Ko zapravo bira predsednika Srbije

Pitanje o kojem se najčešće diskutuje uoči četvrtog pokušaja da se izabere predsednik Srbije u poslednje dve godine jeste da li će na izborima pobediti Tomislav Nikolić. Pitanje je kompleksno i sastoji se od nekoliko potpitanja. Prvo je: da li Nikolić ima šanse da uveća svoje biračko telo od prethodnih izbora? Drugo: da li su njegovi protivnici (oni koji tvrde kako ne žele da on pobedi) sposobni da se slože oko pobedničke strategije?

Kada se tvrdi da Nikolić ima šanse da pobedi, to znači da bi biračko telo koje je glasalo za Nikolića u novembru 2003. godine (1,1 milion glasača), odnosno biračko telo koje je glasalo za radikale u decembru 2003. godine (milion glasača), trebalo da se na junskim izborima uveća za oko 300.000-400.000 glasova. To se čini na prvi pogled teško ostvarljivim, ali ne i nemogućim. Radikali su zabeležili veliki skok u 2003. godini, u odnosu na 2002. godinu, kada je Šešelj dobio 832.000 glasova na predsedničkim izborima. Od tog rezultata, Tomislav Nikolić je za godinu dana podigao rejting radikala za oko 300.000 glasova. Ovaj veliki skok objašnjava se sledećim razlozima. Prvo, na popularnost radikala manje je uticalo pogoršano socijalno stanje među onim slojevima koji se vide kao gubitnici u reformama, a više odsustvo poboljšanja stanja tri godine nakon početka reformi. Drugo, popularnost radikala stvorena je protestnim glasanjem onih građana koji su isprva bili naklonjeni reformama, ali su postali duboko razočarani načinom na koji DOS vlada zemljom, pogotovo stepenom korupcije i zloupotrebe vlasti. Čini se da postoji saglasnost oko toga da je ovaj drugi faktor imao veći značaj na ishod izbora održanih tokom 2003. godine. Otuda možda odmah može da se zaključi kako radikali ne mogu da se nadaju većem uspehu na junskim izborima, budući da je ključni razlog njihove popularnosti otklonjen - dosovska vlada koja nije bila sposobna da reši, odnosno da vidljivo snizi, korupciju u državi - više ne postoji, pa otuda ne postoji ni potreba da se glasa iz protesta. To na indirektan način potvrđuju rezultati nekih istraživanja koja su nedavno objavljena. Recimo, prema jednom istraživanju, od svih stranaka, Radikalna stranka ima najveći procenat negativnih mišljenja (49,1 %), što govori o tome da ova stranka ne može računati na znatnije uvećavanje biračkog tela. Još su zanimljiviji rezultati koji se dobijaju na pitanje „U kom se pravcu kreće država?“ Broj građana koji smatraju da zemlja ide u dobrom pravcu raste, a smanjuje se broj onih koji smatraju da ide u lošem. U aprilu je ta razlika bila samo 2 % u korist ovih drugih, iako je još u februaru 2004. godine iznosila čak - 42 %. (Celu drugu polovinu 2003. godine razlika je bila u proseku oko 15 %.) Razume se, s interpretacijom ovog pitanja treba biti oprezan. Građani često, kao indikator da se zemlja kreće u dobrom pravcu, mogu da vide nešto što u stvari, realno gledano, nikako ne može da se protumači kao pozitivan događaj. Recimo, po prethodnim istraživanjima iste agencije za istraživanje javnog mnjenja, najveći procenat građana smatrao je da se zemlja kreće u dobrom pravcu u periodu mart-maj 2003. godine, neposredno nakon što je ubijen premijer Đinđić. Deluje apsurdno što je čak 66 % ispitanika nakon ubistva premijera smatralo da se zemlja kreće u dobrom pravcu, ali stvar nije bila u podržavanju ubistva, već u tome da se kod građana probudio optimizam da će država konačno iskoreniti organizovani kriminal. Stvar je, kako vidimo, u percepciji i očekivanju od budućnosti, a ne u odobravanju tragičnog događaja. Slično je i danas. Sada kada nema više dosovske vlade, građanima se polako vraća vera da će im u budućnosti biti bolje. Takvo mišljenje građani izražavaju uprkos činjenici da je procenat onih koji smatraju da im se životni standard pogoršao u aprilu u odnosu na mart 2004. godine porastao sa 33 na 38, dok se procenat onih koji smatraju da im se životni standard poboljšao pao sa 23 na 20. Stvar je u optimizmu koji se izgleda vratio među građane, a ne u stvarno boljem materijalnom stanju. (Trend rasta pozitivnog odgovora započeo još u martu 2004. godine kada je sa 20 % u februaru porastao na 31 %, što znači da je trend verovatno iniciran izborom nove vlade početkom marta.) Čini se da je osnovni razlog za rast popularnosti radikala nestao, i da se radikali ne mogu nadati povećanju biračkog tela, već, u najboljem slučaju, stagnaciji na nekih 1,1 milion glasova, što nije dovoljno za sigurnu pobedu. Tabela pokazuje kako se podrška partijama starog režima prepolovila između septembra i decembra 2000. godine, dok biračko telo koje podržava reforme uglavnom još uvek postoji, te da jedini način da radikali uvećaju svoje biračko telo leži u mogućnosti da se ponovo aktivira nekih 600.000 glasača koji su postali pasivni nakon septembarskih izbora 2000. godine. Nažalost, o stanju tog dela biračkog tela za sada nema nedvosmislenih nalaza, već se može samo nagađati. Šansa radikalskog kandidata da pobedi 13. juna može da se omogući odsustvom jedinstvene strategije među strankama koje podržavaju Maršićanina i Tadića. Recimo, obično se kaže kako postoje velike sličnosti dela glasača DSS-a i Radikalne stranke. Tako da je sasvim moguće da bi, ukoliko Nikolić ispadne u prvom krugu, u drugom krugu velik broj radikalskih glasača glasao za Maršićanina. (To se videlo i u drugom krugu prvih predsedničkih izbora u oktobru 2002. godine, kada su u drugom krugu bili Labus i Koštunica. Koštunica je tada dobio skoro milion glasova više nego u prvom krugu u kome je Šešelj ispao.) Bez obzira na to, male su šanse da se desi obrnuta stvar: DSS-ovo biračko telo neće masovno glasati za Tomislava Nikolića ukoliko Maršićanin ispadne u prvom krugu. To, međutim, ne znači da Nikolić i dalje nema šanse. U nedostatku dogovora - da stranke vlade, s jedne strane, i Demokratske stranke, s druge strane, podrže Maršićanina ili Tadića, sasvim lako bi moglo da se desi da, ukoliko u drugi krug prođu Tadić i Nikolić, jedan deo biračkog tela koje je glasalo za Maršićanina glasa za Tadića, a drugi da deo uopšte ne glasa. Veliki broj birača G17 i SPO bi najverovatnije glasao za Tadića, dok nije jasno kako će se poneti biračko telo DSS-a. Pasivizacija velikog broja biračkog tela DSS-a (koje je na prošlim izborima iznosilo oko 700.000 glasova) koje ne bi podržalo Tadića u drugom krugu znatno bi podigla Nikolićeve šanse da u drugom krugu pobedi Tadića. Nemogućnost dogovora ne samo da bi mogla da omogući Nikoliću da postane predsednik Srbije, već bi možda dovela i do raspada koalicione vlade. Pretpostavimo da Tadić i Nikolić prođu u drugi krug. G17 plus i SPO će odmah u drugom krugu podršku dati Borisu Tadiću i zahtevaće od ostatka stranaka u vladi (naročito od DSS-a) da učine isto. Ukoliko DSS odbije da pruži ovu podršku, G17 plus i SPO će morati da optuže DSS da je omogućio Nikoliću da postane predsednik Srbije. To će biti kraj druge postmiloševićevske vlade, a Koštunica će morati da raspiše nove izbore ili da uđe u koaliciju sa Radikalnom strankom da bi ostao na vlasti. Naravno, sve bi se ovo izmenilo ukoliko bi se postigao dogovor oko uzajamne podrške Tadića i Maršićanina ko god da od njih dvojice uđe u drugi krug. Ovakav dogovor, međutim, povlači još nekoliko pitanja. Prvo je pitanje rekonstrukcije vlade, koje bi moralo da usledi nakon eventualne Tadićeve pobede. Drugo je pitanje same Tadićeve kampanje koja bi trebalo da bude prihvatljivija za stranke vlade. Ako Tadić želi da ga vlada podrži u drugom krugu, njegova kampanja ne može da bude fokusirana na napadanje vlade. Problem sa Tadićevom kampanjom je u sledećem. Pomenuto istraživanje pokazuje kako među neradikalskim kandidatima najviše izgleda ima Boris Tadić. Recimo, on je jedini političar koji prema pomenutom istraživanju ima više pozitivnih nego negativnih ocena (39/32) od svih ostalih političara, što znači da postoje velike šanse da dobije još veću podršku u drugom krugu. Posle Tomislava Nikolića, koji ima 17,7 % podrške, Tadić (14,9 %) je ispred Koštunice (9,6 %), Labusa (5,3 %) i Maršićanina (2 %). Iz toga još ne treba izvoditi zaključke kako Tadić pobeđuje, ali se može reći kako je jedan od favorita. E sad, ono što posebno izaziva pažnju jeste zašto kandidat vlade nema daleko veću popularnost od Borisa Tadića ako je nova vlada probudila optimizam kod građana. Odgovor je u tome da je nova vlada manje probudila optimizam građana kao nova vlada, a više kao vlada koja neće zloupotrebiti vlast kao što je to radila prethodna. Razlog povećanja broja onih koji smatraju da zemlja ide u dobrom pravcu jeste opšti optimizam, a ne optimizam koji je vezan za neku posebnu partiju, lidera ili vladu. Ovo donekle dovodi u pitanje osnovne premise Tadićeve izborne kampanje koja je zasnovana na tvrdnji da su tekovine 5. oktobra ugrožene i da su Tadić i njegova stranka pravi predstavnici koji će ih ponovo uspostaviti. U tu svrhu, Tadićeva kampanja svodi se na to da pokaže kako se stvari vraćaju na stanje od pre 5. oktobra 2000. godine, odnosno da je Miloševićev režim u procesu restauracije. Sve da je ovo i tačno, to, čini se, još uvek nema nekog posebnog uticaja na građane. Prema pomenutom istraživanju, tek 1 % građana identifikuje ovo kao najvažniji problem, pa je teško očekivati da će to biti ključno pitanje na osnovu koga će se opredeljivati oni koji veruju u 5. oktobar. Otuda bi bilo bolje da Demokratska stranka svoju kampanju formuliše oko pitanja unapređenja postojećih reformi, a ne da igra na kartu straha od restauracije Miloševićevog režima.

Dušan Pavlović