Mira Popović: Harmonija

Često se žensko pero u srpskoj književnosti nipodaštava, a ženske spisateljice stavljaju u senku svojih muških kolega. Bilo kakvo objašnjenje ovog fenomena bi bilo neprikladno, a naročito je iritantno to što su dela nekih domaćih spisateljica teško dostupna u srpskim knjižarama. Poslednja zbirka priča Mire Popović Harmonija se neobjašnjivo jedva nalazi u Beogradu, a pošto se prava domaća književnost prodaje ili na ulici ili u knjižarama u tržnim centrima (za razliku od onih velikih knjižara u kojima, paradoksalno, nema ništa), ne treba da se čudimo što nam je stanje u literarnoj produkciji očajno.

Mira Popović poznata je domaćoj publici po svojim dopisima iz Francuske, a i po zbirci priča Beograd Pariz iz 2007. Poslednja zbirka kratkih priča Harmonija u izdanju Akademske knjige umnogome sadrži atmosferu prethodne zbirke tako da se može zaključiti da je položaj usamljenog pojedninca u savremenom društvu njega glavna okupacija književnog stvaranja poslednjih godina.

Zbirka se sastoji iz šesnaest priča koje su tematski i formalno zaokružene u jednu celinu. Autorka je sasvim jednostavno uokvirila svoje priče prvom i poslednjom koje na nivou zbirke čine njen prolog i epilog. Prva priča po kojoj je zbirka dobila ime “Harmonija” pripada ciklusu dužih priča i najavljuje teme i motive zbirke. Poslednja priča “Hamfri Bogart na mom rođendanu” zapravo se može shvatiti kao jedan prozni akrostih u kojem se pojavljuju naslovi svih priča i koji ima funkciju prologa gde autorka na poseban način progovara o svojim tvorevinama.

Prvih nekoliko naslova bave se temom harmonije trenutka kroz motiv povratka odnosno izgnanosti. Kao što Ovidije, izgnan na Ponto, vapi za svojim mestom mira, tako su i junaci Mire Popović izgnani iz svog raja gde su doživeli momenat harmonije u mesto gde je njihova egzistencija u duhovnom smislu svedena na puko preživljavanje. Tu harmonija predstavlja zamrznut trenutak iz prošlosti koji se revitalizuje u duhu junaka (bez mogućnosti fizičke rekonstrukcije) i na taj način simboliše povratak na stanje nevinosti.

Mira Popoviæ (Foto: Tanjug)

Za razliku od prvih nekoliko priča koje se baziraju na povratku u staro stanje, druga polovina priča tematizuje motiv kolotečine. Zarobljeni u ritmu svakodnevnog i praznog, junaci svaki iskorak iz tog ritma doživljavaju kao narušenu harmoniju. Međutim, da bi se ona ponovo stekla odnosno da bi se uspostavila harmonija, mir mora biti uništen da bi se do njega opet došlo. Njen junak je običan čovek, otuđen od svoje okoline, od svojih najbližih, od samog sebe. On se nalazi na granici između kolotečine i iskoraka novi život, a harmonija predstavlja onaj zamrznuti trenutak kada se između ove dve krajnosti usprostavlja ravnoteža. Između onog što je bilo i onog što će biti otvara se polje kratkog blaženstva u kojem junaci uživaju i koji pokušavaju da nadoknade držeći se za njega kao za poslednju slamku duhovnog spasa.

Ovakav tematski kompleks ne predstavlja inovaciju već se, naprotiv, pojavljuje kao, blago rečeno, često mesto u savremenoj književnosti. Međutim, upravo se tu ogleda veličina zbirke; način na koji Mira Popović problematizuje temu priča predstavlja njihovu najveću vrednost. Dar da se banalno uzvisi i da se detalj naglasi do velikih dimenzija jeste njihova karakteristika i distinkcija od tvorevina ostalih autora. Perspektiva u koju nas autorka uvlači naliči na Vertovljevo oko kamere koje posmatra običan život ispunjen trenucima koji su, usled svakodnevnog ponavljanja, izgubili svoje značenje. Prateći jasne signale, mi uviđamo vrednost onoga što je naizgled bilo bezvredno. Pogled u detalj koji je stavljen u prvi plan nasuprot praznoj veličini koja je u drugom, postignut je brzim, nezamornim pripovedanjem u prvom licu, tako da je poenta jasna i lako uočljiva.

Kao u priči „Zaplet“ gde junakinje usled ispraznosti svakodnevnice osmišljavaju neverovatne priče, tako u ostalim pričama junaci sami traže svoje mesto mira, sopstveni zaplet i mogući rasplet. Isto tako i mi, čitajući prozu Mire Popović nalazimo zaplete u sopstvenim pričama bilo kroz paralele u našim ili tuđim životima, bilo čitajući knjige „leti, kada su pozorišta zatvorena“.