Milošević: Teatar nije pijaca

„Da li će biti pevanja u mračnim vremena? Da, biće pevanja o mračnim vremenima'. Mi smo tako odabrali, moglo je i drugačije. Meni nije bilo normalno da se bavim lakom komedijom i vodviljem u trenutku kada sto kilometara odavde neko gine u naše ime.“

Piše: Sonja GočaninIzvor: B92
Podeli

Jedan teatar osnovan je 1991, u jeku rata u Jugoslaviji. Taj isti teatar je odlučio da ne ćuti. Odlučio je da „peva o mračnim vremenima“. Danas je on više od teatra, on je Centar za pozorišna istraživanja i time postao mesto za eksperimentalno pozorište, radionice, predavanja. Vremena su danas drugačija, kaže jedna od osnivačica Dijana Milošević, ali ništa manje problematična za nezavisno, političko pozorište.

Sa čime se Dah teatar suočavao tokom dvadeset godina postojanja? Koje projekte su umetnici pokrenuli ili još važnije, koja pitanja su postavljali na sceni, a na koja ni danas nemaju odgovore? O pozorištu danas, o tabuima i preprekama za B92 govori rediteljka Dijana Milošević.

Godine 1991. prekidate rad na jednom projektu kako biste na otvorenom u centru Beograda izveli antiratnu predstavu "Ova vavilonska pometnja”. Zbog čega?
Dijana Milošević: To je bilo jako čudno vreme. Postojale su razne građanske inicijative, čitav beogradski krug aktivnih građana. Međutim, umetnici kao da se nisu snašli u svemu tome. Većina je ćutala. A naročito oni koji su bili u institucijama, što je i logično jer je institucije finansirala država koja je propagirala kulturu zaborava i potiskivanja. To ćutanje je bilo poražavajuće posebno zbog toga što umetnici imaju privilegiju javne reči i time je njihova odgovornost velika. Postoji fantastična pesma Bertolta Brehta, a citat iz te pesme nama je bio i ostao moto - „Da li će biti pevanja u mračnim vremena? Da, biće pevanja o mračnim vremenima“. Mi smo tako odabrali, moglo je i drugačije. Meni nije bilo normalno da se bavim lakom komedijom i vodviljem u trenutku kada sto kilometara odavde neko gine u naše ime.

Koliko danas umetnici putem teatra postavljaju teška pitanja?
Situacija se promenila i kod nas postoji čitav talas takozvanog političkog pozorišta na čelu sa pojedinim sjajnim mladim rediteljima. Međutim, čini mi se da je to još uvek „too safe“, na bezbednoj distanci. Na primer, bilo je mnogo pozorišnih projekata koji su se bavili raspadom bivše Jugoslavije, ali mi se čini da se nije na pravi način postavilo pitanje odgovornosti. Kao da ne postoji još uvek te umetničke i ljudske hrabrosti da se malo dublje kopa. Ja to iskreno i ne očekujem da se dogodi u okviru institucionalnog pozorišta koje zavisi od finansija vlasti. To je veoma neprijatna činjenica da se danas pozorišta finansiraju po partijskoj liniji. Time se guši slobodno mišljenje umetnika.

I Dah teatar trenutno radi na projektu „Pozajmljena sećanja“ o raspadu Jugoslavije. Kako pristupiti toj temi?
Predstave o bivšoj Jugoslaviji su važne jer se o tome nije govorilo, ali nisu dovoljno vizionarske. One se osvrću, nabrajaju šta se događalo, podsećaju i to je važno, ali nedovoljno. Ja ne vidim tu transformativnu moć današnjeg pozorišta. Predstave o Jugoslaviji mahom odgovaraju na tu potrebu da su ljudi napokon, nakon toliko godina, dozvolili sebi da misle o toj Jugoslaviji. To je do sada bilo emotivno zatvoreno mesto i velika rana.

„Pozajmljena sećanja“ je partnerski projekat koji vodi Sanja Krsmanović Tasić i podrazumeva da mladi, koji nikada nisu živeli u Jugoslaviji o njoj govore. To je, pre svega, zbog toga što su njihovi životi strahovito obeleženi tim iskustvom. To pokreće pitanja - zašto je meni sada ovako? Mladi danas nemaju budućnost i pokušavaju da shvate šta se to desilo.

Da li je u tom smislu ilustrativno to što je predstava „Zoran Đinđić“ podigla toliku prašinu?
Ono što vidim je da je, nažalost, sve u vezi sa Zoranom Đinđićem još uvek velika tabu tema i da oko toga nastaju potresi u društvu. Kao da bi bilo najbolje da se samo sećamo u stilu „imali smo našeg Kenedija“. Da od toga napravimo jednu tužnu i herojsku priču, a da Đinđić ostane negde tamo u večnosti i da se mnogo ne talasa, ni ko je on bio, ni šta je radio, ni šta je želeo. To je zapravo problem te predstave, ne toliko kakva je ona umetnički, već je očigledno zatalasala neku vrstu tabua, sile kojima bi najviše odgovaralo da se tema Zoran Đinđić stavi pod tepih.

Vi ste predstavom „Prelazeći liniju“ pokrenuli ništa manje tešku temu, a to su žene kao žrtve rata širom Jugoslavije. Kako ste se odlučili na to?
To je predstava koja se još uvek igra i urađena je prema knjizi koje su „Žene u crnom“ izdale. To je „Ženska strana rata“ u kojoj su sakupljene autentične ispovesti žena iz cele bivše Jugoslavije. Kada su nas „Žene u crnom“ zvale da promovišemo tu knjigu tako što ćemo da napravimo predstavu na tu temu, uslov je bio da se apsolutno nijedna reč iz teksta ne menja. To je pre svega zbog toga što je ženska reč toliko puta bila zloupotrebljavana tokom ratova i kroz medije, a to je prva knjiga gde ženska reč nije menjana, transformisana u bilo kakve svrhe. Kada se knjiga pročita, u jednom trenutku prestanete da pratite ko je odakle. Predstava je takva da to nije ni važno, ona dira na dubokom, ljudskom nivou.



Da li ste se suočavali sa onim komentarima- “zašto nije bilo više srpskih priča“?
Nažalost, to je bila česta reakcija ovde. Međutim, naša odgovornost je bila da pratimo strukturu knjige, a ne da ispovesti „količinski“ odmeravamo. Ispovesti su beležene onako kako se rat dešavao. Najviše zločina je počinjeno u Bosni i tačka. U predstavi su predstavljene sve strane, ali u odnosu na realnost. Nacionalisti uvek postavljaju ta pitanja: što nije „naših“ više. Ovo nije pijaca.

Jedan od projekata ste izvodili u gradskom prevozu - „Ne/vidljivi grad“ i to širom Srbije. Kako je to počelo?
„Ne/vidljivi grad“ se bavi ljudskim pravima sa posebnim fokusom na etničke manjine. Govoreći o istoriji grada u kome predstavu izvodimo, mi govorimo o istoriji različitih manjina koji su činili i čine ta mesta. Predstava je ima mnogo smisla u Srbiji jer je bar moja generacija pripadala Jugoslaviji i verovala u ideju o različitostima. Onda smo odjednom devedesetih počeli da se suočavamo sa nacionalizmom i sa pričom da smo etnički čisti. To nas je povuklo da istražujemo ko su ti naši nevidljivi susedi po celom gradu koji čine ovaj grad i kulturu, ali su nevidljivi. Ovo je, inače, univerzalna i internacionalna tema jer svuda danas žive emigranti, izbeglice i nažalost ima mnogo rasizma i ksenofobije.



Da li zaista takva predstava u gradskom prevozu može nešto promeniti?
Zanimljivo je da je bilo vrlo emotivnih reakcija. Neki su se čak i naglas pitali - “Šta su nam to uradili”? Neki ljudi su i propuštali svoju stanicu da bi ostali do kraja. U predstavi “Ne/vidljivi grad” pričamo romsku legendu - kako su Romi došli na svet. U Beogradu smo je igrali u autobusu 26 koji prolazi kroz Marinkovu Baru jer tamo živi velika romska populacija. Pre te scene, ušao je Rom u autobus vrlo neraspoložen, možda malo i pripit. Ušao je i rekao da ga ne zanima to što mi izvodimo u autobusu jer tu nema ničega o Romima. Kako je krenula romska scena, on se transformisao. Na kraju je izašao iz autobusa sijajući. Ostao je do kraja linije. To su mali pomaci. Ali, ja samo u takve pomake i verujem. Ako posle predstave izađe petoro ljudi i nešto se u njima pomeri, ja smatram da sam uspela. Naravno, ako mogu da utičem na hiljade, divno, ali ne verujem. Pozorište nije rok koncert.

Nedavno ste organizovali i umetničke radionice koje su se bavile rodnom ravnopravnošću. Kako je to izgledalo?
To je još jedan partnerski projekat u kome smo koristili pozorišna i filmska sredstva u obradi pitanja rodne ravnopravnosti. Na primer, ako analizirate saobraćajne znake, odmah ćete se suočiti sa rodnom neravnopravnošću jer je na njima iscrtana muška figura. To drugačije izgleda kada se fotografiše i napravi mini film. Maja Vujović,koja vodi ovaj projekat, se na primer, u Bosni bavila mladim muslimankama koje su počele da se zabrađuju, ali istovremeno prate modu i našminkane su. Umetnička sredstva i tehnike jako pogoduju ovoj temi.



Da li ste imali problema zbog toga što kao organizacija niste „ideološki neutralni“?
Mi smo kao organizacija otvoreni u svom političkom stavu. Zbog toga smo imali i vrlo konkretne probleme: 2008. godine obijanje i podmetnut požar u pozorištu, do toga da nam zbog toga često izmaknu i finansije za projekat. Priča o nezavisnoj sceni je posebno sumorna. Dah teatar je, u tom smislu fenomen, grupa koja se održala, između ostalog, svojom tvrdoglavošću. Pozicija u kojoj se nalazimo je sve samo ne udobna.

Pozoriste

"Igra je umetnost koja ne poznaje granice"

"Koreografija je trenutak. U nekom momentu se morate oprostiti od nje i predati pokret igračima na dalje usavršavanje i život. To je kao sa skulpturom ili filmom. Uvek biste nešto promenili jer ste se zapravo vi u međuvremenu promenili, kao i trenutak u kome se nalazite."

Pozoriste sreda 4.03. 08:00 Komentara: 0

Edouard Lock: U početku beše „La“

Sažeti detalje u kratak vremenski period tako da gledalac više ne može da rasuđuje i definiše, već se prepušta neprolaznoj misteriji tela, koje je prema mom mišljenju, složeno koliko i misli. To je princip koji ugrađujem u koreografije.

Pozoriste nedelja 8.04. 09:06 Komentara: 0
strana 1 od 4 idi na stranu