Pamuk i Eko „ukrstili“ koplja

Na prekrasnom kampusu Bosforskog univerziteta (Boazići) u Istanbulu, Umberto Eko i Orhan Pamuk, vodeća imena savremene svetske književnosti, održali su predavanje-dijalog. Tema predavanja je glasila „O činjenicama, književnoj fikciji i istoriji“, što je bio dobar povod da ova dva autora iznesu svoje viđenje književnosti i uloge romana u savremenom svetu, te vlastitog umetničkog i intelektualnog angažmana.

U pripremi ovog događaja učestvovala je i autorka ovog teksta, koja čitaocima Danasa prenosi fragmente dijaloga između Orhana Pamuka i Umberta Eka.

Tokom tek nešto više od jednog sata razgovora, Eko i Pamuk su mogli samo (duboko) zagrebati po površini teme koju su sami sebi zadali. Bili su, pre svega, zainteresovani da saznaju više jedan o drugom jer se nikada ranije nisu sretali.

Orhan Pamuk: Želja da postanem pisac pojavila se tako što nisam želeo da budem inženjer kao većina članova moje porodice, niti da radim na mestu gde ću primati ili davati naređenja, a ponajviše zbog toga što sam želeo da radim nešto u čemu ću biti ostavljen nasamo, neuznemiravan.

Umberto Eko: Do svoje pedesete godine bio sam profesor semiotike u Bolonji, a onda sam otišao dalje u onom što sam već radio, a to je pisanje radova o jeziku i istoriji komunikacije, ali sada sa strukturom detektivskog romana. Kao mladić pisao sam priče, ali sam zaključio da za romane nemam talenta. Mnogo godina kasnije, kada sam predavao svoju doktorsku tezu mentoru, on mi je rekao da je jedini problem teze njen jezik, odnosno bliskost detektivskom žanru. Ja sam tada pomislio da to nikako nije minus.

Pamuk: Prvo sam počeo da pišem, a potom su mi se počela pojavljivati pitanja o kojima sam verovao da imam šta da ispričam.

Eko: Ja pišem, neki se penju na Monblan, a drugi pljačkaju banke. Ne možemo raspravljati o razlozima izbora profesije.

Orhan Pamuk (Beta/AP)

Pamuk: Postoje pisci koje sam nazvao „naivnim“, koji su samouvereni u svom spontanom izručivanju teksta, i „naivni“ čitaoci koji su često uvereni u njegovo autobiografsko poreklo. „Sentimentalan“ (ili dekonstruišući, samosvesni) pisac je na sasvim drugačijoj poziciji u tekstu: on je ophrvan sumnjom i kontinuirano svestan moći i problema svog zanata. „Sentimentalni“ čitaoci su cinični, usredsređeni na razmišljanje o strukturi teksta, što vide kao „bonus“ uživanja u književnosti.

Eko: Postoje dva nivoa pripovedanja koja dobro ilustruje detektivski roman Agate Kristi „Ubistvo Rodžera Akrojda“. Pripovedač na kraju otkriva da je ubica - on sam, terajući time (zgranutog) čitaoca da počne novu pretragu po tekstu. To je prvi nivo teksta, koji sadrži skrivalicu, a čitaocu donosi iznenađenje. Na drugom nivou se javljaju estetska analiza i ocenjivanje teksta, kao autorovog umeća. I Pamuk i ja smo fascinirani činjenicom da ljudi plaču nad sudbinom Ane Karenjine, a da se pri tome pouzdano zna da je reč o liku koji nije postojao u stvarnosti. Aristotelov pristup katarzi (iz „Poetike“) koristan je za razumevanje odnosa autora prema osećanjima koja se u tekstu nalaze: proživljavanje patnji skupa sa likovima vodi procesu 'homeopatskog' očišćenja od njihovih negativnih posledica. Tragedija vodi ka katarzi, kako bi nam se patnje nakon njenog proživljavanja umanjile.

Pamuk: Može se reći da je reč o dva vida čitalaca: jednima koji plaču kada čitaju „Anu Karenjinu“, i drugima koji „vrše inspekciju“ teksta, analiziraju kontekst i formu, te se tako delu i „podsmehuju“. Međutim, moj argument je da je roman u 19. stoleću uspeo potisnuti sve ostale književne forme upravo zbog toga jer je učinio da otkrijemo mogućnosti našeg uma da proživljavamo i kontradiktorna osećanja: da u jednom mahu budemo plačući naivni čitaoci (i pisci), a u drugom (ili čak simultano) dekonstruišemo tekst i divimo se ili kritikujemo umeće pisaca.

Sa predavanja na Bosforskom univerzitetu (YT Printscreen)

Eko: Slažem se da su ljudi u većini glupi (smeh na pozornici i u sali), a procenat onih o kojima tako mislim povećava se sa godinama starosti. Jer, kada na kraju života budem znao da su svi ljudi glupi, biće mi lako da umrem. Inače, ne znam šta to stvarno znači da Pamuk i ja pišemo postmoderne romane.

Na početku savremenog romana svakako stoji Džojsov „Ulis“, u kojem osamnaest tačaka gledišta korespondira sa osamnaest poglavlja, a pisac narcisistički preuveličava činjenicu da će imati šta ispričati u romanu. Višestruke tačke gledišta se mogu javljati i na nivou jezika i stila. U mom romanu „Ostrvo dana pređašnjeg“, čija se radnja događa u 17. stoleću, likovi bi morali govoriti baroknim jezikom. No, to je meni bilo nepodnošljivo, te se baroknost romana održava strukturom pripovedanja i njegovim idejama, a ne oponašanjem direktnog govora.

Pamuk: Upravo takvim postupcima se počinju prevazilaziti problemi realističnih romana 19. veka, poput Zolinih, te se oni počinju pisati i za ukuse sofisticiranih društvenih slojeva.

Eko: Moji romani „Ime ruže“, „Baudolino“ i „Praško groblje“ su istorijski i oni mi „pašu“ možda i stoga što ne želim da budem emocionalno angažovan u onome o čemu pišem. Nikada ne bih mogao pisati o Fusun (ljubavi glavnog junaka iz Pamukovog „Muzeja nevinosti“) na način kako to čini Pamuk.

Pamuk: Pisci pišu romane i da bi ispričali lične priče, kamuflirajući svoje osećaje. Ipak, u tekstu se mora nalaziti piščev „potpis“, kao, na primer, Hemingvejev opis sunčanog jutra.

Eko: Pa dobro, ne mogu poreći da se moji osećaji ne sadrže u romanima! Pitali su me - šta je najautobiografskiji aspekt vaših romana? Odgovorio sam: glagolski prilozi!

Pamuk: Zahvaljujem se organizatorima, a posebno Eku na prilici da puno naučim.

Eko: Ne mogu ponavljati ono što je Pamuk već rekao, da ne bih upao u plagijat.