Sudbine, Krsta Popovski

Osveženje na sceni – novi roman Krste Popovskog “Sudbine”, u izdanju Derete.

Piše: Vesna Radman
Podeli

Jednoga dana u kancelariju je kročio košarkaš ali daleko niži nego što je bio, a “zakucavao je loptu u koš bez nekog naročitog naprezanja”. Ovo je situacija kojom započinje treći roman Krste Popovskog, “Sudbine”. Obojen neobičnim zapletom, likovima, nadrealnim situacijama, “Sudbine” spajaju ono što nas, kao naciju definiše – gorko i smešno.

Već dugo se u našem kulturnom životu negira misao da je naša tradicija komediografska i da nam tragedije u većini slučajeva ne leže. Upkos tome, danas se uglavnom pišu tragedije koje, istina, osvoje poneku nagradu, ali koje smo već videli i koje jednostavno više ne pogađaju. Zato nam je potrebna “sveža krv”, a možda smo i mi potrebni njoj. To mogao da bude Krsta Popovski, pisac koji nas iz romana u roman podseća na to koliko je smešan i paradoksalan naš život. Od romana Tata, preko romana Ej, stižemo do “Sudbina” koje prate putanju kojom je krenuo još na početku svoje spisateljske karijere, a to je groteskna mikrostruktura na kojoj počiva društvo i društveno uređenje.

Romani Krste Popovskog započinju banalnom ili nemogućom situacijom koja određuje radnju romana. U romanu “Ej”, majka zaboravlja gde je ostavila svoju ćerku; u romanu “Sudbine”, ljudi se smanjuju. Sveden na dešavanja unutar jedne zajednice, sa samo nekoliko likova i mesta odigravanja radnje, roman Sudbine bismo mogli da svedemo na pripovetku ili “mini roman”. Takva, ogoljena scenografija, odgovara simobličnom prostoru radnje, a to je utroba glavne junakinje. Roman Popovskog na prvi pogled groteskan, govori o vrlo jednostavnoj stvari, koja nas suštinski određuje, a to je potreba za porodicom. On ovde zapravo opisuje proces stvaranja i podsmeva se banalnim životnim okolnostima ga ometaju.

Likovi “Sudbina” ne samo da poprimaju drugačiji fizički oblik, oni se zaista smanjuju do nivoa običnosti. Svi neobičnih profesija, nadasve uspešni, junaci traže svoj put u nekim drugim sferama poput pica majstor, fizički radnik i slično. Pisac kao vrhovno božanstvo, odredio je njihovu sudbinu tako što ih je osakatio tamo gde su oni pronalazili svoju svrsishodnost, pa dobijamo niske košarkaše, slepu balerinu, nemu pevačicu, generala bez noge, “svi malenu, usukani, ali veseli”. Neobični, tužni i povrh svega smešni, njegovi likovi simbolizuju apsurd života i apsurdno vreme koje nas okružuje.

Pročitajte odlomak iz knjige “Sudbine”

Pored toga što ismeva birokratiju i pravne službe u državi, Popovski se koristi i rableovskim tehnikama, te se u njegovom romanu, kao što “Sudbina” nalaže, likovi menjaju, pa vladari postaju prosci, odnosno visoki-niski. Ne samo da je pozadina karnevalska, jer je naše društvo jedan veliki karneval u kojem stvari stoje kako ne treba, već je i naš duh skrenuo, pa lako tražimo nove bogove i idole. Tako dobijamo pervertirani prikaz ideje da je bog svugde, pa je kod Popovskog on u obliku pice, sa sve kečapom kao simbolom krvi.

U svom tom okruženju, autor pripoveda iz 1. lica kao da je sve stvarno, te bi se moglo reći da ironija suvereno vlada tekstom. Iako, na primer, umeće smešne i banalne stihove u roman, autor i likovi im pristupaju kao da je u pitanju vrhunska poezija. Rečenica je dugačaka, sa čestim digresijama koje nemaju veze sa glavnom radnjom, ali zato doprinose sveukupnom besmislu u romanu. Tok misli jednog rastrzanog i komičnog junaka koji ne može da pronađe početak i kraj, gradi kod nas ironijski stav i prema onome što je realno, a to je država i njene institucije i prema onome što je simboličko, a to je porodica kao mikrostruktura društva.

Ono što bismo Popovskom mogli da zamerimo jeste priča oko oplodnje, simbol hrama, parodija figure mesije. Takvi motivi česti su u „avangardnim“ delima poput ciklusa “Kremaster” Metju Bernija. Za neke vrhunska umetnost, a za mnoge glupost. Reklo bi se čak da se u raspletu knjige Popovski izgubio: umesto da unizi, pervertira još više, on je raspleo ozbiljno, jasno i tematski suprotno od prvobitnog toka.

Pored ove zamerke, Sudbine su dobar roman. Lako ga je vizualizovati i podseća na mešavinu Beketa, Rablea, Vijana i Aleksandra Popovića. Dakle, Popovski nam je pružio ono što domaćoj kulturi, aktuelnom stanju svesti i stvarnosti leži, a to je da uvidimo koliko se se stvari preokrenule i da se sami sebi nasmejemo. Pitanje je samo da li smo na visini da shvatimo njegov roman na pravi način, ili da li ćemo ga, u moru jeftinih ljubavnih afera, uopšte pročitati?