Grbaja, poslednja lepotica

Sreća je da priroda nije narušena čovekovim delovanjem, a nesreća što je ta izolovanost uticala na ekonomsku nerazvijenost. Bilo kako bilo, ova oblast je trenutno jedna od najlepših turističkih destinacija na Balkanu za sve iskrene ljubitelje prirode.

Crnogorske Prokletije samo su jedan deo ogromnog planinskog masiva koji se svojim većim delom prostire na teritorij Albanije. Venac se pruža pravcem jugozapad-severoistok, od zetske kotline u Crnoj Gori pa sve do Šar planine u Makedoniji.

Samo ime Prokletija implicira nepristupačnost predela i veoma slikovito opisuje ovdašnju prirodu i njene ćudi koje nimalo nisu naklonjene čoveku.

Tragovi i ostaci najveće glacijacije u Evropi posle Alpske (otud i naziv Albanski Alpi), kao retka prirodna vrednost, predstavljaju svojevrsnu estetsku atrakciju i planinarsko-visokogorski izazov.

Oštri i nazubljeni grebeni, nepristupačni vrhovi, duboki cirkovi, strme, gotovo vertikalne litice, brojna izvorišta reka i potoka neki su od geografskih atributa kojima je priroda nesebično darovala ovaj predeo.

Jedna od polaznih tačaka za planinarenje ovim predelom je dolina Grbaje u kojoj su smeštena dva planinarska doma, mali kompleks katunskih bungalova sa smeštajem za tridesetak gostiju, kao i nekoliko vikendica.

Živopisna dolina Grbaje je pravi planinski raj. Do pedesetih godina prošlog veka Grbaja je bila zabranjena vojna bezbednosna zona, pa je pristup bio ograničen. Posle toga, grupa planinara iz Beograda pod vođstvom Branka Kotlajića, otkriva lepote doline i odlučuje da na tom mestu 1964. napravi dom koji postoji i danas i nosi Brankovo ime.

Dolina je okružena velikim brojem vrhova od kojih se izdvajaju par tehnički najzahtevnijih - Očnjak i Ljuljaševića karanfili. Pravi užitak za sve ljubitelje hajkinga mogu da budu fizički i tehnički manje zahtevni vrhovi Volušnica (Maja Cat), Popadija, Talijanka, Karaula i mnogi drugi.

Osim Durmitora, ostale planine u Crnoj Gori su oskudno obeležene, a na nekim deonicama planinarskih markera uopšte ni nema, pa je iz Grbaje preporučeno da se krene sa vodičem ili sa nekim ko nije prvi put u ovom kraju. Treba imati u vidu da ni u Gusinju ni u Grbaji nećete moći da kupite mapu sa obeleženim planinarskim stazama i znamenitostima koje treba videti.

Pošto je naša grupa sastavljena od ljudi koji na svojim poslovima veći deo vremena provode pred računarima ili u kolima, i kako se nismo baš fizički spremili, odlučili smo da samo “prošetamo”, a da zahtevnije vrhove (Očnjak, pre svih) ostavimo za sledeći susret.

Odabrali smo kružnu turu na suprotnoj strani od Očnjaka i Karanfila tako da sve vreme imamo fenomenalan pogled na pomenute vrhove. Naša se ruta kretala stazom od doma planinarskog društva “Radnički” (Beograd), kroz šumu do udoline Volušnica pa odatle na vrh Maja Cat odakle je pogled na vrhove sa zapadne strane doline (Očnjak i Karanfile) najbolji.

Obodom cirka nastavili smo ka obližnjim vrhovima Popadija i Talijanka preko kojih prolazi granična linija između Crne Gore i Albanije. Predeo je prekriven pašnjacima, stadima ovaca i grmovima borovnica i šumskih jagoda. Zamislite reklamu za mlečnu čokoladu i imaćete prilično tačnu predstavu kako to izgleda.

Zanimljivo je da se lokalni stočari gotovo uopšte ne obaziru na granicu, već za svojim svrhama idu tamo-amo kao što to verovatno čine već vekovima unazad.

Dokle kod pogled seže (a seže daleko) vide se oronuli ostaci nekadašnjih katuna. Pogled sa Talijanke predstavlja pravu poslasticu za svakog istinskog zaljubljenika u prirodu.

Neverovatno, ali na ovom zabačenom mestu sve vrvi od ljudi. Sreli smo najmanje 20 onih koji čuvaju ovce ili beru borovnice. Koliko li je bilo živo na ovim pašnjacima u doba kada su pomenuti katuni bili u funkciji?

Sa Talijanke smo se, prolazeći pored prelepog potoka i vodopada, ponovo spustili na stazu koja vodi do planinarskog doma. Voda koja izbija iz planinske stene je hladna, bistra i krajnje osvežavajuća.

Ova ruta je jedna od najlakših i tehnički najmanje zahtevnih, ali zato ni malo ne zaostaje lepotom za nekim drugim stazama koje vode iz Grbaje. Rute koje vode prema zapadnim vrhovima su zahtevnije, spadaju u domen visokogorstva i odlikuju se drugačijom vrstom lepote - onom surovom, romantičarskom, koja čini da čovek odjednom postane svestan svoje malenkosti nasuprot moći prirode.

Posle celodnevne šetnje po planini iscrpljeni smo i umorni. Odabrali smo noćenje u katunu-bungalovu koji poseduje udobne krevete i kupatilo sa toplom vodom. Smeštaj je koštao 8 EUR za noć, ali oni sa plićim džepovima imaju mogućnost da na uređenom prostoru podignu šatore, za šta treba izdvojiti 2 EUR po osobi.

Postavljanje šatora na obližnjim livadama, ili kod planinarskog doma neće vas koštati ništa. Odnos prema posetiocima, kao i sama usluga je onako tipično crnogorska (verujem da oni koji su posećivali crnogorsko primorje znaju šta se pod ovim podrazumeva).

U tom domenu se domaćini moraju mnogo više potruditi ako žele razvoj turizma i prosperitet svoga kraja. Već odavno postoji ideja da se Crnogorske Prokletije zaštite kao nacionalni park. Kada će do toga doći – pitanje je.

Svakako treba zaštititi ove lepote od pogubnog ljudskog uticaja, ali ne bi trebalo proglasiti područje nacionalnim parkom samo da bi se ubirale takse. Bilo kako bilo, za nas je dolina Grbaje pravo otkrovenje i sigurni smo da ćemo se još mnogo puta vraćati.