Bestseleri - Pedeset nijansi sive

Pitanje koje se provlači jeste kako je moguće, posle nasleđa feminizma i dugotrajne borbe za ravnopravnost i protiv seksualnog zlostavljanja, da ovakva proza privlači toliku pažnju

Ako milioni žena širom sveta čitaju kinky erotski ljubić E. L. Džejms “Pedeset nijansi sive” - da li to znači da je strašna tajna promakla ispod radara feminizma i zaposlene, moćne žene potajno neguju maštarije o seksualnoj sadomazohističkoj muškoj dominaciji? Izuzetno privlačno dizajniranom seksi naslovnicom magazin Njusvik pokrenuo je ovo pitanje objavivši na udarnom mestu fotografiju lepe žene sa crnim satenskim povezom preko očiju. Reč je o udarnoj najavi teksta spisateljice i novinarke Keti Rojfi “Fantazije zaposlene žene – zašto je potčinjavanje feministički san” posvećenog fenomenu široke popularnosti ovog romana.

Da li današnja moderna, moćna žena posle napornog dana i dugih sati u ofisu i upravnim odborima, kada stavi decu na spavanje, zasićena plodovima ravnopravnosti navodno fantazira o potpunom erotskom potčinjavanju i SM eksperimentima? Naravno da je ova hiperbola Rojfijeve izazvala poplavu besa i osporavanja iz pera ne samo feministkinja. Burne reakcija doslovno su eksplodirale u medijima, a naročito na Internetu koji je prema njenim rečima prosto “odlepio”.

Povod da Rojfi i glavna urednica Njusvika Tina Braun uđu u ovu, malo je reći baroknu raspravu, jeste ogromno interesovanje za sado-mazo erotski ljubić “Pedeset nijansi sive“, britanske autorke E. L. Džejms. Roman poluironično okarakterisan kao “pornografija za mame”, neka vrsta novog književnog bastarda, munjevito je osvojio žensku publiku, prvo u Britaniji, potom i u Americi, pre svega zahvaljujući još uvek najefikasnijoj vrsti reklame - od usta do usta. Prvobitno objavljen kod malo poznatog australijskog izdavača, ovaj roman se danas nalazi na prvom mestu liste najprodavanijih knjiga Njujork tajmsa. U SAD ga je objavio ugledni Vintage Anchor, poznat po objavljivanju sadržaja koji imaju ozbiljne aspiracije i književnu vrednost. U jakoj trci za filmsku ekranizaciju pobedili su Universal i Focus featurs.

Hit roman govori o vezi manipulativnog milijardera Kristijana Greja i Anastasije Stil, koja tek što je diplomirala. Grej traži da ona potpiše ugovor koji mu omogućava potpunu kontrolu nad njenim životom. Kako teče zbližavanje, Anastasija otkriva da Grejove seksualne sklonosti podrazumevaju sadomazohistički scenario, korišćenje lisica, dominaciju, sadizam, vezivanje. Otkriće takođe kako je za njegovu duboku poremećenost krivo zlostavljanje u detinjstvu. Anastasija pristaje da kao zalog veze eksperimentiše prema Grejovom scenariju i ispunjava njegove fantazije u Crvenoj sobi bola. Frapantan broj preuzimanja autorka donekle treba da zahvali mogućnosti čitanja književnog “SM pornića” na diskretnim elektronskim čitačima, kao što su Nook i Kindle.

Zato je Kejti Rojfi, i ne samo ona, pokušala da odgovori na pitanje kako je moguće da jednu uspešnu tridestogodišnjakinju (što je prosečna starost čitateljki prema istraživanjima) privlači proza protkana prizorima muške dominacije posle svega što se desilo u drugoj polovini 20. veka, nasleđa feminizma i dugotrajne borbe za ravnopravnost i protiv seksualnog zlostavljanja kao jedne od najopasnijih posledica i manifestacija seksualnih stereotipa?

Rojfi podseća na scenu šibanja koju je nedavno snimila Keira Najtli u Kronenbergovom filmu “Opasan metod”, kao i na ranije snimljen film “Sekretarica” iz 2002. u kojem Megi Gilenhol ostvaruje ovu vrstu sadomazohističkih seansi sa svojim šefom. I Gilenhol i Keira Najtli osećale su veliku nelagodnost zbog snimanja SM scena koje je ova druga prema sopstvenim rečima rešavala konzumiranjem votke na snimanju.

Zašto je tako interesantno biti pasivna, predati se i da li to znači da moć nije uvek prijatna, čak ni za one koji su stasavali zaštićeni njome, pita se Rojfi. Da li je ravnopravnost nešto što želimo samo povremeno, na određenim mestima i u javnoj areni; da li to znači da je moć sa svojim imperativima u stvari - dosadna? U tom smislu ona čuvenu rečenicu Glorije Stajnem da se moramo osloboditi uverenja na kojem smo vaspitavane - da je seks jednako agresija, komentariše kontrapitanjem: da li je to dvoje možda ipak nerazlučivo povezano jer žilava erotska mašta ne podleže političkom i ne može da utihne, čak ni onda kada se ostvari pravo na istu zaradu.

Romanu se najviše ima zameriti nedostatak literarnog kvaliteta, što duhovito ističe i autorka rečima da ako ima mesta panici, nju izaziva apokaliptična činjenica da milioni inteligentnih žena uživaju u prozi tako jadnog kvaliteta. Posle sladunjavih i dosadnih pasaža (Moj svet se ruši u sterilnu gomilicu bezbojnog pepela, sve moje nade i snovi okrutno su prekinuti) čitalac nesumnjivo mora da jedva čeka da dođe do scena seksualnog potčinjavanja, sarkastično zaključuje Rojfi.

Nije na odmet ovom prilikom podsetiti na klasičnu literaturu koja je podrivala krepost i ideju reda i poretka na radikalan način, kao jedan Markiz De Sad, ili na činjenicu da su se najveće autorke 20. veka, uzmimo samo genijalnu Keti Aker, bavile fenomenom sadizma i dominacije u širem smislu na autentičan i književno provokativan, fascinantan način. Ali, ovde ipak nije reč o tome, već o industriji gde je došlo do malog, pikantnog iznenađenja, taman toliko da skoči prodaja.

Lakše niz Dunav nego uz Dunav

Autorka E.L. Džejms potpisuje primerke svojih knjiga (Beta/AP)

O fenomenu „Pedeset nijansi sivog“ za Novi magazin govori dr Ivana Milojević, profesorka na Univerzitetu Sunshine Coast, Australija, gde predaje predmet Rod i kultura

Knjiga o kojoj govorite prema mom mišljenju prenosi klasičnu patrijarhalnu šemu: izuzetno bogat i moćan muškarac, neiskusna devica, dakle erotska verzija Pepeljuge, slično što je i serija Twilight (s kojom porede ovaj roman) na svoj način. Podseća me i na prethodno popularne filmove:”Priča o O” , “Zgodna žena”, “Sekretarica”, po temi i interesovanju. Po mom mišljenju nekim ženama je lakše da prihvate patrijarhalnu shemu, kroz fantaziju da će tako sve njihove potrebe biti zadovoljene i neće morati da se opterećuju dodatnom ličnom odgovornošću, drugo, lakše je plivati niz Dunav nego uz Dunav, a feminizam je još uvek ovo drugo. U tom prebacivanju odgovornosti na drugoga leži privlačnost svih totalitarnih režima, bilo da su komunistički, fašistički, religiozni ili patrijarhalni. Ukratko: neko drugi je zadužen za vas i na njega se onda može prebaciti odgovornost (i krivica) za mnoge aspekte sopstvenog ne/uspeha. S jedne strane u pitanju je kontinuirana infantilizacija osobe koja zadržava obrazac roditelj - dete u svojim odnosima sa drugima i koji se onda prenosi i na partnerske i intimne odnose, a sa druge biranje linije manjeg otpora. S obzirom na društvene sisteme i kognitivne okvire koji promovišu pasivnost, što je patrijarhalni činio stotinama pa čak i hiljadama godina na našem području, kao i na Zapadu kada je u pitanju ženska poslušnost (i pasivnost), mene lično ne čudi da se ovakvi obrasci i dalje nastavljaju.

Treba imati u vidu da su radikalno drugačije vizije o rodnim odnosima proistekle iz raznih ženskih i feminističkih pokreta u životu društva vrlo skorašnje, a takođe i da su od samog početka pa sve do današnjeg dana pod stalnim napadom tradicionalista. Taj napad na zapadu je intenziviran tokom 80-ih i 90-ih godina i sada imamo generacije koje su odrasle u tom kontekstu i kojima nije nuđena druga, npr. feministička, mogućnost. Dugoročni kulturološki obrasci sporo se i teško menjaju, ova knjiga je samo jedan u nizu primera koji to potvrđuju. Što se SM kulture tiče, tu su stvari nešto komplikovanije i nedovoljno istražene (ili ja nisam dovoljno upoznata s takvim istraživanjima), ali ima nekih indikacija da su takve erotske fantazije delimično povezane sa stepenom nasilja koje je osoba prethodno doživela u detinjstvu. Postoje i psiho-duhovna tumačenja koja SM povezuju sa težnjom prisutnom u svim ljudima da se predaju nekim višim silama u koje imaju poverenja, pa se ta težnja neki put izrazi kroz ovakve telesne prakse i kroz intimne odnose sa drugim ljudima, umesto npr. neseksualnom predajom 'božanskom'

Ne tako davno nobelovac V.S. Najpol, takođe poznat po zlostavljanju žena, izjavio je kako žene ne znaju da pišu “jer su suviše sentimentalne, što ograničava njihov pogled na svet“.