MSU: Ko se seća ovog muzeja?

Do 30. septembra u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu trajaće jedna neizložba. Neizložba je zato što je organizovana u jednom nemuzeju, zgradi koja bi trebalo da bude muzej, ali to nije. Muzej je u rekonstrukciji već pet godina, a reči direktorke Branislave Anđelković Dimitrijević da „proces integracije celokupnog muzejskog prostora neće biti ni brz ni jednostavan“ ne ulivaju mnogo nade.

Umetnici(e) su,tako, povodom neslavne petogodišnjice odlučili da intervenišu u zgradi muzeja i time daju do znanja šta za njih znači muzej i, naročito, kako se nose sa njegovim odsustvom. Izložba nosi naziv „Šta se dogodilo sa Muzejom savremene umetnosti?”.

„Svi radovi na ovoj izložbi bave se nekakvom kućom duhova, prošlošću i napuštenošću, prostorom koji je ostavljen na pola. Mnogi autori su mi rekli: 'Mi se, realno, više ne sećamo muzeja, ne sećamo se te arhitekture'. Bilo je zanimljivo uvoditi u muzej sadržaj koji je nekako blesavo onemogućen, nezamisliv“, objašnjava Una Popović.

Šta su umetnici/e rekli/e o muzeju?

Postoji zanimljiva priča o radu Saše Tkačenka „Ograda“ koji je sada izložen u Muzeju. „Ograda“ je zapravo ogledalo u kome muzej može videti sam sebe, refleksija napuštenosti.

Kako kustoskinja Popović objašnjava, „ovo je rad urađen za izložbu u KC Gradu. Bilo je predviđeno da stoji u parku KC Grada da bi predstavljao refleksiju muzeja. Bilo je zanimljivo kada je došla komunalna policija da skloni rad jer umetnik nije imao dozvolu da rad stoji na zelenoj površini. Oni su pitali: 'Čekaj, je l se ovo odnosi na onu zgradu preko puta?' Svi smo bili oduševljeni da su shvatili.“



Drugi rad ovog umetnika je video u kome je snimljen momak kako vozi skejt u praznoj zgradi Muzeja savremene umetnosti. Video nosi naziv „Savršena vožnja“. „Želeo sam da pokažem intiman trenutak i vezu koja je na ovaj način ostvarena između mladog čoveka i njegove veštine sa jednom napuštenom zgradom. Kroz taj trenutak ponovo se ostvaruje značaj i raskoš ove zgrade i to postaje važno iskustvo mladog glumca u ovom videu“, navodi Saša Tkačenko.

Rad Irene Kelečević u kome mrtva priroda asocira na akademizam, stare institucije, na majstorske crteže mrtve prirode. Razlika je „samo“ u tome što voće u Muzeju savremene umetnosti – truli. Odmah pored izloženi su šlemovi građevinskih radnika. Primećuje se da neki šlemovi nedostaju kao simbolika nedostatka, zastoja u rekonstrukciji.

Na „neobičan“ način poređane stolice su instalacija Siniše Ilića. Ovo je instalacija o sceni koja više ne postoji. Stolice su tako nameštene, kako objašnjava Una Popović, da među učesnicima nema komunikacije.

Objekat Radoša Antonijevića predstavlja Muzej savremene umetnosti kao šator. Reč je o šatoru „za dvoje“, a umetnik je napisao i proglas u kome navodi da šator mogu koristiti „ljubitelji prirode, mladenci, ljubavnici, bračni parovi, vojska i policija, poznati i nepoznati umetnici, i posebno kustosi za koje šator može postati mesto terapije i utehe“.

„Autor ima jednu zanimljivu priču sadašnjeg stanja gde povezuje Tržni centar 'Ušće' i Muzej savremene umetnosti kao reprezent onoga što nam je savremenost donela. Muzej savremene umetnosti možda više neće biti institucija gde se smešta ono što je savremeno, nego su u neoliberalnom stanju to tržni centri gde je jedna hipersituacija u kojoj što više kupuješ, dolazi još više novog, savremenog“, kaže kustoskinja.

Muzejom kao šatorom, umetnik je želeo da umetnost bude prenosiva, „da možemo, na primer, da instaliramo ovaj šator u tržnom centru, pa neko može kupiti i taj pokretni muzej“, dodaje ona.

Neke prostorije Muzeja su zadržane takve kakve jesu jer su originalne, „autorski obeležene“ na nekoj od ranijih izložbi. U jednoj od prostorija niko od autora nije želeo da interveniše. Umetnica Darinka Pop-Mitić je tako odlučila da u toj sobi ostavi samo svoju pesmu „odbijanja“- „Neću da slikam po vlagom izjedenim zidovima Muzeja savremene umetnosti, ne želim da zamenim prozore koje je izjela rđa, ne želim da popravljam napukao betonski pločnik.....dok se crtaju fine minijature, dok se grade fine slike, dok se doslikava, dok se podcrtava, dok se docrtava, dok se kopira, dok se izvode katarzični performansi..(deo pesme).

Nije intervenisano ni u prostoriji gde su radnici, posle jedne od prethodnih izložbi, poređali uza zid gipsane zidove „po bojama“. ,,Nama se to svidelo i ništa tu nismo hteli da diramo“, kaže Popović.

Sa izložbe „opravdano odsustvuje“ jedan rad austrijskog umetnika koji je zapravo muzej napravljen od pleksigala.

„Smestili smo ga na četvrti sprat. Međutim, na višim spratovima nema uslova, visoke su temperature. Počeo da se topi i konzervatorka je odmah reagovala da se skloni“, objašnjava kustoskinja.

U dvorišnom delu zgrade, u dubokoj travi, raštrkane su skulpture koje govore same za sebe: nema kontinuiteta, nema institucije.

Šta su političari rekli o muzeju?

Jedan deo ove izložbe posvećen je informacijama, dokumentima i artefaktima vezanim za proces rada na obnovi zgrade od 2002. godine kada je definisana potreba za rekonstrukcijom Muzeja savremene umetnosti.

Zanimljivo je da je autor ove “neizložbe” Dejan Sretenović uoči početka rekonstrukcije 2008. godine za sajt B92 rekao da je planiran rok za završetak radova – godinu dana. Te 2008. tadašnji ministar kulture Nebojša Bradić je bio optimističan: ,,Prva, uslovno rečeno građevinska faza rekonstrukcije koja košta 250 miliona dinara biće završena do kraja novembra. Druga bi trebalo da otpočne u martu iduće godine i koštaće 450 do 500 miliona dinara – završetak je planiran do novembra 2009. godine. A, po obećanju Branke Anđelković-Dimitrijević, direktorke MSU - muzej će krajem 2009, pre Nove godine otvoriti vrata posetiocima” (Večernje novosti, 8.10.2008).

Sledeće, 2009. godine rok za završetak rekonstrukcije se “pomerao”, pa je ministar Bradić za TV B92 precizirao da će ,,u 2010. godini otvoriti zgradu Jugoslovenske kinoteke i Narodnu biblioteku, a u 2011. Muzej savremene umetnosti” (Vesti u 19, TV B92, 28.12.2009).

Konačno, početkom 2012. godine ministar Predrag Marković najavljuje završetak radova do kraja mandata, doduše, nešto opreznije. ,,Očuvali smo tokom krize programe, radna mesta i aktivnosti ustanova kulture. Za to je novac već obezbeđen. Ipak, moj običaj je da ne dajem obećanja nego da pokazujem rezultat” (Večernje novosti online, 11.1.2012).

Na jednom od zidova u Muzeju nedavno je neko ispisao grafit “Đilasov most”. Kada je posetio izložbu, bivši potpredsednik vlade Božidar Đelić, kako priča kustoskinja Popović, fotografisao se pored natpisa.