Želimir Žilnik: Nismo ni najgluplji ni najgori, ali sila boga ne moli

Govoreći o današnjem društvu Želimir Žilnik ističe da su glasači u konfuziji. Šta je proizvelo tu konfuziju u kojoj živimo?

Žilnik: Ljudi su velikoj konfuziji i strahu. Konfuzija je proizvedena onim što danas možemo da pročitamo kod najautentičnijih svedoka koji su bili uključeni u likvidaciju Jugoslavije. Recimo (Josip) Manolić, koji je bio jedan od najznačajnijih ljudi Državne bezbednosti, pa je devedesetih stao uz Tuđmana, piše kako su oružje nabavljali od JNA, a da je posrednik bio Arkan, naš najveći ratni heroj kojeg venčava patrijarh. Koja je to konfuzija kod ljudi, imate heroja, patrijarha, a s druge strane švercera. A on je samo jedan od mnogih. I niko na te stvari da pisne, da kaže bilo šta protiv toga. Zamislite koji je to korpus špekulacija doveo do toga da mi živimo u ovim takozvanim novooslobođenim državama. Sve to dovodi do konfuzije.

Ali zašto niko ništa ne kaže? Da li su hleb, voda i mitovi dovoljni za preživljavanje?

Žilnik: Nemojte da imate iluzije. Ne bih mogao da kažem da je naš narod najgluplji ili najgori. Obrnuto. Vi imate veliki broj naših ljudi koji su asistenti ili profesori na velikim univerzitetima u svetu. Imamo i radnike širom sveta koji se snalaze sasvim dobro. Stvar je u nečemu drugom - sila boga ne moli. Naš narod se razočarao na domaćem terenu. Imali smo ratne godine za koje smo znali da su apsurdne, a sad znamo da, pored tog krvavog pira u svim jugoslovenskim ratovima, tu je tekla paralelna radnja koja je bila dobro organizovana, a to je preraspodela društvenog bogatstva u privatne ruke manjine. To je bila surova i dobro orkestrirana stvar. Došlo je do preraspodele bogatstva tako da sve ove zemlje i njihove elite više ne razmišljaju kako da otimaju već kako da održe oteto. Ni to nije neki proces koji se dešavao samo kod nas, ali on je definitivno bar za jedan broj godina devastirao mogućnosti većine. Ta većina se ponadala kada je apsurd rata i grabeža prestao, posle Dejtonskog sporazuma i posle promena 2000. godine, da će zaista biti uspostavljen sistem koji je malo ravnopravniji, koji će dati veće šanse koje se zaslužuju po znanju, talentu, umeću. Ali to se nije desilo. Desio se još jedan novi talas, sad preko otvorenih veza sa stranim partnerima, devastacije i devalviranja naših ekonomskih mogućnosti i potencijala. Došlo je do novog razočarenja ili možda strepnje biračkog tela.

Šta je onda rezultat svega toga kada govorimo o kulturi u Srbiji?

Žilnik: Rezultat je to da je kultura koju imamo manifestna. Mi sada tu imamo neke festivale i skupljamo ljude, hvalimo se kada nam dolaze strani orkestri koji su dotad bili na gostovanju u Budimpeštu, a idu u Grčku, pa onda usput stanu i kod nas. Mi nemamo umetničku scenu koja je stimulisana i koja ima svoju hijerarhiju. Ako se to tako nastavi, onda će 21. vek biti jedan od siromašnijih perioda umetničke produkcije. Biće daleko siromašniji od perioda kada sam ja počinjao, jer vi ste tada svake godine u Puli imali jedan film Puriše Đorđevića, Saše Petrovića, Makavejeva, Pavlovića, Dragoslava Lazića i drugih. Ti filmovi bi posle Pule obišli pola sveta, danas to nemamo.

Postoji li iko u političkoj garnituri ko ima dovoljno sluha i čuje kritiku da je kultura svedena na izuzetke?

Žilnik: Ako me pitate postoji li neko ime u sadašnjoj političkoj garnituri ko lupa glavu pitanjima iz kulture, ne bih mogao da navedem nečije. O celoj toj priči dovoljno govore dva razgovara između Aleksandra Tišme i mene. On je meni 1991. rekao kako čitava situacija podseća na 1941. godinu, jer su do tada ljudi živeli normalno, u Novom Sadu je bilo Srba, Hrvata, Mađara, Jevreja i niko nije mario ko je iz koje grupe. Onda se sve odjednom preokrenulo. Prvo je krenula nacionalistička retorika fašističkog tipa i, kaže Tišma, klanica je počela za nekoliko meseci. Rekao sam mu da ne verujem da će se ponoviti nešto slično, a on je rekao da sve ide u tom pravcu. Uglavnom, tih devedesetih obojica smo bili protiv rata i kada je Milošević sklonjen sa vlasti, Tišma mi je rekao kako ćemo sad izgubiti dosta vremena, jer će nas političari vući po sastancima i sličnim događajima. Posle nekog vremena, zove me Tišma da me pita je li me neko zvao u Banovinu. Rekoh da mene nije, a nisu ni njega. To je ta zainteresovanost.

I u svim tim vremena, počevši od socijalizma, preko tranzicije do kapitalizma, vi ste se bavili ljudima i pričali njihove priče. Postoji li neka nit koja je zajednička za sve njih?

Žilnik: Zajedničko im je što ja nisam koristio atraktivnost i magnetizam agresivaca, pljačkaša i ubica, što kinematografija pomno eksploatiše. Meni je ta priča primitivna. Kod mene se nekoliko filmova završava tragičnom smrću, kao što su "Rani radovi" i "Stara škola kapitalizma", ali ja to uvek ostavim za kraj, kao jedan lament nad činjenicom da se svi naši životi završavaju na vrlo sličan način - smrću.