Hrvatska baš nema sreće s valutom: Kuna bila kontroverzna i devedesetih

Najpre kune, a sada i evri – problematični.

Život hrvatske novčane jedinice počeo je 30. maja 1994. vrlo svečano, jer slavio se tada i Dan državnosti. Međutim, njeno rađanje pratile su prave porođajne muke, podseća Večernji list.

Premda je kuna više od četvrt veka verno i dobro služila kao platežno sredstvo Republike Hrvatske, usud je hteo da istorija njeno rođenje zapamti kao prilično tegobno. A muka, evo, nije pošteđen ni evro, jer se u osvit njegovog uvođenja (kunu će zameniti 1. januara 2023.) ispostavilo da je likovno rešenje životinje kune na naličju pobedničke kovanice evra – plagijat. Nedopustiv je to postupak mladog autora Stjepana Pranjkovića, magistra primenjenih umetnosti, koji je svoj predlog dizajna povukao te se odrekao svih prava, no najveću neugodnost trpi i trpeće Hrvatska narodna banka, koja je sprovela konkurs i izabrala dizajn nacionalne strane evrokovanica, piše portal.

Dok čekamo nastavak priče o evrokovanici, prisetimo se kako je u platni promet uvedena kuna, piše portal. Život hrvatske novčane jedinice počeo je 30. maja 1994. vrlo svečano, jer slavio se tada i Dan državnosti, no njeno rađanje pratile su prave porođajne muke. Ponajpre, kuna uopšte nije trebalo da bude službena valuta.

Naime, u avgustu 1991. komisija za izradu novčanica, koju je osnovao predsednik Franjo Tuđman, odlučila je da se trajni hrvatski novac zove – hrvatska kruna, a njezin stoti deo banica. S predlogom se saglasila i tadašnja vlada premijera Franje Gregurića pa je u decembru 1991. u Narodnim novinama objavljena „Uredba o Narodnoj banci Hrvatske“ u kojoj je pisalo: "Novčanice i kovani novac koji glase na hrvatsku krunu zakonsko su sredstvo plaćanja na području Republike Hrvatske". Uredba je ugrađena u zakon i bila na snazi sve do leta 1993. godine. Umetnici Miroslav Šutej, Šimun Šutej i Vilko Žiljak, koji su pobedili na konkursu za izradu novčanica, već su bili dizajnirali osam apoena tih novčanica te su 1993. u minhenskoj štampariji Giesecke & Devrient izrađivali probne otiske. Tri meseca boravili su u minhenu kad je iz Zagreba stigla depeša da se novac neće zvati kruna, nego kuna. Žiljak je posle svedočio da je samo izbacio „to jedno slovo viška“ te da nikad nije doznao ko je doneo takvu odluku. U dostupnim izvorima nema podataka o tome ko je promenio odluku o nazivu novca, ali bivši premijer Franjo Gregurić rekao je za Večernji da je to mogao učiniti samo Tuđman, jer mu je smetalo to da se hrvatska valuta zove prema austrougarskoj kruni, a nije mu sviđalo ni to što se zanemaruju vekovna hrvatska tradicija i kuna kao drevno platežno sredstvo. S njegovim argumentima saglasio se i tadašnji guverner Ante Čičin-Šain, a zagovornicima kune pogodovala su i istraživanja: sva su pokazivala da većina građana želi kunu, a ne krunu.

Ali kad je u maju 1993. deset zastupnika Zastupničkog doma predložilo izmenu Zakona o Narodnoj banci Hrvatske te da se naziv kruna zameni kunom, u Saboru se podigla velika prašina. Polemike na saborskim sednicama nisu se stišavale mesecima, pa je u julu 1993. Županijski dom odložio odluku o valuti smatrajući da još nije vreme za kunu. Svi zastupnici HSLS-a zauzimali su se za krunu, među njima i sin slavnog kipara Mate Meštrović, koji je tvrdio da bi uvođenje kune izazvalo štetne posledice na međunarodnom planu jer bi Hrvatsku povezalo s Nezavisnom državom Hrvatskom.

SDP-ov Zdravko Tomac takođe se protivio kuni smatrajući da bi njeno uvođenje izazvalo nove podele među Hrvatima, a protiv je bio i književnik Ivan Aralica, koji je tvrdio da kuna nikad u istoriji nije bila novac. Takav je stav zastupao i ugledni istoričar Miroslav Brandt.

Zagovornici kune obrazlagali su pak da je ona puno starija od NDH, da je poseban oblik poreza bila još u doba narodnih vladara i da se njome plaćalo u naturi u 11. veku. Na površinu je isplivao i malo poznat podatak da su i partizanske vlasti od 1941. do 1945. izdale 35 novčanica na kojima je vrednost bila izražena u kunama i dinarima.

Nakon burnih sednica Sabor je 29. jula 1993. velikom većinom prihvatio kunu: 70 zastupnika bilo je za, 21 protiv, a 10 ih se suzdržalo.

Međutim, polemike nisu prestale ni nakon promene zakona. Čim su se pojavile slike budućih novčanica i kovanog novca, javni prostor zagušilo je novo zanovetanje: Novljani su smatrali da bi na novčanici od 100 kuna uz Ivana Mažuranića bolje pristajao Novi Vinodolski, Zadranima se nije svidelo to što ni na jednoj novčanici nije bilo njihovog grada, Čakovčani su digli glas zato što na novčanici od 5 kuna uz Petra Zrinskoga nije bilo Starog grada Čakovca, a Varaždinci su upozorili da je na toj novčanici njihov Stari grad prikazan u ogledalu, piše portal.

Neki su pak prigovorili što novčanice ne krasi nijedan ženski lik, a nemačka Bundesbanka protestovala je zbog sličnosti novčanica od 10 kuna i 10 maraka, pa je Hrvatska morala da odštampa novu novčanicu s promenjenim osnovnim bojama.

Prigovora nisu bile pošteđene ni kovanice, koje je dizajnirao akademski vajar Kuzma Kovačić. Novčići od 2 i 20 lipa bili su vrlo slični pa ih je bilo teško razlikovati, kunin rep bio je čudan jer je savijen na neprirodan način, a raspravu su zasolili neki jezikoslovci upozorivši da na kovanici od 5 kuna treba pisati „smeđi“, a ne „mrki medved“ jer je reč „mrki“ srbizam.

Uprkos porođajnim mukama, život hrvatske kune bio je prilično stabilan, ali i osuđen na to da bude kratak. Kad na Novu godinu bude odlazila u istoriju, imaće 27 i po godina, ili tačno 10.069 dana.

Evro i njegove kovanice s hrvatskim motivima tada će već mesecima biti u opticaju, a afera s plagijatom, nada se hrvatski portal, zaboravljena.