Više od korporativne društvene odgovornosti

Tek kada se obogate, neki glavni akteri počinju da se bave CSR-om ali bez razumevanja koncepta i suštine već prvenstveno u cilju pranja biografija. To je poznat fenoment koji se naziva i “greenwash” (“zeleno pranje”). Često se mogu sresti i kompanije koje se nehumano odnose prema zaposlenima a s druge strane nastoje da se promovišu kroz podržavanje različitih društvenoodgovornih akcija, kreirajući tako lažan imidž.

Veran Matić
Podeli

S druge strane, oni koji postižu ozbiljne rezultate u CSR-u ne dobijaju nikakvu vrstu priznanja od države, ne olakšava im se pozicija u tom angažmanu, već se često preuzimanje državnih obaveza posmatra kao nešto prirodno. Takve pozicije stvaraju veliku konfuziju kada je reč o promociji CSR-a i edukovanju zajednice i pojedinaca za istinsko društvenoodgovorno ponašanje – u istu ravan stavljeni su i oni koji se CSRom bave iskreno i odgovorno, i oni koji to rade isključivo iz interesa povećanja profita ili pokušaja pranja nelegalno stečenog bogatstva.

Ne postoji svest o tome da je društvena odgovornost važna za svaki segment delanja i u svakom stanju bez obzira na siromaštvo/bogatstvo; reč je o kulturi neophodne solidarnosti i brige o resursima zajednice u kojoj se posluje i stvara profit.

Mediji i društvena odgovornost

Mediji su u isto vreme i industrija i javna usluga i politička institucija. Izuzetno su složeni, zbog čega i dolazi do velikog broja problema. Kao i sve druge kompanije, mediji moraju da budu odgovorni prema svojim zaposlenima, ali se društvena odgovornost medija ogleda i u neophodnosti striktnog poštovanja etičkih standarda novinarske profesije.

Danas imamo dominaciju nečega što je suprotno definiciji društvene odgovornosti medija koja je začeta Hačinsonovim izveštajem iz 1947. godine, po kojem novinari imaju obavezu polaganja računa građanima. Jedan od vlasnika The Wall Street Journala nedavno je rekao da su “novine privatno preduzeće koje ništa ne duguje korisnicima jer im oni i ne daju nikakva ovlašćenja. One, prema tome, ni na koji način nemaju javnu ulogu”. Nešto slično poručuje i Milton Fridman kada kaže da se “jedina odgovornost preduzeća sastoji u maksimiziranju profita”. Čini se ipak da ovakve ideje doživljavaju sve ozbiljniju protivtežu u teorijama koje potenciraju društvenu odgovornost kompanija i pojedinaca, kako onih medijskih tako i u svim drugim oblastima.

Snaga teorije o društvenoj odgovornosti često je više u sposobnosti da postavi dijagnozu nego u sposobnosti da pruži lekove. Teorija konstatuje da su rukovodioci medijskih kuća, suviše zaokupljeni traganjem za profitom, izneverili svoje obaveze prema društvu. Koncentracija i stvaranje monopola na tržištu medija sve su intenzivniji, a posledice postaju još ozbiljnije zbog vertikalnog integrisanja medija u velike ekonomske ili industrijske grupe sa mnogostrukim aktivnostima.

B92 pak, od samih svojih početaka pa do danas, pokušava ne samo da dijagnostikuje već i da direktno interveniše.

Tokom prve dekade svog postojanja, B92 nije funkcionisao samo kao medij već i kao svojevrstan društveni pokret koji bira formu u kojoj će najefikasnije odgovoriti političkom izazovu: kao nezavisni radio, kao promoter antiratnog pokreta, kao savremena umetnička platforma, kao izdavač angažovanih knjiga, kao organizator uličnih performansa, kao inicijator velikih gradskih demonstracija protiv režima. Policija je imala primedbe ne toliko zbog našeg izveštavanja koje im nije predstavljalo veliki problem, već zbog našeg uticaja na događaje pa i na samu proizvodnju događaja. Snaga akcija koje smo vodili mogla se meriti sa snagom emitovanog radijskog programa.

Poverenje koje smo na taj način izgradili i gerilski način funkcionisanja omogućavao nam je da uvek budemo korak ispred, da svaku zabranu okončamo u svoju korist najmanje dvostruko jači a da režim bude posramljen ili oslabljen. Četiri zabrane i dva oduzimanja kompletne imovine naterali su nas da, pored uobičajenog posla pravovremenog istinitog informisanja, organizujemo i mrežu medija, a potom i umrežavanje medija sa mrežom nevladinih organizacija i civilnih pokreta u veliku mrežu mreža sa ciljem da se mirnim putem sruši Miloševićev režim.

Od početka rada ustanovljena je dvosmernost: i praktikovanje slobode govora i borba za institucionalizaciju slobode govora; i izveštavanje o ugrožavanju drugih sloboda i angažovanje na ostvarivanju društva koje poštuje sve slobode. Uz to, praktikovano je takozvano “primenjeno”, aktivističko novinarstvo – vođeni vestima o porastu poreza na dečju opremu organizovali smo akciju “Sve predsednikove bebe” kada smo pozvali roditelje da poklone svoje bebe predsedniku Miloševiću ispred predsedništva sa masovnim učešćem mladih porodica; inovativnim koncertima koji su održavani na kamionu koji je u pokretu širio mirovnu poruku po celom Beogradu i manifestacijama tipa “Barikadom protiv barikada u Sarajevu” nismo zaustavili rat ali smo konstantno pokazivali da postoje aktivni protivnici i mirovni aktivisti sve vreme ratova. Ovakav koncept protesta prihvatili su kasnije i studentski pokreti u demonstracijama koje su dovele i do formiranja samog Otpora, koji je na sebe upadljivo skretao pažnju sličnom vrstom inovativnih uličnih akcija.

Posle pada Miloševića, taj aktivizam evoluirao je prvo kroz aktivnosti vezane za suočavanje s prošlošću, kroz istraživačke projekte i konferencije, jer smo uvereni da ako se počinioci zločina ne izvedu pred lice pravde nikada nećemo moći da izgradimo pravedno društvo. Sledeći korak je bilo lansiranje velikih akcija iz domena društvene odgovornosti. Ove aktivnosti inicirane su nemogućnošću tranzicione države da odgovorno radi na rešavanju najtežih socijalnih problema koji su posledica raznih faktora – ekonomskih, socijalnih i tradicionalnih.

Nasilje u porodici

Posleratna društva obiluju i nasiljem u porodici koje se potom multiplikuje jer se deca iz ovih porodica regrutuju kao novi nasilnici. Posle niza priloga i emisija koje je naša informativna redakcija napravila 2007. godine, a koje dokumentuju da je nasilju u porodici izložena svaka treća žena a samim tim i deca, shvatili smo da nema organizovane reakcije ni države ni društva. Odlučili smo da sami napravimo iskorak u institucionalizovanju borbe protiv nasilja.

Osmislili smo i pokrenuli medijsku kampanju sa ciljem senzibiliranja javnosti. Istovremeno smo počeli sa prikupljanjem sredstava za izgradnju sigurnih kuća za žrtve porodičnog nasilja po standardima Evropske unije. Ovim smo omogućili sklonište na prvom koraku, uz adekvatnu zdravstvenu, psihološku, socijalnu i pravnu pomoć, a sve to uz rad na osnaživanju institucija države i civilnog društva koji treba da stvore mehanizme za zapošljavanje, reedukaciju, ekonomsko osamostaljivanje.

Potpuno samostalno smo izgradili prve dve kuće u Beogradu i predali ih na upotrebu nevladinoj organizaciji koja se bavi ovim problemom, pošto državna socijalna služba nije pokazala zainteresovanost da preuzme upravljanje. Veoma je važna saradnja svih društvenih aktera u rešavanju ovako krupnih problema, te smo stoga nastavili da insistiramo na uključivanju državnih institucija u daljim aktivnostima u ovom i svim ostalim projektima. Već sledeće dve kuće, izgrađene tokom 2009. i 2010. u Vojvodini, predate su u vlasništvo Centrima za socijalni rad koji se brinu o kućama i njihovim štićenicama.

Kuće nisu samo objekti već i “sredstva” za kampanju protiv nasilja, za informisanje javnosti o postojanju problema i njenom senzibiliranju. Ispostavilo se da u sredinama u kojima postoje sigurne kuće i ove kampanje imamo senzibiliranije žrtve koje prijavljuju ne samo fizičko već i verbalno ili neko drugo nasilje, dok u sredinama gde nema kuća imamo problem i sa prijavljivanjem teškog fizičkog nasilja. Tokom poslednjih pet godina uspeli smo da napravimo mrežu sigurnih kuća u Beogradu i Vojvodini, sa četiri izgrađene kuće i dve u izgradnji. Ostaje nam da razvijamo projekat u centralnoj i južnoj Srbiji. Sve kuće osim beogradskih ugrađene su u sistem socijalne zaštite, a nadalje nastojimo da utičemo na državu da formira fondove za izdržavanje ovih kuća, ali i za projekte koji se naslanjaju na ovaj u cilju efikasne borbe protiv nasilja u porodici. Do sada je u ovom projektu utrošeno oko 750.000 evra i kampanja B92 vredna više od 100.000 evra.

Srbija protiv raka

Kada je 2008. godine objavljeno istraživanje po kome je Srbija na prvom mestu u Evropi po smrtnosti od raka dojke a da je uzrok ovoga zapravo tabu, odlučili smo da pokrenemo kampanju „77 žena u 7 dana“ koja će pomoći da se javnost informiše o važnosti ranog otkrivanja ove bolesti. Ponovo smo odredili krupan cilj - prikupljanje sredstva za kupovinu mobilnog digitalnog mamografa sa dugoročnim ciljem da on, putujući po Srbiji, pomaže ranoj dijagnostici raka dojke, ali i da sa svojom posadom i aktivnošću bude pokretni “mehanizam” za neprestanu edukativnu i informativnu kampanju čiji će finalni cilj biti skrining raka dojke na nacionalnom nivou. Značaj i cilj mamografisanja je u detekciji karcinoma dojke u veoma ranoj fazi, kada u 97% slučajeva postoji ili apsolutno izlečenje, ili se život obolele od raka može značajno produžiti. Za nešto više od godinu i po dana prikupili smo oko 650.000 evra, kupili i uvezli mamograf i poklonili ga beogradskom Institutu za onkologiju koji ga je odmah stavio u upotrebu sa fantastičnim rezultatima. Od skoro 25.000 pregledanih žena za godinu i po dana, dijagnoza maligne bolesti je uspostavljena kod oko 120. Nakon dopunskih pregleda i kontrolnih mamografija, nakon 3 i 6 meseci od prvog snimanja, ova dijagnoza je postavljena kod još stotinak žena, dakle kod ukupno 220. Sve su upućene hirurgu a većina ih je operisana.

U akciji je učestvovalo 125 kompanija iz Srbije, čime su se i zaposleni u tim kompanijama senzibilirali za edukaciju/prevenciju. Iz ove uspele kampanje nastala je i druga, protiv raka grlića materice, koja se potom, kada ju je prihvatilo Ministarstvo zdravlja, proširila u široku kampanju pod nazivom Srbija protiv raka, koja i danas traje. Vrednost kampanje za ceo projekat iznosi oko 150.000 evra i to je donacija B92.

Dobrovoljno davanje krvi

U svakoj akciji veoma nam je bilo važno da uključimo najrazličitije institucije i druge medije da preuzmu širenje akcije, da “zarazimo” zajednicu kampanjom i učinimo da se što više ljudi uključi ili oseti uključenim. Ovaj princip se pokazao vrlo značajnim u višegodišnjoj kampanji koju smo pokrenuli kako bismo prevazišli česte nestašice krvi za transfuziju u Srbiji, kao i da bismo podigli nivo dobrovoljnog davalaštva krvi kako bi se razvila kultura davanja i trajno rešio problem. Opet smo pokrenuli kampanju koju je pratilo i prikupljanje sredstava za nabavku specijalnog vozila čime se nastoji da se dođe potencijalnim davaocima pred prag, da se maksimalno olakša pre svega prvo davanje. Danas, nakon uspešne nabavke i opremanja transfuziomobila vrednog četvrt miliona evra, njegove predaje u vlasništvo i na upravljanje Institutu za transfuziju krvi iz Beograda, imamo minimalne nestašice krvi i kampanju koju preuzimaju i drugi mediji.

Hrana za sve

Glad je svetski fenomen koji ne karakteriše samo zemlje trećeg sveta, postaje sve više svakodnevica velikog broja građana zemalja u razvoju i u tranziciji. U Srbiji naglo raste broj onih koji žive ispod granice siromaštva, što znači da se povećava broj onih kojima je potrebna minimalna pomoć, odnosno jedan obrok dnevno. U isto vreme država je sve slabija da odgovori na izazove novih potreba pa se javlja trend smanjenja broja narodnih kuhinja ili se često privremeno obustavlja rad kuhinja zbog nedostatka namirnica.

Zbog toga je B92 u 2009. godini pokrenuo akciju solidarnosti “Hrana za sve”, u kojoj se prikupljaju namirnice i novčana sredstava kako bi se regulisao rad narodnih kuhinja i povećao njihov broj. Za prvih sedam meseci trajanja akcije broj narodnih kuhinja povećan je sa 55 na 69, čime je zaustavljen negativan trend zatvaranja kuhinja zbog posledica ekonomske krize. U prvih godinu dana akcije, zahvaljujući podršci donatora i lokalnih samouprava, pripremljeno je skoro tri miliona obroka za više od 28 hiljada korisnika. Do danas smo sakupili preko 2 miliona kilograma hrane i oko 200 hiljada evra namenjenih snabdevanju postojećih i otvaranju novih narodnih kuhinja. Ukupna realizovana vrednost projekta do danas iznosi preko dva i po miliona evra. U drugom koraku nameravamo da promovišemo nastojanja da se stvori koncept samoodrživosti narodnih kuhinja kao oblika socijalnih preduzeća.

Kulturni centar Rex

Osnovan 1994. od strane Radija B92 kako bi pružio prostor za rad i susrete mladih umetnika, kulturnih i društvenih aktivista, kao i promociju aktivizma, kulture i umetnosti u vreme kada su ratovi besneli na prostorima bivše Jugoslavije a glasovi alternativnih slojeva društva jednostavno bili ugušeni, Kulturni centar REX je ostao ne samo dosledan svojoj prvobitnoj nameni ugošćavanja aktera srpske alternativne scene, već je razvio brojne projekte koji su izašli iz ovog okvira. Jedan od najkompleksnijih i najznačajnijih jeste projekat Slobodna zona koji promoviše poštovanje ljudskih prava kroz prikazivanje i promociju angažovanih dokumentarnih i igranih filmova, ali i kroz edukaciju svih starosnih grupa, a najviše najmlađih.

Saradnja

B92 i REX sa posebnom pažnjom razvili su saradničke projekte kroz koje se promovišu i pomažu aktivnosti drugih organizacija koje se bave velikim društvenim problemima. Svratište za decu koja žive i rade na ulici našlo je utočište u prostorijama REX-a kada su izgubili svoj prostor zbog pritiska stanara. Koordiniranim pritiskom ljudi koji vode Svratište i informativnih programa B92 na predstavnike beogradskih vlasti, Svratištu je dodeljen prostor u kome njihovi štićenici dobijaju ogromnu pažnju i pomoć. I danas B92 snažno podržava aktivnosti Svratišta na najrazličitije načine.

Još jedan od projekata koji smo podržali jeste projekat Doktori klovnovi, koji pomaže deci sa teškim oboljenjima da lakše podnesu bolničke dane i svoje bolesti. U poslednjih pet godina pomogli smo projekat ne samo promocijom već i prikupljanjem sredstava za nastavak aktivnosti ove grupe entuzijasta, kao i lobiranjem kod različitih ministarstava da postanu deo sistema.

Naše kampanje kreću se u dva jednako važna smera: s jedne strane imamo informativni program B92 koji se vrlo često direktno bavi problemom koji pokušavamo da rešimo, a sa druge Kreativni tim B92 koji osmišljava i producira originalan i prijemčiv dizajn klasične kampanje. U vestima se otkrivaju, dijagnostikuju i potom u dvosmernoj komunikaciji sa gledaocima i partnerskim kompanijama rešavaju pojedinačni problemi.

B92 u promociju svake akcije uključuje sve svoje platforme: dva TV kanala, radio, web portal, kulturni centar, književno i muzičko izdavaštvo, koncertne aktivnosti. Konstantno doniramo oglašivacko vreme, produciramo emisije i priloge, a u pojedinim akcijama radimo i kompletnu marketinšku obradu date teme. Najčešće je kreativni doprinos i donacija samih zaposlenih u ovim sektorima, a i svaki drugi zaposleni participira dobrovoljno na najrazličitije načine. Godišnja vrednost kampanja, oglasnog vremena i kreativnog rada koje B92 donira od 2007. kroz sve svoje platforme kreće se između 350.000 i 500.000 evra.

Svoje aktivnosti iz domena CSR B92 realizuje kroz Fond B92 koji je osnovan 2004. kao posebna, neprofitna jedinica koja samostalno upravlja aktivnostima uz pomoć medijskih platformi kompanije B92. Tokom poslednjih 6 godina aktivnog bavljenja značajnim društvenim problemima, B92 i Fond B92 sarađivali su u svojim akcijama sa oko 750 kompanija, institucija i pojedinaca.

Nedavno je jedan od najvećih svetskih biznismena, ali i jedan od najvećih filantropa, Voren Bafet rekao: "Filantropija je jednostavno teža od biznisa. U njoj se bavimo značajnim problemima, koji su i pre nas pametni ljudi sa mnogo novca teško rešavali."

Ali, rešavanje tih problema ne počinje od novca niti zavisi samo od njega, iako je on nesumnjivo važan. Počinje na prvom mestu od želje da sredina u kojoj živimo postane bolje mesto za naš život i život naše dece. Da bismo to uradili, moramo da promenimo sebe i društvo u kome živimo. Bez toga će svaki drugi napor biti uzaludan.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 3 idi na stranu