Sveta gora: Vrh u beskraju

Jutro. Gradić Uranopolis na obali Egejskog mora. Mnoštvo raznih radnji sa crkvenim relikvijama kao i s mapama Svete gore. Uranopolis ili srpski Uranopolje u prevodu sa grčkog - nebeski grad. Donekle i ima takvu ulogu, pošto se nalazi na samoj granici Svete gore. Za ulazak na Svetu goru potrebna je viza. Posete se nekoliko nedelja unapred zakazuju faksom ili telefonom. Odlazimo u kancelariju koja izdaje vize, gde nakon pasoške kontrole, dobijamo hartiju papira takozvani diamonitirion, koji predstavlja svojevrsnu vizu za ulazak na trajekt koji plovi duž južne obale Svete gore. Trajekt koji ide do hilandarskog pristaništa Jovanjice putuje jednom dnevno. Ukrcavamo se na trajekt i putovanje može da počne.

Senka Atosa prekriva Egej / Foto: Miloš Petroviæ

Nakon isplovljavanja iz luke i pored obližnjeg ostrva Amulijani, koje je nekada i samo pripadalo Svetoj Gori, imamo predivan pogled na poluostrvo koje se pedesetak kilometara proteže pravcem severozapad -jugoistok, a na samom kraju uzdiže se ponosan vrh Atosa 2033m koji mami izuzetnom lepotom. Trajekt je pun posetilaca grčke, bugarske, ruske, srpske nacionalnosti koji uživaju u prelepim pogledima na ogoljeno i četinarima prošarano poluostrvo. Galebi vrebajući ostatke hrane koje im turisti daju ulepšavaju ovo predivno krstarenje. Na Svetoj gori nema žena, razlog za to je legenda po kojoj je Bogorodica putujući Egejskim morem bila primorana usled loših vremenskih uslova da se sa svojom flotom usidri na obale tada paganskog Atosa. Bogorodica je izašla na obalu i, oduševljena divljom lepotom planine, blagoslovila je i zamolila svog sina Isusa Hrista da ga pretvori u njen vrt. Začuo se glas: „Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje“. Od tog trenutka planina je posvećena kao vrt Majke Božje u koji nije dozvoljen pristup drugim ženama.

Pogled sa pirga Svetog Save / Foto: Slaven Oklobdžija

Ceo sat je potreban dok trajekt dođe do prvog pristaništa Jovanjice, gde nas je čekao minibus do Hilandara. Hilandarsko pristanište je locirano na jugozapadnoj obali Atosa i nalazi se desetak kilometara od samog manastira. Manastir za sve polaznike organizuje besplatan prevoz minibusevima, koji dobro utabanim makadamskim putem savladuju sepretnine. Očaravajući pogledi pustoši kao i duboke provalije prate ceo put i onda kao tačka okružena zelenilom pojavljuje se Hilandar.

Hilandar / Foto: Slaven Oklobdžija

Hilandar je zadužbina Svetog Simeona i njegovog sina Svetog Save, datira još iz 1198. godine. Predstavlja svojevrsno stecište srpske kulture i duhovnosti. Svaki kamen, svaka ikona koja je uspela da izdrži tolike vekove izaziva divljenje. Mesto gde se pisala srpska istorija sve polaznike je ostavilaobez suvišnih komenatara. Život u samom manastiru je specifičan. Molitve u letnjem periodu počinju u četiri ujutru po grčkom vremenu i traju četiri sata. Nakon toga sledi ručak, naravno bez mesa, vrlo obilat i kaloričan, dovoljan da zadovolji potrebe čoveka do sledećeg obroka koji je tek u šest sati po podne. Jede se u miru, tokom jela nema priče i tokom obroka jedan od monaha čita knjigu, uglavnom se radi o žitiju svetog koji se slavi toga dana. Što se tiče pića, pije se samo belo vino. Jedino alkoholno piće koje se spominje u Bibliji.

Duhovni razgovori u manastirskoj porti / Foto: Slaven Oklobdžija

Nakon kratkog obedovanja svako od monaha odlazi na svoj zadatak i tako učestvuje u održavanju bratstva i zajednice. Sada već davne 2004. godine bio je požar u manastiru. Obnova i dalje aktivno traje, a po rečima jednog od arhitekata, trajaće i nekoliko narednih godina. Razlog za to je spor proces obnove koji je uslovljen praznicima, dopremanjem materijala koji dolazi trajektom, kao i stalno pratećim nedostatkom novca. U svakodnevnim radovima pridružili smo se monasima, pomažući im, pa smo uspeli da zapamtimo pokoju duhovnu poruku i savet.

Uspinjanje na vrh / Foto: Slaven Oklobdžija

Na Svetoj gori nema mobilne mreže, novina, interneta, asfalta i prodavnica. Takav asketski tip života donekle i odgovara posetiocu koji je svakodnevno izložen raznoraznim stresnim situacijama u spoljašnjem svetu.

Pored manastira Hilandar posetili smo zilotski manastir Esfigmen u blizini, kao i bugarski Zograf, u kome smo bili najsrdačnije dočekani.

Pogled sa vrha Atosa / Foto: Miloš Petroviæ

Ogromna želja nam je bila i poseta vrhu Atosa. Mističan vrh, 2033m i jedan od najviših u Grčkoj, bio je naše sledeće odredište. Staza je tehnički veoma zahtevna i potrebna je dobra fizička sprema, ali puni duhovne energije svi smo bili spremni i na najteže napore. Sam uspon sa nivoa mora do vrha traje oko šest sati laganog hoda, dužina staze je oko 10km. Do prvih 300mnv išli smo stepenicama većinom kroz deo koji je pretežno u hladovini tako da smo nakon jednog sata došli do skita Svete Ane. Kao i u svakom manastiru, očekivala nas je topla dobrodošlica. Ratluk, kafa, čašica cipure i hladna izvorska voda.

Vrh Atosa u daljini / Foto: Slaven Oklobdžija

Dobili smo potrebne savete kako se može doći do vrha. Osim tehnički zahtevne staze, problem je i voda, koje ima samo u skitu, kao i na 800mnv. Štedeći vodu i bez mnogo reči, korak po korak polako smo išli zacrtanom stazom. Svakome ko se uputi na vrh Atosa preporučio bih vrlo dobru obuću za planinarenje, zato što su staze pune sitnog kamenja i neravnina. Pogled koji se pruža tokom uspona je neopisivi i ne ostavlja mnogo prostora za pisanje, dovoljno je pogledati fotografije. Četiri sata nakon skita Svete Ane došli smo do kapelice na 1500mnv Panagije.

Monah u Uranopolisu ceka trajekt / Foto: Danijel Živkoviæ

U kapeli je i jedna prostorija u kojoj se nalazi nekoliko kreveta kao i vreća za spavanje. Odlučili smo tu da prespavamo i ranom zorom nastavimo do vrha. Pogled iz Panagije je izvanredan. Mesec i njegov osjaj na Egeju, Sitonija, drugi krak Halkidikija, kao tanka nit u daljini, čist i prohladan vazduh - sve je bilo idealno. U četiri ujtru krenuo je pohod do samog vrha. Hodajući po mraku i sa baterijskom lampom nakon sata bili smo na vrhu. Na vrhu Atosa, gde se nalazi i crkvica u izgradnji, čekali smo izlazak sunca.

Sa igumanom manastira Hilandar / Foto: Slaven Oklobdžija

Osećaj i doživljaj je neopisiv. 2033m iznad mora, sa jedne strane žarko obojen horizont čeka izranjanje sunca dok na drugoj strani mesečina obasjava Egej. Sa svih strana smo okruženi morem, a sa severne strane nam se proteže Atos išaran makadamskim putevima koji se gube u daljini. Povratak sa vrha je takođe bio naporan, ali već poznajući teren za nekoliko sati smo se našli u skitu Svete Ane, gde smo prespavali. Sledećeg jutra čekao nas je trajekt i za nama je ostavljao gorostasan Atos. Neverovatno da smo pre nekoliko sati bili tamo. Po rečima jednog od monaha: Sa ovog putovanja se niko ne vraća isti kao pre polaska. Atmosfera i duhovnost Svete gore i najveće srpske svetinje, manastira Hilandara, jeste iskustvo koje vam ostavlja želju da se što pre vratite.