"Nema ni čoveka ni života bez emocija"

Pokazavši ranih devedesetih raznovrsnost za igranje dela domaće i svetske klasike ubrzo je dostigla najviše umetničke domete otelotvorujući na sceni kompleksne junakinje iz korpusa savremene domaće drame: Cmilju iz Čuda u Šarganu, Maricu iz Sumnjivog lica, Simku iz Putujućeg pozorišta Šopalović.

Njen autentični i na izazove spreman glumački senzibilitet, kao i moć za identifikaciju sazrevali su i u antologijskim ulogama Olge u Murlin Murlo, Izabele u Mera za meru, kao i Barunice Kasteli-Glembaj u Gospodi Glembajevima.

Originalna i savremena interpretacija Feme u radikalnom tumačenju Pokondirene tikve, pokazuje da je reč o osobenoj, harizmatičnoj i nadasve tragalački usmerenoj glumici.

Jasna Đuričić ima bar još tri antologijske uloge: Majke/Udovice u Nahodu Someonu i Grete u komadu Greta, stranica 89, i Brod za lutke gde je pokazala natprosečnu moć transformacije i upade u psihološku strukturu brojnih lica jedne žene, sa erupcijama osećanja i izliva katarzi, te antologijske govorne bravure - koje su pokazale/dokazale da je sazrela vrhunska polivalentna glumica. Naravno pomenuli smo samo neke od četrdesetak do sada odigranih uloga, najviše u matičnom Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali i na gostovanjima u Subotici, Somboru, Banjaluci, Beogradu...

Reč je dakle o glumici koja je sama svoja ekskluziva, ali ipak naš povod za intervju je treća po redu Sterijina nagrada, koju je dobila na upravo završenom 58. Sterijinom pozorju.

O čemu bi prvo no o Sterijinoj nagradi koju ste upravo dobili, tačnije ulozi Irine Nikolajevne Arkadine u predstavi GALEB?

- Uloga mi je draga iz više razloga - tri su najbitnija. To je četvrta predstava u kojoj igram, a režira je Tomi Janežič, a proces rada sa njim svaki put je bio zanimljiv, uzbudljiv i uvek drugačiji od onog na koji je većina glumaca navikla. Drugo - još od samog početka rada na predstavi (premijera je bila 26. oktobra prošle godine) radilo se kao da je “Galeb” predstava koja je zapravo proba, koja će uvek takva ostati i nikad neće biti završena, što se i dešava, jer se ona razvija i dalje, sa svakim izvođenjem. Gledaci prisustvuju toj probi i predstavi, koja se od tog trenutka stvara u višesatnoj igri glumaca i reditelja koji je sa njima na sceni, drugačijoj u svakom činu. Ispostavilo se da to publiku jako zanima, i da na direktan način učestvuje u svemu, a i da mnogo bolje putem toga doživljava sadržaj. I njima je lakše da dođu do istine, a i nama. To je čudesno, zbog toga se ljudi dobro osećaju. Osećaju se kao da prisustvuju istini, stvaralačkom činu, da imaju potrebu da reaguju, ne samo pozitivno, već i negativno, pitajući se ponekad kakva je to predstava. I to je jako dobro, zato što je to pokazatelj toga da se zna kako mora da izgleda pozorište, a mi o tome pričamo. To je tema osnovnog čina, čitavog komada: pozorište, ljubav, porodični odnosi. Konačno, u predstavi igraju moje kolege glumci, moji studenti – bivši i sadašnji, kolege profesori sa akademije, postdiplomci i prava je radost gledati ih kako igraju, razmišljaju i menjaju se iz predstave u predstavu ostavljajući utisak da su sve bolji, iskusniji i sigurniji a predstava sve bolja i bolja.

Čega god se latite, sve pozlatite. U pozorištu ste sem nagrade za životno delo dobili sve moguće nagrade, a pre dve godine ste za prvu ozbiljniju ulogu na filmu (Za lik Ružice u filmu „Beli, beli svet“ Olega Novkovića) dobili čak pet nagrada: za najbolju žensku ulogu na Filmskom festivalu u Lokarnu, zatim na festivalu evropskog filma Les Arcs European Film u Francuskoj, na festivalu Cinema City u Novom Sadu, na Sofestu, filmskom festivalu u Sopotu i nagradu srpskog ogranka međunarodne federacije filmskih kritičara FIPRESCI. Šta one znače za Vas?

- Trebalo bi da glumac uradi izuzetnu ulogu, da se ona izdvoji od ostalog, da to neko stručan primeti, adekvatno proceni i oceni a neko to da nagradi. Međutim, i na žalost, kod nas to uvek nije tako pa je mnoge glumce i reditelje mimoišla zaslužena nagrada. Dok radim, nikada ne razmišljam o nagradama, niti idem za njima ili ka njima. U svakom poslu nastojim dati sve od sebe, i to je ono što mi je najbitnije. Ako ne dobijem nagradu, to ne umanjuje moju posvećenost ni predanost. A da nagrade znače - znače, jer su odraz činjenice da su rad i trud prepoznati. Što se uloge Ruže tiče, meni je posebno drago što sam za nju nagrađena, i u svetu i kod nas. Ona je, dakle, jednako prepoznata i tamo i ovde, a to daje posebnu težinu i, što je meni bitno, pokazuje da sve skupa (ipak) ima smisla. Dobiti nagradu je čudan splet okolnosti i ja mogu da budem srećna da su mi te okolnosti išle na ruku pa sam do sada dobila sve releventne nagrade koje priliče mojim godinama osim onih koje se, obično pred kraj karijere, dodeljuju/dobijaju za životno delo. - U materijalnom smislu nijedna nagrada koju sam do sada dobila nije značila ništa naročito, iz proste činjenice što su njihovi iznosi bagatelni. U duhovnom smisli znače puno jer potvrđuju da je neko primetio da ste nešto natprosečno uradili i to javno priznao/nagradio, što vam daje satisfakciju i ispunjava vas zadovoljstvom i podstiče na nova pregnuća. Lepo je što i vi novinari, kad mi glumci dobijemo nagradu, pohrlite k nama, inače nas ne primećujete, čak i kada nešto dobro uradimo a ne bude nagrađeno.

- Dakle, volim što sam dobila sve te nagrade, ali nastojim da to što pre zaboravim kako me ne bi opterećivalo.

Vaš glumački opus sadrži uglavnom velike ili glavne uloge – ali i komične i dramske. Po kom "ključu" ste ih birali?

- U početku karijere niti sam mogla da biram niti sam birala – prihvatala sam sve. Bilo je bitno da se radi i uči. Odmah na početku karijere radila sam tri predstave sa Egonom Savinom pa danas smatram da je na početku karijere bitnije raditi sa velikim i odličnim rediteljima nego igrati glavne uloge! Ne pamtite dobro – igrala sam ja i epizode, jer je to logičan i prirodan put u razvoju glumačke karijere. Pokojni Branko Pleša, moj profesor na Akademiji, nas je učio da je to najbolji i najsigurniji put i ja sam ga sledila jer sam ga cenila a tako su mislili i oni koji su mi uloge poveravali.

Uostalom, tako je i danas kada uglavnom dobijam glavne uloge i kada ih ne priželjkujem. Igrala bih ja i male i epizodne uloge samo kada bi mi ih neko ponudio a ja bila ubeđena da pružaju dovoljno izazova bar za malu bravuru. I nagradu ’’Zoran Radmilović’’, meni veoma dragu nagradu, dobila sam za malu ulogu koja mi je, ako ništa više, pružila šansu za bravuru, koju sam eto ostvarila. Rečju – uloge sam uvek dobijala, nikada sama birala, što je i dobro jer odbir drugog je izazov da se udovolji zahtevu/očekivanju drugog. No, sreća je što je sve više savremenih reditelja koji uloge grade u saradnji s glumcem. Baš zahvaljujući takvom odnosu sjajnog Janežiča napravila sam stvarno sjajnu ulogu u Nahodu Simeonu.

Doneti emociju je u principu najteži glumački zadatak, a Vama to čini se lako polazi za rukom. Zato što ste prirodno veoma emotivni ili zato što to smatrate suštinom glume?

- Hteli ne hteli, priznali ne priznali, nema ni čoveka ni života bez emocija. U njima se prepoznajemo širom planete bez obzira na to koji jezik govorili. Ovo vreme jeste obeleženo ignorisanjem emocija i emotivnog života pojedinca, a nije nikakva tajna da to vodi u prazninu, u rasulo, u devijacije... Negiranje emocija ne donosi ništa dobro. Jednostavno, one su zapravo strahovito snažne i ako se njima ne bavite s poštovanjem, ako ih gazite, one će deformisati i čoveka i sve oko njega. Da se razumemo, pošto je ovo i vreme brkanja i zamene teza, jedno je ovladavanje svojim raspoloženjima, njihovo promišljanje, osvešćivanje, a drugo je negiranje osećanja, foliranje, mistifikacija... Našom realnošću, a to znači i našim životima, dominiraju neki sumanuti trendovi, užasne mašinerije koje su same sebi postale i cilj i svrha.

Veličina glumca se meri i po odbijenim a ne samo odigranim ulogama.. Ali, znamo da ste odbili neke uloge u TV serijama, a one donose popularnost. Niste li time najviše naudili vlastitoj popularnosti?!

- Prevashodno sam pozorišna glumica, radim kao vanredni profesor na Akademiji umetnosti, tu mogu najviše da pružim, u tome najviše uživam, to je moj izbor i ni zbog čega ne žalim. Znam da bi mi TV uloge donele popularnost, ali meni je visok glumački rejting važniji od popularnosti. Dovoljno mi je da me cene oni do kojih mi je stalo. Rečju, za TV ulogama ne žalim, a da budem iskrena nešto mi se i ne nude, slično je i sa filmom, ali moram priznati da bih rado odigrala neku dobru filmsku ulogu, poput Ružice u filmu ’’Beli, beli svet’’.

To lepo zvuči, ali slabo ’’zveči’’, ipak popularnost i novac se zaradjuje u TV serijama i na filmu a ne pozoristu?

- To je, na žalost tačno, ali sem rečenog, primarno mi je da radim što volim, što mi donosi zadovoljstvo, a to je pre svega pozorište. Imam ja svoju cenu, ali sam u isto vreme spremna da radim i džabe ako mi se nešto veoma sviđa, pruža novi izazov i mogućnost nove umetničke kreacije. Ne isključujem mogućnost da se to desi i u nekoj TV seriji, pogotovo filmu, ali mala je ponuda, bar meni.

Čeznete li, uslovno da kažemo, za likovima iz velike literature ili za ženskim likovima iz svog naroda.

- Gospođu Magbet niko nikada neće videti – i možete je odigrati kako hoćete, niko vam neće zameriti - ali Nušićevu Živku će sutra svako sresti na ulici ili pijaci – i moći uporediti koliko dobro ste je "skinuli". Da li ste, u izboru i građenju uloga, razmišljali o tim i takvim relacijama?

- Moja jedina i večno postojeća i trajuća čežnja je da igram sve - bez favorizovanja žene iz naroda ili velike dame iz naše i svetske literature. Jednostavno, nisam želela a srećom ni postala glumica faha, polivalentnost me interesuje, izaziva i privlači da igram sve fahove. Nema onog što mi je lakše i teže, što više volim od drugog i u čemu mogu da pružim više. No, činjenica je da kod publike bolje prolaze domaći tekstovi i žene iz naroda – to se više voli i bolje ceni - ali to ipak kod nene ne budi, kako vi kažete, čežnju da baš njih igram.

- A to što kažete za Magbet i Živku stoji, u to sam se uverila radeći Femu, jer kod nas svi znaju ko je Fema, kako ona treba da izgleda i šta znači biti pokondiren. U tom smislu ju je bilo teško prihvatiti i pripremiti jer kod nas svi znaju kako se igra Nušić, Šekspir ili Čehov, a vi opet svemu tome treba da date svoj lični pečat i ubedite sebe da to tako treba. No, zato je veliko zadovoljstvo igrati takve likove, pogovoto kad vidite da to publika s oduševljenjem prihvata.

Konačno – šta je Vaša filozofija o glumačkim žanrovima i slažete li se da je komedija vrhunac dramske umetnosti?

- Iz mog dosadašnjeg rada proizilazi da meni komedija uspešnije ide, mada je moj pristup ulogama uvek isti. Ako je tačno to što kažete, a čujem da i drugi tako govore, tim sam zadovoljnija. Ali, ipak sam najzadovoljnija ulogama u kojima mogu da ispoljim sve svoje raspoložive potencijale. Eto, u Nahodu Simeobu – pevam, što je moje novo glumačko iskustvo, i veoma sam ispunjena što to radim uspešno. Ili u Greti, igram ulogu koja neposredno korespondira sa publikom, što je takođe velika satisfakcija za glumca. Pružiti svoj maksimum, a biti zadovoljan efektima – to je glumački vrhunac, naravno uz uslov da drugi to primete, priznaju i nagrade – aplauzom pre svega!

Koji Vas fluid veže sa publikom?

- Publika je jedan užasno bitan segment pozorišta i svaki dobar glumac mora da ima sposobnost da osluškuje njene reakcije, da joj interakcijom vratite ispuls koji ste prvi pokrenuli a ona na njega odreagovala, ali u onom pozitivnom smislu, a ne ’’šmiranjem’’, da joj podilazite i povlađujete. To je ono što je najlepše u našem pozivu. Zato sam vam i rekla da je Greta sjajna uloga, baš zbog tog ostvarenog dobrog kontakta sa publikom.

Kako funkcioniše brak sa glumcem Borisom Isakovićem?

- Izvanredno! Veoma sam srećna svojim bračnim životom, iako je život težak sam po sebi. Ne mogu da zamislim da bi me neko drugi bolje razumeo no muž koji je kao i ja glumac i profesor na Akademiji. Mi uvek pričamo o svemu i ne razumem priče nekih, kako kod kuće ne pričaju o poslu. Koješta!

Zdravlje, kako Vas služi, kako ga negujete i čuvate?
- Hvala bogu odlično me ’’služi’’ a negujem ga zdravom organskom ishranom – bitno modifikovanom u odnosu na onu majčinu i bakinu - i za dobru kondiciju primerenom fizičkom aktivnošću za naše godine. Volim mediteransku kuhinju, italijanske specijalitete pre svega, mnogo salate...