indie-go! Pesma duga 15 godina

Veče alternativne gitarske muzike indie-go! slavi 15 godina postojanja. Proslava će biti organizovana u Kulturnom centru Grad, u petak, 30. septembra.

Kroz preko 500 nastupa u Beogradu i nekoliko gradova u okruženju osam i! didžejeva zabavljalo je i edukovalo publiku, podsećalo na stare i predstavljalo nove hitove. Postajući standardni deo noćnog života grada u kojem dominiraju neke druge subkulture, indie-go! se tokom godina selio sa mesta na mesto, pomažući opstanak klupske scene u Beogradu.

Ovog petka čeka vas zbirka najvećih hitova iz 15 godina koje su za nama, hitova od kojih smo neke prvi put čuli upravo na indie-go! večerima. Za ovu svečanu priliku pripremili smo za vas specijalni pogled na nešto što je postalo brend beogradske i srpske kulture.

Za B92 su tokom prethodnih dana pričali skoro svi Indie-go! didžejevi: četvoro aktivnih (Paun, Lima, Dexter i Zorana) i troje od četvoro povremenih ili potpuno penzionisanih, uglavnom zbog preseljenja u inostranstvo (Miško, Tanja, Dejan i Mališa).



Takođe, komentare su poslali i neki ljudi koje znate iz drugih priča, a više ili manje redovno posećuju indie-go! večeri, počev od Tomislava Grujića, urednika muzičke redakcije Radija B92, koji je radeći sa kolegama (Gordan Paunović, Vlada Janjić) na Akademiji sredinom devedesetih inspirisao nastanak i! ideje.

"Ti izlasci su bili nekako više od samih izlazaka, ne puki površarski pristup provodu, to su bile noći kad upoznaješ ljude, ali i sebe, oslobađaš sebe, kad pevate uglas pesme koje vam svima znače u životu, pametne i smislene tekstove koje bismo do tada obično slušali u samoćama sopstvenih soba. Jer, muzika je velika. Muzika leči i čini nas boljim ljudima. Ti izlasci su bili trenuci prepuni neke blistave sreće, ali nikad oslobođeni turobne svesti o životnoj teskobi, slomljenim srcima, usamljenosti i prolaznosti. Jer, to je taj indie senzibilitet - oduvek stari u duši, ali i u nemogućnosti da odrastu", opisuje indie-go! atmosferu Olja Lakićević, pevačica benda Autopark, koji je nastupao uživo na proslavi desetog i! rođendana.

Kako je počelo

Trojka koja je pokrenula indie-go! (Miško, Lima, Paun)

indie-go! priča počela je 1996. godine u kultnom beogradskom klubu Akademija. Paun, Limago i Miško sledili su primere slavnih didžejeva sa Akademije iz prve polovine te decenije i postavili temelje onoga što će u narednih 15 godina postati priznati muzički brend u Beogradu.

„Kod nas ovu muziku sluša veliki broj ljudi, ali nema mnogo mesta za izlazak. Zato smo 1996. prvenstveno i osnovali veče, da bismo mi sami i drugi ljudi koji to vole imali gde da izađu. Cilj nam je bio da postoji jedno stalno indie veče u Beogradu. Nadam se da se sad stvari kreću u boljem pravcu, sve je više mladih koji ne samo prate ovu muziku, nego žele i da je puštaju po klubovima, pravi primer je Kišobran DJ tim. Očekujem da će u narednih 5-6 godina nastaviti da se na više mesta održavaju slične večeri“, objašnjava Paun.

„Mi smo svi izlazili početkom 90-ih na Post Modern, veče koje su organizovali momci sa B92, Gordan, Vlada, pa Toma. Tamo se puštala različita nama bliska muzika, a najbolje je bilo na početku večeri, kada bi puštali upravo ono što najviše volimo“, prepričava iskustva od pre dve decenije Mališa.

Na neki način indie-go! je postao tako nastavak te Post Modern priče.

„Jeste nastavak, ali ne baš cele priče“, kaže Toma Grujić. „Čini mi se da je muzika koju smo mi tada puštali bila nešto raznovrsnija. Kasnije, sa ekspanzijom DJ scene u devedesetim, svi ti različiti žanrovi i stilovi koje smo mi uspevali da uguramo pod isti krov, dobili su svoje posebne predstavnike i klupske večeri. Indie-go je jedan od takvih slučajeva, i to uspešnijih“.



Akademija je bila zatvorena godinu i po sredinom devedesetih, a obnavljanje rada donelo je prvu šansu za indie-go! tim.

„Mi smo najpre kao dečaci puštali muziku po žurkama i zabavljali ljude. Svima nama Akademija je bila pojam, i kada smo dobili priliku da tamo puštamo muziku, osećali smo se počastvovanim. Kad god smo mogli da puštamo tamo, trudili smo se. Iz raznih razloga nismo mogli prečesto da to radimo, pa smo se selili iz kluba u klub“, priseća se Limago.

Većina sličnih DJ timova u to vreme je iza sebe imala medije, infrastrukturu i promociju. To je bilo moguće nadoknaditi samo dodatnim radom.

„Nikad na našu nesreću ili sreću nismo bili previše vezani ni za jednu medijsku kuću. Zato je promocija pre tih 15 godina bila zasnovana na principu 'povuci-potegni' iliti 'deliš flajer - lepiš poster'. Sve smo sami radili, poneko gostovanje u radio emisijama i to je bilo to. Danas nam u svemu tome pomaže Fejsbuk, na koji se u stvari najviše i oslanjamo“, poredi dva bitno različita vremena Miško.

"U ovoj zemlji bilo je malo srećnih toponima koja su pratila moje odrastanje. Indie večeri u KST-u i na Akademiji, recimo. Još uvek ih se jasno sećam. Prijatelji koje volim, prijatelji koje stičem, poznanici koje poštujem i ta muzika, uvek ta muzika koja je nekima značila i znači kao život sâm. Sličnomišljenici u suludo vreme, skoro pa getoizirani u nagomilanoj prljavštini svakodnevne politike za koju će se ispostaviti da nam je obeležila živote", govori Olja.

„Devedesete godine su ambivalentne godine. Siromaštvo i rat na jednoj strani, ali žurke i muzika nikad nisu bili bolji. Valjda je to bila neka vrsta eksapizma“, zaključuje priču o našem pogledu na famoznu deceniju Mališa.

Zlatno doba

Trojka za novi milenijum (Tanja, Dexter, Mališa)

Posle dvogodišnje pauze indie-go! je ponovo počeo da funkcioniše u jesen 2001. godine. Sve je počelo Mališinom privatnom rođendanskom žurkom u klubu Fili, koja se pretvorila u standardnu vikend zabavu za ljubitelje gitarske muzike.

„Nismo imali gde da izlazimo. Do 1999. je još i bilo neko veče tu i tamo, pogotovo na Akademiji, ali od te godine praktično ništa nije postojalo. Zato nam je posle te žurke bilo prilično lako da privučemo pažnju, bili smo samo mi u ponudi“, seća se Mališa, koji je već tada bio u veoma ozbiljnom poslu – bio je poslanik u prvom post-petooktobarskom sazivu Narodne skupštine.

Stvari su se veoma brzo složile, jer se budući tim poznavao još sa početka devedesetih i delio interesovanja.

„Tu je Mališa bio sa nama, stalno smo se viđali. Onda je posle jedne privatne žurke u Filiju nastao zajednički projekat, koji se pretvorio u nešto redovnije, a mi smo proširili indie-go! sastav“, kaže Limago.

Umesto Miška, koji je zbog odlaska iz Srbije sve ređe nastupao, posla se uz Mališu prihvatio i Dejan, koji je radio samo jednu sezonu u klubu Fili, ali je ostavio dubok trag i mnogima ostao omiljeni i! DJ i do danas. Kada je zbog posla i on morao van zemlje, došlo je vreme za smenu generacija (dotle je raspon između najstarijeg i najmlađeg u timu bio ispod 15 meseci). Na scenu je stupio Dexter, primećen u prethodnom periodu kao jedan od najvatrenijih i najgrlatijih fanova.

„Osećaj je bio mešavina počastvovanosti, sreće, stida zbog dosađivanja ostatku tima muzičkim željama na prethodnim večerima dok sam bio samo posetilac i, naravno, treme tokom prvih sopstvenih setova“.



Život u Srbiji diktirao je život indie-go! tima: ubrzo je došlo vreme da na put krene i Paun, pa je u ekipu ušla prva devojka. Posle zapaženih nastupa tokom move-on! večeri u muško društvo uključila se i Tanja.

„Desila se tu neka fina hemija između "Indie-go" i "Move on!-a", taj paralelni muzički kosmos u kom smo živeli tih nesrećnih 90-tih godina. Indie-muzika, san o večnoj mladosti, revolt, debitantska energija, autorski izraz, poezija, moda, izdavaštvo, samoizdavaštvo, melanholija. Meni je radio bio terapija. Bila sam revnosni posetilac "Indie-go" večeri sa prijateljima mnogo pre naše saradnje do koje je praktično došlo početkom 2000-tih. Lepo poznanstvo sa Dexterom i Mališom je spontano i sticajem nekih lepih okolnosti postepeno preraslo u inspirativnu saradnju“, seća se Tanja, koja se takođe nije zadržala predugo, jer je i ona posao dobila u inostranstvu.

Upravo su to bile godine u kojima je i! pokret bio na vrhuncu, od nezaboravnih večeri u Filiju tokom kojih su ljudi redovno ostajali ispred kluba zbog gužve, pa do spektakularne sezone u Lagumu, tada u sastavu kluba Ana 4 Pištolja. Saradnju sa tim klubom i danas većina članova tima opisuje kao omiljenu. Paralelno su se pojavile nove generacije ljubitelja indie muzike, a njihov predstavnik u DJ timu sada je Zorana, 12 godina mlađa od startne postave.

„Možda je to jedna od najuzbudljiviih stvari koje su mi se desile u životu. Nekima sa strane to možda ne znači mnogo, ali je meni indie-go! bio veoma važan i dok sam bila samo posetilac, a posebno kada sam počela i da puštam muziku“.

"Meni treći najbolji period za izlaske po Beogradu je bila prva polovina dvehiljaditih, taj Indie-go u raspalom Filiju u Resavskoj. Fini momci koji puštaju Billy Bragg-a, The Smiths, Yo La Tengo, Afghan Whigs, Pixies, fini ljudi koji igraju i pevaju uz to. Na jednoj od IndieGo večeri sam upoznala i Zozu Panjkovića. Šta bih više htela od života", pita se Olja.

Od 2001. do danas najduža pauza između dva nastupa je trajala tri nedelje, a i! se selio kroz desetak prostora, svaki put dobijao novu publiku, ali istovremeno zadržavao staro jezgro. Formirana su dva odvojena koloseka – dok petkom ide glavno veče u nekom klubu, manji prostor subotom služi za neku vrstu chill outa (Radionica, pa Brat Fidel). Bilo je vreme za sledeću stepenicu.

Pab Brod

Ideja o jednom standardnom mestu za okupljanje tokom cele nedelje postojala je u indie-go! timu još od početka. Ostvarena je 2007. godine, kada pab Brod, u Bulevaru despota Stefana, postaje zvanični i! pab.

„Mi smo relativno dugo, možda od samog početka, tražili mesto koje će biti naše, na kome ćemo uređivati program. Kako to obično biva u životu, nismo mi pronašli pab Brod, nego je on pronašao nas. Gazda kluba nas je pozvao da puštamo muziku, sve je prošlo dobro, a on nas je pitao znamo li nekog ko bi hteo da iznajmi prostor. Mi smo predložili sebe“, seća se Mališa tih dana.

Osim mesta za svakodnevno druženje, Brod je postao prostor za organizaciju alternativnih aktivnosti, od kvizova do praćenja sportskih prenosa. Još važnije iz strateškog ugla – Brod nudi priliku da nove generacije didžejeva pokažu talenat koji će ih dovesti do uključenja u i! tim, čime se obezbeđuje budućnost i! koncepta.



„Brod odlično funkcioniše kao mesto gde se uče nove pesme, gde spremamo publiku za petak. Ja sam tako počela, završila sam u indie-go“ timu tako što sam puštala muziku u Brodu, njima se to dopalo i onda su me pozvali“, deli sa nama Zorana svoje omiljene trenutke.

„Doveli smo neke nove ljude da puštaju muziku, koji su voleli i puštali sličnu muziku kao mi. Tako je Brod ispao neka vrsta rasadnika didžejeva i didžejica“, zaključuje Mališa.

U Brodu se, zahvaljujući brižnim gradskim vlastima, muzika sluša kraće i tiše nego u klubovima, ali je faktor druženja ključan za privlačenje gostiju, posebno veterana beogradskog indie pokreta.

„Brod je savršeno mesto kada pokušavamo da starije ljubitelje ove muzike izvučemo iz kuće. Stara ekipa koja više ne dolazi na indie-go! večeri dolazi u Brod i to je ok“, kaže Zorana.

Budućnost

Kafe Pobednik na Kalemegdanu

Indie-go! ekipu na početku su činila tri momka iz istog godišta (1973), a fanovi su bili tek poneku godinu stariji ili mlađi. Vremenom se to značajno menjalo, a raspon publike je sada dobrih trideset godina. Svi se slažu da je to dobro za budućnost i! ideje.

“Publika je danas uglavnom 15 godina starija”, nasmejao se Toma. “Ali, dobro je što se publika regeneriše, najgore bi bilo da sve ostane na (nama) matorcima”.

I posle 15 godina indie-go! očigledno ima šta da ponudi publici, a Dexter smatra da tek slede bolji dani.

“S obzirom da se bavimo nečim što u ovom gradu i zemlji predstavlja pionirski posao (nažalost, unapređivanje kulturne ponude je ovde to oduvek bilo), vidim potencijal da indie-go! u raznim oblicima ostane na okupu još dugi niz godina”.

Jedan od faktora održavanja zanimljivosti je redovna promena mesta održavanja događaja. Ranije se tokom zimske sezone ekipa nalazila na jednoj lokaciji, ali u poslednje dve godine to se sasvim promenilo.

“Od jeseni 2009. indie-go veče je prestalo da se održava na istom mestu, redovno smo menjali klubove širom Beograda, s tim što smo u poslednjih godinu dana postali rezidenti KC Grad, gde će se u petak i održati proslava. Jasno, redovniji posetioci znaju da svakog leta još od 2005. puštamo muziku na terasi kafea Pobednik na Kalemegdanu. Posle proslave 15. rođendana nastavićemo da menjamo mesta na kojima puštamo muziku i tokom ove zime”, najavio je Paun.

Iskusniji deo indie-go! tima te stalne selidbe smatra prednošću.

“To nije bug, to je feature. U Londonu je situacija slična, tamo su indie večeri u stvari grupa ljudi koja pušta muziku, i grupa ljudi koja ide da ih sluša. Mesto nije važno, lokacije se menjaju redovno, posle jedne ili dve sezone. Doduše, tamo je i klupska scena mnogo dinamičnija, klubovi nastaju i nestaju mnogo brže”, objašnjava Mališa.

"Nedavno sam svratila na IndieGo na Kalemegdanu, ima puno mladih i to me raduje, možda više generacijski ne pripadam tamo, a i nisam neki fan tinejdžera (čak ni kad sam sama bila tinejdžerka), ali nadam se da će današnji indie tinejdžeri uspeti da se izbore za svoje parče neseljaštva u ovom gradu. Upravo to želim i indie-go! timu, kao i dobro zdravlje. Autopark je svirao na proslavi 10. indie-go! rođendana i nada se da će to ponoviti na 20. rođendanu", kaće Olja.

Još jedan od pravaca u kojem je krenuo indie-go! je specijalizacija večeri. Najdalje su otišli oni koji su poklonici elektronske muzike (Paun i Miško među članovima tima), koji su napravili vrlo posećeno veče Indie-goes-tronic. Miško smatra da bi bilo odlično da se i drugi podžanrovi razviju u posebne večeri.

“To bi bilo sjajno. Voleo bih da svi u i! timu razmišljaju slično i podržavaju takve tendencije”.

Tanja daje presek budućnosti indie muzike na globalnom nivou.

“Hm, teško pitanje. U Švedskoj svetlija. U Velikoj Britaniji i SAD prilično dosadna, čast izuzecima. U Srbiji katastrofalna zbog nekulturne politike. Zato su "Altermeco", "Move on!", "Velika r'n'r prevara", "Diskomer Studija B", "U skvotu", "Dole na uglu", "Tajanstveni voz", "Pamuk", "R'n'r highschool", "Moć veštica", "Pop depresija" i "Indie-go!" napisali poglavlje istorije srpske i beogradske kulture. Znate ono sa srećnim krajem…”

Odličan primer nekulturne politike koja vodi Srbiju ka katastrofi je odluka da petog oktobra, posle pola veka rada, Akademija prestane da postoji. Ipak, mnogi na budućnost gledaju sa optimizmom.

"Za indie-go! nažalost već godinama nemam puno vremena, posebno od kada imam dvoje dece, ali mi baš zbog njih bitno da tamo negde neke čike nose majice Ramones-a, kao što ih moji klinci sada nose. Razlika je samo u tome što oni pevaju Hey Ho Lets Go u kolima, a neki drugi "padavičari" to uporno rade na nekom Kališu, ili negde drugde. Istrajte, a za 10-15 godina, stižu vam jedan Vuk i jedna Ana", poručuje Daniel Bukumirović, glavni i odgovorni urednik mondo.rs

Indie svet

Raspevani gosti na Akademiji

Teorija da je Beograd svet nastala je tokom osamdesetih i širirla se posebno tokom studentskog protesta 1996/97. godine. U ovoj oblasti Beograd je korak sa svetom lagano gubio, iz svima znanih razloga. Gde smo mi, a gde ostali savršeno mogu posvedočiti članovi indie-go! tima, jer troje trenutno živi u inostranstvu, a još dvoje je živelo u zemljama koje su kolevke popularne muzike tokom prošle decenije.

“Sa brojem godina koje imam i iskustvom života u inostranstvu (četiri godine u Mančesteru, prim.a) mogu da kažem da se ovoj vrsti muzike posvećuje velika pažnja u zemljama u kojima je nastala – Americi i Britaniji – a veoma je raširena i u zapadnoj i severnoj Evropi. Ono što ljudi ovde ne znaju je da su tokom prve decenije ovog veka istočni delovi Evrope i dobar deo ostatka sveta zapljusnuti indie talasom, pa je sad takvu muziku moguće slušati od Indonezije do Kanade”, objašnjava Paun.

U najboljoj poziciji su svakako Nordijci, gde država ulaže dosta novca u trazvoj popularne kulture. Tanja to gleda već sedam godina.

“Od 2004. živim sa suprugom u Švedskoj, zemlji koja je u pravom smislu ‘indie-pop heaven’. Nestvaran osećaj.’ Where I found my heaven’! (Gigolo Aunts) Živeli smo u Geteborgu, Malmeu, a odskora u Stokholmu (Nynäshamn). Beograd i "Indie-go" mi naravno ponekad jako nedostaju, pogotovo ta strast, opsednutost i glad Beograđana za indie-muzikom. Onda se utešim lokalnim ‘indie-slatkišima’ ili slušam indie-go net radio. Velika scena, muzikalan jezik i narod, mnogo dešavanja, bend iza svakog ćoška. U osnovnoj školi je obavezno sviranje nekog instrumenta, a blizina Engleske je učinila svoje. Indie je u Švedskoj toliko raznolik da je prava radost otkrivati sve te nove i stare lokalne bendove i autore. Švedska ulaže mnogo u pop i indie kulturu”.

Vrlo bogata iskustva ima Miško, koji trenutno živi na liniji Budimpešta – Beograd – Istanbul, a do sada je bio stanovnik osam različitih država. On smatra da bi od ove aktvnosti ljudi mogli da žive, baš kao u drugim gradovima u regionu.

“Situacija je takva da u ni u jednoj od tih zemalja ne postoji event poput i!, verovatno ne postoji ni u UK, ili ih nije puno. Problem je što smo i dalje mi kao i! globalno ostali nepoznati ili veoma malo poznati. Nismo nikad uradili ništa da stvari dignemo na malo viši nivo, a onda smo ih ustvari pubom Brod i unazadili jer su stvari razvodnjene i ljudima nije ni stalo više da dođu na svako i! veče kad im ista ekipa servira još 4-5 identičnih večeri za džabe... Onda nije ni čudo što neće da plate ulaz na i! večeri i time podrže samo veče i ljude koji rade na njemu. Ono što je sigurno je da ulaz na slične večeri u celom regionu (ako se naplaćuje) može da bude i 5-10 puta skuplji nego što je to na i!, da ne spominjem da je celog leta ulaz besplatan”.

Beogradska indie-go! ekipa održava redovne veze sa kolegama u okruženju, zahvaljujući kojima je nastupila na festivalu Teraneo u Šibeniku. Tamo su doživeli veliki uspeh pred oko 500 poklonika, a ponovo su se pojavile ideje o pravljenju indie-go! autobusa, koji bi poveo najvatrenije fanove na dugo očekivano gostovanje svoje omiljene DJ ekipe u Zagrebu.

„Poslednji nastup van Srbije koji smo imali odveo nas je u Šibenik, na festival Teraneo. Tamo smo nastupali pred nekoliko stotina ljudi, verovatno ih je bilo 500 u toj hali, atmosfera je bila sjajna. Publika tamo je sve vreme igrala, što u Beogradu često nije slučaj. Ovdašnja publika ume da bude dosta statična. Odlazak u Šibenik je posledica naših odličnih odnosa sa nama sličnim ekipama u Zagrebu, oni su nas i preporučili. Tako funkcionišu naši odnosi“, priča Limago.

Veze se održavaju i sa ostatkom sveta, a za njih je zadužen Dexter. Njegov zadatak je da jednoga dana pripremi i! avion za Buenos Aires.

“Teško da se moze govoriti da smo poznati u Južnoj Americi, ali ono što mogu reći je da su prijatelji iz dalekih predela uvek veoma prijatno iznenađeni pošto pogledaju spiskove setova koji su dostupni na webu. A što se tiče tog aviona, uz prave kontakte i preporuke, zašto da ne? Da je sreće, taj i! bus za Zagreb bi bio normalna i redovna pojava i već bismo im dosadili tamo (i vice versa), ali to nije tako i samo je još jedan od pokazatelja u kako se lošem stanju nalazimo uopste”.

Šta je indie?

Scena iz Šipražja u beogradskoj štampi (2008)

Sada, kada smo utvrdili kako je prošlo prvih 15 godina indie-go! ekipe i njihovih fanova, da se pozabavimo teorijskom temom: šta je zapravo indie? Na britanskoj indie listi, koja je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bila redovno nedeljno štivo za poštovaoce gitara, i dalje se nalaze bendovi koji tako zvuče, bilo da su etablirani kao Arctic Monkeys, ili da se tek probijaju kao Girls. Međutim, najčešće ime koje srećemo na listi je Adele, a jedini protivnik u borbi za prvo mesto joj je britanski reper Example. Toma Grujić podseća da prisustvo mejnstrim izvođača nije novost na indie listama.

“Osamdesetih su na indie listama bili Erasure, Kylie i Depeche Mode, pa to nije smetalo da se pojave Happy Mondays. Liste su statistika industrije, muzika je nesto drugo. Uostalom, Adele na indie listi je manji problem od, recimo Noel Gallagher's High Flying Birds”.

Jasno, posetiocima indie večeri taj tip muzike znači nešto sasvim drugačije. Koreni takvog shvatanja idu unazad tek nešto više od toliko puta pomenutih 15 godina.

“Ovakvo shvatanje indie muzike datira od sredine devedesetih, kada su se na veliku scenu probili Oasis, Blur i Pulp, ali se cela priča naslanja i na new wave i na alternativu tokom osamdesetih i početkom poslednje decenije XX veka. Danas se pod tim podrazumeva sve od Pixies, Sonic Youth ili Stone Roses sa kraja osamdesetih, sve do raznih formi elektronike, uz veliki broj podžanrova. Indie muzika danas se može gledati trojako: tehnički je to muzika izdata za male etikete, koje ne zavise od onih već etabliranih tokom osamdesetih; može se gledati žanrovski, kroz vrstu muzike koja se izvodi; u krajnjoj liniji može se gledati i ideološki, kroz određenu dozu nezavisnosti u odnosu na bilo kakav mejnstrim”, kaže Paun.

Da se stvari menjaju primećuju svi koji prate muziku. Relativno laka dostupnost muzike stvorila je kvantitet, ali malo ko smatra da je po kvalitetu današnja muzika blizu onoj od pre dve ili tri decenije.

“Imam utisak da kad god pomislim da kvalitet muzike više ne može biti gori, to se upravo desi. Tako sada imamo situaciju da nam muzički producenti velikih izdavačkih kompanija, koji izgledaju kao da su došli pravo s početka devedesetih, u sakoima sa podvrnutim rukavima, kajlama oko vrata i konjskim repovima, nameću Adele za indie. Ništa bolje nije ni kad je reč o samoj indie muzici, uzeću za primer godišnje indie-go liste, gde u poslednjih nekoliko godina imam problem da izaberem 20 singlova za koje bih glasao”, žali se Dexter.

Ne dele svi isto shvatanje indie muzike. Miško smatra da je definicija dosta šira od onoga kako gleda ostatak indie-go tima.

„U početku dok smo radili samo Goran, Paun i ja – nije bilo teško. Ja sam uvek voleo, slušao, puštao sve živo od muzike... a sve što sam puštao i jeste bilo Indie. Nisu bile gitare ali to je potpuno pogrešna definicija "indie" muzike. Kasnije, po uključenju novih ljudi u indie-go! pojavio se veći problem, jer su oni diktirali taj pomalo iskrivljeni pogled na nezavisnu muziku pa je i publika to počela da 'lajkuje'. Medjutim u par navrata kada smo imali po dve bine na zabavama (jednu čisto gitarsku i jednu više elektronsku) dolazilo je do toga da ljudi ipak posvete pažnju ovoj elektronskoj. Opet čovek ne može da menja neke navike, ukuse, a ni da utiče na taj urbani elitizam/snobizam i pokušava da opusti neopustljive. Ja generalno volim baš različite žanrove. Kad neko zaviri u moju kolekciju ploča i tamo nađe sve živo od Ska, HC-a, Punka, Brit Pop-a, Rave muzike s kraja 80-ih ili pocetka 90-ih, svih broken beat žanrova, Acid House-a, Hip Hop-a, moderne Elektronike, nije mu baš jasno šta se tu dešava... Meni je samo jedno bitno – da su emocije u pesmama i porivi pri njihovom stvaranju identicni. A meni je muzika ipak iznad svega emocija, pa ako su emocije iste, zašto bismo pravili razliku”.