Net Hentof - "Džezerski život"

O tretmanu relevantne džez publicistike na domaćem izdavačkom nebu dosta govori podatak da je ovde recenzirana knjiga Neta Hentofa originalno objavljena 1961. godine, a prvi put prevedena na srpski „samo“ 51 godinu kasnije. Jasno je da su biografske knjige o Majlsu, Mingasu, i drugim velikanima džeza atraktivnije i isplativije od tamo nekih kritičarskih nagvaždanja, ali je i činjenica da je, recimo, Kolijerova „Istorija džeza“ (Nolit, 1989) stekla kultni status među domaćim žanrovskim entuzijastima i postala nezaobilazno štivo za svakog ko pretenduje da iole nešto nauči o džezu.

Beogradska izdavačka kuća „Utopija“ i prevodilački tandem iz Niša Aleksandar Radovanović/Mimica Petrović-Radovanović napravili su značajan pomak na ovom planu, objavljujući poslednjih godina niz kapitalnih dela koja o džezu govore sa raznih, ne nužno romansirano-biografskih aspekata. U tom smislu je naročito interesantna studija o muzici američkih crnaca „Narod bluza“ LeRoa Džonsa (danas poznatog pod imenom Amiri Baraka), dok aktuelni prevod „Džezerskog života“ donosi opet drugačiju i intrigantnu, u izvesnom smislu intimnu perspektivu voljenog nam žanra.

Pre nego što proniknemo u srž – a možda i upravo zato – valja nam se zapitati šta nam o džezu kao takvom govori knjiga koja je napisana pre pola veka. Da li se radi samo o sećanju na „ono što džez nekad bejaše“ ili ovo pisanije ima i neku univerzalnu poruku u vremenu za koje smatramo da džez doživljava posve drugačije. Za ovu dilemu značajno je pomenuti par karakterističnih klišea – jedan veli da je pedesetih i šezdesetih bilo „zlatno doba“ žanra, a drugi da je džez u novom milenijumu na samoj margini muzičke industrije, te da se njegovi protagonisti dovijaju ne bi li sebi obezbedili egzistenciju baziranu na autorskom radu. A i svako malo pa neki džezer ili kolumnista zapomaže kako je „džez mrtav“. Kao i svaki zaljubljenik u muziku koji o njoj i piše, Net Hentof je ne samo privatno upoznao gomilu muzičara, već je bio i u toku sa svim aspektima funkcionisanja džez biznisa. Stoga je njegovo iskustvo nemerljivo u tumačenju različitih fenomena koji vezujemo za ovu muziku. Strukturalno je delo podeljeno u nekoliko poglavlja koja se bave različitim temama. Suštinski, ono funkcioniše pre svega demistifikatorski, ali ne tako da džezerski život svodi na niz suvoparnih fakata, već tumačeći ga preko realnih okolnosti, bliskih bilo kom čitaocu koji je iskusio borbu za svoje „parče hleba“ i „mesto pod suncem“.

Tako će se Hentof baviti i naizgled trivijalnim stvarima poput honorara za tezge i hijerarskih odnosa između mlađih i starijih muzičara, ali će i pokušati da racionalno pristupi problemu narkomanije koji se tih godina snažno vezivao za svet džeza kao njegovo unutarnje svojstvo. Sa stanovišta nekad-i-sad poređenja biće zanimljiv oštar komentar festivala u Njuportu i njegove komercijalizacije, naročito u svetlu puritanskih jadikovki kad god neki današnji džez festival koketira sa ne-džez muzičarima. Niti je takva praksa izmišljena danas niti je onomad bilo lako napraviti pravoverni festival... A tek će simptomatično i potresno biti čitanje priča o usponu pojedinih muzičara koje danas smatramo za neupitne legende svetske muzičke baštine – pre svih Telonijusa Monka i Orneta Kolmena. Uobičajeno je posmatrati egzistancijalne muke starih džezera kroz rasnu/rasističku prizmu, no Hentof ne poseže toliko za ovim zicerima, koliko nam ukazuje na getoizaciju same njihove umetnosti. Saksofonista Kolmen, rodonačelnik fri-džeza, toliko je muke i poniženja pretrpeo dok nije postao priznat i poznat muzičar, da vam zastane knedla u grlu dok čitate kako su muzičari bežali sa bine kad bi se on popeo, ili kako je posle tih nesrećnih tezgi satima pešačio po bespućima Los Anđelesa jer nije imao ni prebijenog cvonjka za prevoz.

Jedno od upečatljivih poglavlja bavi se atmosferom i dogodovštinama na studijskim snimanjima Luja Armstronga i Majlsa Dejvisa, koja su verno i životno dočarana baš kao da ste tamo. Kao da vam je podarena retka privilegija da zavirite iza kulisa, družite se s muzičarima i upoznate njihove autentične persone, sa svim dobrim i lošim stranama, hirovima, trivijalnostima i esencijama. Ali i da susretnete sve one likove o kojima džez istorija možda ne piše, ali su njen sastavni deo na ovaj ili onaj način. Ukratko, pred nama je još jedan izdavački trijumf za „Utopiju“ i poslastica za džez publiku.