PREMIJERE: Turneja

MOJA TURNEJA

Nakon banditske odluke prethodnih vlasti da naplaćuje parking ispred kultur-ugostiteljskog objekta Centar Sava (nešto što nije palo napamet ni gorima od njih), nova vlast dosetila se da sebi osigura boravak u tom objektu postavljanjem još jednog seta metalnih detektora. Posledice toga su da se sa „tramvajske“ strane napravio red od samog ulaza do hodnika levo od blagajne. Od kada idem u taj Centar Sava na filmske predstave, a to znači od Slobinih „malih nogu“, nikada nije bilo potrebe za sličnom intervencijom, iako su se „oni“ više plašili od nas! I tako siroti ministar vojni, Šutanovac, sa svojim gostima, kežualno prolazi pored nas iako je fešta, i mi okupljeni, tu zbog njega između ostalog. Neće da stane u red, a bogami ni on, ni premijer mu, neće da uđu na neki drugi od sto hebenih ulaza u SC, na kome će biti manje viđen, a mi- „blazirana, elitistička beogradska publika“, manje šikanirani. Mislim, neka dignu ruke u publici oni kojima se bilo koji film gleda u društvu bilo kog premijera ili ministra! Zar se njima ne može upriličiti neki „šampanjastiji okazijon“ na kome bi svi đuture odgledali Goksijev film, a mi još više poživeli u ubeđenju da živimo u zemlji gde oni ne postoje? Izvinjavam se gospodinu Markoviću na ovom uvodu. Ali on JESTE potreban- jer ta šepureća vlast jesu njegovi gosti, ali mi, ostali, jesmo NJEGOVA PUBLIKA. Šta god on mislio o nama. A producent filma, Svetozar Cvetković je pre projekcije lepo rekao- da uspeh istog, pre svega, zavisi od nas.

GORANOVA TURNEJA

Čovek mora da se zapita šta je Goran Marković sa materijalom Turneje najviše mogao, ali i najviše želeo da uradi. Iako prvobitno uobličen kao filmski scenario tokom „raspletnih godina“, zbog nedostatka sredstava, stvar je postala pozorišni komad, koji je potom sam reditelj i postavio na sceni Ateljea 212. Predstavu sam skoro zaboravio, ali pamtim da mi je utisak bio pozitivan. Neposrednost glumačkog prisustva na sceni činila je da naša „gledalačka“ pozicija bude aktivniji učesnik u događajima. U ostalom, taj rat na sceni i jeste bio oko nas, baš kao i ti glumci. Ko zna koliko godina kasnije nastaje nova, doteranija verzija scenarija, a potom i film. Bez želje da zvučim cinično, ali kao jedna od referenci nametnuće vam se Lepa sela, lepo gore, Srđana Dragojevića i tada će odjednom Markovićev film postati manji, ni približno raskošan kao Sela. Teško je poverovati da je sam Milošević bio u stanju da ljuljne više para u film nego ministarstva kulture četiri države i ko zna koliko desetina različitih finansijera.

Turneja je, kao što je sam Marković u jednom intervjuu rekao, samo prividno (anti-)ratni film. To je film o glumcima, o okolnostima kada je njihov zanat prinuđen da siđe sa scene i prihvati se nekih novih uloga. Grupa beogradskih, stičemo utisak- elitnih, glumaca 1993. godine u periodu najveće sirotinje odlučuje da krene na kraću turneju po Republici Srpskoj i zaradi neke pare. Umesto obećanih sedamsto-osamsto maraka na terenu ih sačekuje rat u svojim najružnijim izdanjima. Lutajući od nemila do nedraga sve što glumci žele jeste da se turneja što pre završi, a oni vrate natrag u Beograd. Kroz formu roud-muvija mi paralelno pratimo emocionalne i psihološke transformacije naših junaka, ali i upoznajemo galeriju likova koja čini jedan rat. Iako je ovaj format zapravo najzahvalniji filmski žanr, kod Markovića on pati od stanovite „pedagoške“ formulaičnosti, pa tako ubrzo postaje predvidljivo da naša trupa mora da obiđe i zaluta kod sve tri zaraćene strane, baš kao što su školski štiklirani i svi „junaci rata“ od nakaradnih profitera (Danilo), preko JNA oficira, suprostavljenih im „Belih orlova“, arkanastih „Pantera“, izbeglica i žrtava do članova Kluba književnika... Malo više kreativne spontanosti moglo je da donese veći emocionalni profit, jer ovako sve deluje kao poznata lekcija. Iako jedna od vrlina roud-muvija jeste lepota spoznaje koja nas čeka na kraju puta, epizode su ono što duže pamtimo. A garantujem vam da niko neće otići sa projekcije Turneje, a da zauvek ne upamti scenu kada komandant Pantera (vrlo lukavo kastovani Sergej Trifunović) i Sonja (Mira Furlan) pevaju Cecinu Kukavicu dok se hrvatski vojnik šeta po minskom polju, ili scenu kada „jedni“ Muslimani kroz srpski koridor provoze „druge“ Muslimane gole na tenkovima, dok ovi drže visoko podignuta „tri prsta“...

Ja sam impresioniran da je Marković uopšte našao glumce voljne da odigraju „glumačke“ uloge. Iako iz konteksta shvatamo da su ti ljudi nekakva elita našeg društva, da imaju respektabilne karijere međ’ svim narodima i narodnostima, mi ih prvo zatičemo kako se kockaju u salonu pozorišta, sasvim nezainteresovani za umetnost (ironično personifikovanu u radu „netalentovanog“ reditelja koga igra Dejan Mijač). Oni na turneju kreću iz niskih pobuda, a kad stignu tamo, njihova zbunjenost i nespremnost na ono što se tamo dešava u nekim trenucima ih čini pravim pravcatim debilima. Kroz različite epizode, Marković pravi paletu reakcija koja ostavlja prostora da zaživi njihova ljudskost, ali sve što oni pre ili kasnije žele- jeste da pobegnu, jer „to, sve“ nije ono za šta su oni došli. Mladi glumci (Jadranka i Lale) su, možda previše optimistički postavljeno, bili voljniji da ratu izađu na crtu, dok su stariji posrtali u neoprostive „činove“ (epizoda sa Žakijem i Danilom).

LICA I NALIČJA

Jelena Đokić je svakako najveći trijumf ovog filma. Njena umešnost da nam dočara Jadrankinu transformaciju od klišeizirane „studentice glume“ do glumačkog bića koje u ključnom trenutku pronalazi ulogu (Euripidova Ifigenija na Aulidi) dovoljno jaku da se nosi sa surovom stvarnošću impresionira šarmom i spontanošću upotrebljenih glumačkih sredstava. Za razliku od nje, njen „vršnjak“ Gordan Kičić opasno grca u klišeu „urbanog, beogradskog „ momka i ulozi čije repriziranje iz filma u film postaje sve manje simpatično. Od „matorih asova“, Žaki, Josifa Tatića (za koga je teško proceniti u kojoj meri se opaske na njegovu fizičku transformaciju tiču i njega samoga) i Stanislav (Tihomira Stanića) donose „karikature“ koje su sasvim u skladu sa iskrivljenošću ratne stvarnosti. Mira Furlan i Dragan Nikolić (kao Miško) na dostojanstven način u svoje likove ugrađuju i prepoznatljive detalje sopstvenih karijera, što, s obzirom na premisu filma, stvara neki čudan utisak samo-prekora. A možda preterujem. Ratnohuškački pisac Ljubić, Voje Brajovića, igrao je na tankoj liniji auto-parodičnosti, ali kao što nam je i stvarnost puno puta do sada to pokazala- kod takvih likova tanka je linija između prisebnosti i vanserijskog ludila. Od sjajnih epizodista svakako treba istaći Branislava Popovića, kao muslimanskog komandanta, čiji je pogled naslutio više ljudske muke, nego desetine izgovorenih rečenica.

REČ PUBLIKE

Na kraju filma, pitam ja moju mamu, inače domoljubivu i pasivnu navijačicu Miloševića i Šešelja svih ovih godina, kako joj se dopao film. Na šta ona kaže: Pa, lep je. Sve je prikazao kako je i bilo. I tu čovek mora da se zapita koliki su naši kapaciteti za suočavanje sa istorijom koja je za nama, a na šta nas svi požuruju i teraju. Lepa sela smo, praktično, gledali dok su se gasile poslednje ratne buktinje, a Turneju, gledamo sada, a ne mogu da se otmem utisku da će publika, opet, sve što joj je i ovde prikazano, jednostavno, samo da prihvati. Bez udubljivanja. Bez „suočavanja“. Zapravo, čini mi se da ova publika više ni sa čim ne može da se suoči, pa čak ni sa filmofilima među ministrima zbog kojih čuči u nepreglednom redu ispred metalnih detektora. Možda je to zadatak neke druge publike koja tek treba da dođe. I ima muda.