Nisam imao predstavu da ovako nešto može da mi se desi i da mogu da dođem u ovakav klub, u ovakav grad, sa ovakvim ljudima... Ovde postoji atmosfera kao da smo šira porodica koja se čvrsto drži zajedno i koja ti daje mogućnost da daš svoj maksimum i kao sportista i kao čovek. To je neverovatno kakva je relacija između navijača i igrača. To je već nekoliko godina tako, možda i previše dajemo "prava" svojim navijačima - npr. oni mogu da dođu kod nas kad žele u svlačionicu. Ali, kad je dobro ili kad krene loše uvek su tu da ti daju podršku, da ti daju stimulans, pogotovo kad dođe neki stranac. To što se desilo meni u prvih mesec dana, da su me pet, šest igrača pozvala na večeru kod njih kući, da posetim njihovu familiju i to je nešto neverovatno. To se nikada ne zaboravlja. ''

Na preporuku Peđe Mijatovića, koji mu je i menadžer, Dragutinović je 2005. došao u Andaluziju. Bio je još jedan od vrhunskih igrača koje je u klub doveo sportski direktor Ramon Monći. Dve godine sarađivao je sa Huande Ramosom, koji je po opštim procenama jedan od najboljih trenera u Evropi u poslednjih nekoliko godina. Neočekivano za mnoge, Ramos je napustio klub, Sevilju i Španiju i otišao u Englesku Premijer ligu u Totenhem. Njegovo ime se više ne spominje u Sevilji, a težak zadatak da nastavi sa uspesima dobio je legendarni igrač kluba i trener mlađih kategorija Sevilje, Manolo Himenez.

''Prva rečenica novog trenera kada je došao u svlačionicu i kada je razgovarao sa mnom, bila je da želi da ja budem kapiten, bez obzira da li nosim traku ili ne. Želeo je da ja vodim ekipu posebno zbog toga što imam veliko iskustvo. On misli da imam kvaliteta da to radim i da mlađi igrači slušaju mene i da mi veruju kad kažem šta treba da se radi bez obzira da li je to po njihovom mišljenju dobro ili ne. Za sve će biti vremena da se popravi ili na poluvremenu ili posle utakmice. Sigurno da mi prija tako poverenje, a najbitnija stvar za sportistu je da ti trener veruje. Biti kapiten i voditi jednu ekipu kao što je Sevilja u ovom momentu je zaista teško, pogotovo kada se zna da smo mi ovde stranci. Stvar koja je meni najbitnija je da kada su prošlog leta dolazili razni klubovi i nudili da promenim ekipu, predsednik to nije dozvolio i rekao je da sam ja budućnost kluba i u tom momentu mi je ponudio ugovor na četiri godine. Retko koji klub će ponuditi ugovor na četiri godine strancu koji ima 32 godine."

"Ja sam uvek pozitivan i ambiciozan i uvek sam težio ka tome da osvojim nešto u svojoj karijeri. Kada sam došao u Sevilju i kada smo razgovarali o ambicijama kluba, predsednik je rekao da su ambicije velike i da on želi da napravi Sevilju rame uz rame sa Real Madridom, Barselonom i Valensijom, a pogotovo što se tiče evropskog fudbala da želi da osvaja titule i da ima takav tim i takvog trenera da želi da ide napred i da osvoji nešto. Onda sam ja rekao - ok, ako je to tako onda se to podudara sa mojim pogledima - i onda sam ja tražio jednu sprecijalnu premiju za osvajanje Kupa UEFA i za ulazak u LŠ gde su me oni zaprepašćeno gledali, jer niko od igrača u istoriji kluba nije tražio nešto takvo."

"Ja sam rekao da želim specijanu premiju jer sam siguran da ova ekipa može to da ostvari. Onda je predsednik rekao: "Ddobro, ako ti misliš da možemo to da ostvarimo, onda imaš ne samo tu premiju nego ja ću ti dati i više od toga ako budemo osvojili neki trofej"! Mislim da jedan sportista mora uvek da bude ambiciozan i da pozitivno razmišlja da bi ostvario nešto.''

Za reprezentacije SRJ, Srbije i Crne Gore i Srbije, Dragutinović je zabeležio 36 nastupa za nacionalne 'Plave' i 'Crvene'. Bio je član "fantastične četvorke" koja je u kvalifikacijama za Mundijal u Nemačkoj, na deset mečeva primila samo jedan gol.

''Ljudi ne shvataju da mi više nismo ona stara Jugoslavija. Peh koji smo imali je povreda Nemanje Vidića. Svi znaju da je ta četvorka, Gavrančić, Vidić, Krstajić i ja, primila samo jedan gol na deset mečeva. Prvu utakmicu Vidić nije igrao zbog kartona, ali posle desetak dana priprema već se povredio i nije mogao da igra. Svi ti pehovi kako su počeli, tako su se i završili. Na prvoj utakmici protiv Holandije sam se povredio i nisam igrao preostale dve, Krstajić posle toga je slomio ruku. U tom momentu je bilo dosta mladih igrača koji su bili neiskusni što se tiče tih kvalifikacionih utakmica, pogotovo SP-a. Doživeli smo debakl. Da je sve bilo onako kako je bilo u kvalifikacijama, i da nije bilo povreda sigurno je da ne bi doživeli takav debakl. Možda to sad zvuči smešno ljudima, ali imali smo dosta motiva i ambicija da pokažemo koliko vredimo na tom Mundijalu, ali bilo je dosta pehova, dosta povreda, atmosfera se pogoršala već posle prvog meča. Nismo odradili posao na najbolji mogući sticajem raznih okolnosti."

"Nemamo više tako kvalitetnih igrača kao što su nekad bili Piksi, Savićević, Mihajlović... Za mene je Mihajlović jedan od najboljih igrača što su ikada igrali kod nas. Jedino što nad diže u ovom momentu je Dejan Stanković koji deset godina igra u Kalču i daje svoj maksimum. On je možda jedan od poslednjih "velikih" igrača koje mi imamo. Sad kad sam bio u reprezentaciji video sam nekoliko mladih igrača, Stepanova, Ivanovića - koji će biti jedan od najboljih defanzivaca u Evropi, u to sam siguran. Mislim da ne oskudevamo što se tiče defanzivaca, ali možda malo što se tiče veznog reda i napada. Nemamo taj kvalitet kao što smo ranije imali. Imamo dosta mladih igrača koji će nadam se pokazati svoj pravi kavlitet, a najbitnije u tom momentu je da shvate šta je profesionalizam.''

Novi ciklus kvalifikacija ovoga puta za Evro 2008. doneo je novi neuspeh našeg nacinalnog tima. I ovoga puta Dragutinović je bio veliki optimista, ali neuspesi u duelima sa "manje kvalitetnim" selekcijama od naše, presudili su da još jedno veliko takmičenje gledamo kod kuće.

''Mislim da ova reprezentacija ima dosta kvaliteta. Ima dosta mladih igrača koji tek treba da postanu nosioci igre, ali u ovom momentu je najbitnije da im damo podršku i mi stariji igrači i novinari i cela fudbalska javnost. Mislim da je to najbitnije jer šta ćemo da radimo ako ti igrači već sada dobiju neki kompleks i strah od reprezentacije? Što se tiče nas igrača i selektora Klementea, mogu da kažem da smo imali izuzetno dobar odnos.''

Poslednje kvalifikacije, Dragutinović će pamtiti i po nesvakidašnjem incidentu sa selektorom Portugala Luisom Felipeom Skolarijem.

''Verovatno u nekom momentu i novinari i javnost uopšte, počinju da vrše veliki pritisak na nas... U tom momentu ja sam znao da je Portugal poslednje tri utakmice odigrao nerešeno. Imali su veliki pritisak pogotovo selektor Skolari gde je morao da pobedi Srbiju u Portugalu ili bi ga u suprotnom verovatno oterali. Ali taj incident što ga je napravio, ja sam mu oprostio samo iz tog razloga što je profesionalac, što je trener koji je osvojio SP sa Brazilom i koliko sam ja čuo da je veliki čovek. Tako da mogu da shvatim da neko u određenim momentima izgubi kontrolu i reaguje tako kako je on reagovao.''

Pet trofeja za dve godine u Sevilji, status "božanstva" kod navijača, novi ugovor do 2011. godine i praktično liderska uloga na terenu ipak nisu dovoljni da se zaboravi trenutak koji je obeležio živote svih igrača Sevilje, njihovih navijača i svih onih koji su bar na sekund videli šta se dešavalo sa Antonijom Puertom na meču Sevilja-Hetafe.

''Izuzetno je teško motivisati se i igrati fudbal i ne razmišljati o ni o čemu drugom osim o zdravlju. Što se tiče Puerte, to je takav dečko bio da čovek nema nijednu lošu stvar da kaže za njega. Samim tim da je rođen u Sevilji i da je od malih nogu bio u našem klubu, pre godinu dana je potpisao novi ugovor na pet godina. Bile su neke spekulacije da i Arsenal i Real Madrid žele da ga kupe. Ja se sećam tog dana kada je potpisao ugovor , kad je ušao u svlačionicu kako je bio radostan, kada je rekao da je potpisao na pet godina u klubu u kojem želi da igra do kraja karijere. U tom momentu njegova supruga je već bila u drugom stanju, kupio je novu kuću. Ja to mogu da shvatim jer je dečko došao iz podmlatka Sevilje i nije imao finansijskih mogućnosti da u tom momentu kupi sebi kuću. Posle svega toga se desi to što se desi. To je neverovatno. To je tužna priča i retko ko može da shvati da njega više nema u svlačionici. Meni je bio posebno drag jer je to bio prvi čovek koji me je prozvao 'brate'. Pitao me je šta znači ta reč na našem jeziku i posle toga svako jutro na treningu me je dočekao sa 'dobro jutro, brate'.''

To je jedan razlog više zašto ne treba da razmišljamo o nekim problemima, zašto treba da gledamo pozitivno na sve stvari u životu i to je neki moj moto jer nikad ne znaš šta može da ti se desi sutra. Mislim da nema problema koje ne možeš da rešiš. Treba čovek da razmišlja o svom zdravlju, o svojim najbližima, da bude uvek ambiciozan u životu.