Podgoričke impresije

Avion je lebdeo iznad snežnih vrhova. Nešto niže vide se staze urezane u kamen i vegetaciju. Ovde, u crnogorskim brdima, čovek kao da je hteo da se naseli što bliže nebu. Kada bi se ova planinska osama, ova surova raskoš ispeglala, Crna Gora bi površinom zauzela pola Jadrana.

Nema vremana za geomelanholiju, avion već manevriše iznad Skadarskog jezera. Sunčeva svetlost se na njemu raspršuje na sve strane da bi se opet sabrala u oku posmatrača. Prozorče aviona se nakosi i dole prepoznam svoj cilj – Podgoricu.

Most Milenijum, Morača, splet ulica. Potom sve ide brzo, avion se nadnosi nad pistu. U blizini vidim crkvicu i groblje, niz čempresa. Horizont je nazubljen bijelim planinskim šiljcima. Udar točkova o pistu propraćen je mišlju – opet sam u Crnoj Gori.

Taksista mi priča o skupoći, nametima, nedoslednosti političara, korupciji. Dakle o standardnim boljkama postjugoslovenskih društava. Nadao se das će se nova vlast oštrije razračunati sa kriminalom. I da će pohapsiti makar one za koje svi znaju da su teški lopovi.

Nemamo vremena da se raspitam ko su ti za koje svi znaju sve, jer njegov telefon zvoni. Shvatam da razgovara sa ženom. Kada završi razgovor kaže uz pomalo gorki osmeh: „Najviše me voli kad dobijem platu. A to je danas. Jedva čeka da me vidi“.

Šiš bez šiša

Stižemo pred hotel Hilton. Trebaće mi vremena da shvatim, da je on kao gornji sloj rukopisa u palimpsestu, upisan preko lica hotela Crna Gora, u kojem sam davnih osamdesetih jednom zanoćio. Staklena bašta, koja je zamenila onu negdašnju, kamenu, na prvi pogled deluje impresivno.

Ovamo su me pozvali na okrugli sto “Crna Gora kao vječna inspiracija”. Organizuje ga Uprava za saradnju sa dijasporom-iseljenicima, a čovek koji je zadužen za sve to, Zoran Đukanović, uvrstio me je u krug učesnika na preporuku mog dugogodišnjeg sarajevskog druga, književnika Faiza Softića, koji živi između Luksemburga, Sarajeva i rodnog Bihora.

Retko imam priliku da odsedam u hotelima ove kategorije. Navike su mi skromnije. U izboru mesta održavanja skupa i u nivou organizacije vidim znak da je zvaničnoj Crnoj Gori možda zaista stalo i do ljudi, koji su na ovaj ili onaj način povezani sa ovom zemljom, ali su do sada, nakon jugoslovenske eksplozije, svetom putovali kao nevidljivi geleri, ispod radara, mimo poželjnog narativa.

Skup je počinjao tek sutradan. Odlučio sam da celo popodne i veče posvetim Podgorici, gradu u kojem sam boravio nekoliko puta, ne zapisavši ništa o njemu. Najpre me glad odvela do ćevabdžinice specijalizovane za produkciju šiš ćevapa. Ustanovio sam da je podgorička vrsta ovog jela u tranziciji izgubila štapić na koji se nabada meso – šiš, pa je to zapravo izdužena pljeskavica koja se samo imenom poziva na izvorni recept koji podrazumeva meso nataknuto na ražnjić. Ukus šiš ćevapa bez šiša je bio dobar.

Spomenici kao ožiljci

Slučajno je moja šetnja počela u Karađorđevom parku. Nikada nisam bio u njemu pa me spomenik iznenadio – sličnošću sa spomenikom ispred Hrama u Beogradu. Mogao bih se kladiti da je to delo istih ruku. Sednem na klupu i pokušavam da na internetu ustanovim da li me utisak vara.

• Putovanje do mora ove godine jednostavnije, ova promena smanjiće gužve
• Legendarni bokser uživa u Crnoj Gori: "Ovo je neverovatno mesto..." VIDEO
• Crnogorska kupališta biće spremna za sezonu: Rešen problem među zakupcima plaža

Rad akademskog vajara Sretena Stojanovića je postavljen ovde 1968., kada je meni bilo pet godina, a ovaj se grad zvao Titograd. Hroničari kažu da su na otvaranju glumci Narodnog pozorišta recitovali odlomke iz Njegoševe “Posvete prahu oca Srbije”. Koliko vidim, a elektronska Vavilonska biblioteka pamti sve, bilo je godina kada je izliveni podgorički Karađorđe počeo da smeta nekim Crnogorcima, pa se i to primirilo. Interesantno je da je Karađorđe pred Hramom u Beogradu – mlađi brat ovog podgoričkog. Podignut je tek 1979., čak 11 godina posle podgoričke svečanosti otkrivanja spomenika.

Hodajući nazad, prema Morači, izdaleka mahnem kralju Nikoli na konju. Stariji Petrović, Njegoš, od 1955. stoluje u parku naspram Crnogorskog narodnog pozorišta. Autor je opet – akademski vajar Sreten Stojanović. Ovaj umetnik poreklom iz Prijedora u prošlom je veku ostavio zaista vidan potpis u podgoričkom urbanom prostoru.

Onaj Njegoš koji mudro ćuti kod Filozofskog fakulteta u Beogradu mlađi je odlivak iz 1994. Mada mnogi misle suprotno, čak dve markantne simbolične tačke u Beogradu, nastale su prema podgoričkim originalima.

Spomenici u oba grada slični su poput blizanaca, a kontekst, istorija i politika u njih upisuju razlike. Internet mi kaže da je od 2005. i treći spomenički primerak postavljen u Rimu. Tog Njegoša nisam sreo boraveći u glavnom gradu Italije, pa na mentalnoj mapi budućih putovanja upisujem i tu tačku kao obaveznu.

Prošetao sam centrom u kojem su neke ulice gradilišta. Trg nezavisnosti je takođe spomenički obeležen. Obelisk posvećen vojvodi Mirku Petroviću. Oko podizanja ovog obeliska takođe se svojedobno vodila polemika. Sa tim očito treba računati – u politički duboko podeljenom društvu različito se doživljava i istorijsko-simbolička sfera.

Mada bih rado seo u baštu nekog od kafića gonjen sam saznanjem da sutradan neću imati vremena za druženje sa gradom. Ionako su najdragoceniji trenuci baš ovakvi – peške upoznaješ grad. Pozdravim u sebi i bronzanog vojvodu Marka Miljanova pored kojega zastanem da se podsetim njegove definicije humanosti – braniti drugog od sebe. Da ga oni koji imaju silu poslušaju, svet bi bio bolje mesto.

Odlučio sam da izađem na obalu i da pozdravim reku. Postoje dve reke koje imaju tu boju – Neretva i Morača. Na samoj obali pogledam Moračom sve do mosta koji je posle Drugog svetskog rata projektovao Branko Žeželj, a nazvali su ga po narodnom heroju Blažu Jovanoviću. Jedino taj most pamtim sa crno-belih razglednica Titograda. Onda se zagledam u vodu. Lepša je nego u sećanju. Milenijum most joj dobro stoji kao ekscentrična haljinica lepotici.

Voleo bih da umočim stopala u Moraču, pa da procenim da li je onako ledena kao Neretva. Ali tu misao odbacim istog trenutka, možda joj se vratim ako se ovde zateknem za vrelog podgoričkog leta.

Na drugoj obali

Uputim se pešačkim Moskovskim mostom na drugu obalu. Taman pomislim da mi je za danas dosta sekularnog spomeničkog nasleđa kad li nabasam na meni najdraži spomenik u Podgorici – podignut 1994. u čast Vladimira Visockog, ruskog pesnika i kantautora. Vladimir Visocki je bio tek neku godinu mrtav kada smo osamdesetih satima slušali jednu te istu kasetu – za mlađe je neophodno objašnjenje da je to nosač zvuka nastao posle gramofonske ploče, a pre kompakt diska – u jednoj beranskoj bašti nadomak Lima. Melodična melanholija stihova ruskog umetnika ostala je zapisana i u meni. Interesantno mi je da je ovaj rad ruskog vajara Aleksandra Taratinova – jedini spomenik Visockom izvan granica bivšeg Sovjetskog Saveza.

Iza Visockog, golog do pojasa i bosog, nazire se Milenijum most, isti onaj koji sam malopre uporedio sa Moračinom haljinicom, i koji se lako prepoznaje iz aviona. Nema ni dve decenije kako ga je izgradila jedna slovenačka firma, a postao je jedan od simbola grada.

Kada sam već na ovoj obali, prošetaću do Hrama Hristovog vaskrsenja. Približavam mu se ulicom Vasa Raičkovića, mirnim, urbanim delom grada. Hvata se prvi sumrak.

Nameru da se sazida saborna crkva Srpske pravoslavne crkve u Podgorici osujetio je Drugi svetski rat. Prema nacrtu Beogradskog arhitekte Predraga Ristića izgradnja hrama počela je 1993. Trajaće preko dve decenije.

Kada sam konačno pred crkvom, vidim na pročelju dva zvonika. Kamen je dominantan. Crkva Svetog Nikole iznad Kuršumlije, koju je izgradio čovek rođen nedaleko od ovog mesta, Stefan Nemanja, jedan je od istorijskih predložaka po kojima je arhitekta stvorio nacrt.

Shutterstock/Andrii Lutsyk

 

Ulazim u Hram i shvatim da je pored Hrama na Vračaru ovo crkveno zdanje na kojem se najmanje štedelo. Raskošno unutrašnje uređenje poručuje vernicima dve stvari – nebesa su bleštava i velika, a čovek je ništavan i mali.

Ono što me posebno obradovalo jeste lik jednog svetitelja po imenu Andrej Rubljov. Njega mi nije približila crkva već veliki filmski umetnik Andrej Tarkovski u svom filmu nazvanom po ikonopiscu Rubljovu. Tako mi je Tarkovski ponovo pomogao da osetim bliskost sa jednim likom u Hramu prenaseljenom licima i značenjima.

Večna inspiracija

Na okruglom stolu se sutradan pokazalo da je ljubav ljudi koji potiču sa ovog tla prema Crnoj Gori prožeta mnogim drugim emocijama. Nacionalni Crnogorci se plaše srpske asimilacije. I to i oni sve malobrojniji koji žive u Srbiji, ali i oni koji su još uvek relativna većina u Crnoj Gori. Bošnjaci koji su iz Crne Gore otišli na Zapad trbuhom za kruhom upozoravaju na to da ne postoje crnogorske škole, a da njihovoj deci baš nije mesto ni u srpskoj ni u hrvatskoj dopunskoj nastavi. Jedan pisac iz regiona, koji je socijalizovan na ekavskom, a piše na ijekavskom, svoje izlaganje prožeo je rečju „nijesam", koju nikada ne upotrebljava u svojim književnim tekstovima – želeći tako da se oduži domaćinu. Svi skupa su imali nadahnuta izlaganja o zavičaju, u kojem neki nikada nisu živeli. I kao uvek kada se emocija ukrsti sa Crnom Gorom, retorika ume da bude puna superlativa.

Mislio sam da ću više naučiti o načinima kako se književno vidi Crna Gora, a naučio sam dosta o nacionalnim zanosima i strahovima Crnogoraca.

Primetio sam da moju ekavicu, kojoj sam se prepustio u braku i zemlji u kojoj živim, u Podgorici neumoljivo potiskuje ijekavska melodija. Koja nije crnogorska već bosanska. Onaj taksista s početka teksta me je odmah pročitao upitavši me gde sam rastao. Ispalo je da je on iz hercegovačke familije. Prepoznao je drugačiju ijekavsku melodiju, bližu onoj iz sopstvenog detinjstva.

Družio sam se sa književnicima Goranom Samardžićem, Faizom Softićem i Dinom Burdževićem – nastavljajući naše razgovore iz Sarajeva, Beograda, Frankfurta. Upoznao sam zanimljive ljude kao što su književnica Nadija Rebronja ili sociolog Goran Kaluđerović, s kojim bih rado ukrstio argumente, da je bilo više vremena. To druženje, uglavnom u zastakljenoj bašti Hiltona, bilo je zapravo najveći dobitak mog boravka u Podgorici.

Pre nego što se uputim u Berane, popiću nekoliko domaćih loza u kafeu Mehanizam sa Goranom Poleksićem, bivšim obaveštajcem, diplomatom i slikarom kojeg poznajem još iz studentskih dana.

Dobro smo se ispričali, ali ne delim njegovu zabrinutost za crnogorsku državnost. To je pitanje demokratizacije i okupljanja svih građana pod ustavni krov. Bez lepljenja etiketa. Za sve to je potrebno vreme, barem dva do tri izborna ciklusa. I kultivisanje dijaloga.

Goran je kritičniji prema Podgorici, gradu u kojem se, kako kaže, nije primio rokenrol. Ali je, prirodno, i više voli. Ja radije čuvam simpatičnu uspomenu na Podgoricu iz moje šetnje. Kažem mu da sam prethodne, poslednje noći u Podgorici otišao do reke. Da se oprostim od mostova. Meni su mostovi ono što su drugima katedrale.

O svemu ovome razmišljam čitajuči u autobusu studiju “Neraskidiva veza ili geopolitička strategija – uticaj Srbije u Crnoj Gori”. Rekao bih da u tome što čitam ima istine. Ali ima pojednostavljivanja i preterivanja koja su rezultat projektovane zebnje. Nju sam pokušao da razumem ovih dana. Sa svim tim, ali i jedni sa drugima, moraće da izađu na kraj ljudi koji ovde žive.

O ovome razmišljam dok autobus grabi kroz krš i tunele prema severu Crne Gore. Sever je iz druge priče, strahovi su drukčiji, a toliko slični.