Virtual Reality

Novi mediji su virtuelno tržište na kome se trguje iluzijama i vremenom, što ima povratno dejstvo na stvarnost, svet je postao indiferentan na svaki oblik kritičkog mišljenja", tvrdi profesor Divna Vuksanović

Divna Vuksanović, profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, ne samo da čita, sluša i gleda medije, već, i po vokaciji i profesinalno, promišlja medijske fenomene, spektakle, (zlo)upotrebe... Mišljenja da je proizvodnja medija u funkciji kreiranja iluzije uticala su da razgovor sa gospođom Vuksanović započnemo pitanjem da li je medijska agresivnost učinila svet privida ponovo aktuelnim?

Divna Vuksanović: To se, pre svega, odnosi na elektronske medije, odnosno televiziju kao medij masovnog komuniciranja. Sve više i na Internet, naročito ako imamo u vidu ponašanje mladih. Svet privida, ili medijski simulirane realnosti, gotovo da je preuzeo primat nad prvobitnom stvarnošću, ali ova činjenica, kod konzumenata slike i elektronski kreiranih informacija, nije, kako se čini, u dovoljnoj meri (kritički) osvešćena. Važno je ovom prilikom naglasiti da, prema mom mišljenju, čak ni većina profesionalaca (autori pojedinih emisija, urednici, novinari...) zaposlenih u elektronskim medijima ovom problemu ne poklanja vrednu pažnju, što za većinu otvara neprijatno pitanje odgovornosti medija povodom vrednosnih i svih drugih uticaja koje vrše u odnosu na stvarnost.

Tvrdite da mediji konstituišu današnje shvatanje realnosti?

D. Vuksanović: Iako zvuči radikalno pesimistički, ovu tezu valjalo bi ozbiljno uzeti u razmatranje, sudeći prema mišljenjima danas vodećih teoretičara iz oblasti filozofije medija. A i naša svakodnevna voajerska praksa govori ovome u prilog. Mada, na ovaj problem ne treba gledati simplifikovano: nove tehnologije su kompleksna pojava, koja se ne može svesti na puke mehaničke uticaje na stvarnost. Sve su to mnogo suptilnije igre koje pokreće svet krupnog kapitala u sprezi sa tehničkim napretkom civilizacije slike.

Može li se upotrebom medija kreirati pojam realnosti?

D. Vuksanović: O ovome, naravno, postoje različita mišljenja, ali je evidentno da mediji, kao i svet advertising-a, šire posmatrano, bitno utiču na naše aktuelno poimanje realnosti. Mnogobrojni su primeri iz prakse koji ilustruju ovu moju tvrdnju, sežući čak do anegdotskih mnenja, koja se tiču uticaja, recimo, latinoameričkih sapunica na život običnih ljudi u Srbiji (spasavanje lepotice Kasandre iz zatvora potpisivanjem peticije građana, i tsl.). O analogiji između medijskih i stvarnih ratova da i ne govorim.

Još je Gi Debor u "Drštvu spektakla" ukazao na zarobljavanje slobodnog vremena?

D. Vuksanović: Na temelju Lefevrovih filozofskih istraživanja fenomena svakodnevice, potom situacionističke umetničke prakse, kao i delovanja globalnog studentskog pokreta 1968, Gi Debor je napravio teorijsku sintezu, koja je bila sračunata na kritiku tzv. "društva spektakla" koje se proširilo na sve sfere ljudskog delovanja, "kolonijalizujući" i tzv. "slobodno vreme", u čijoj osnovi leži industrijalizacija zabave, pa tako i robovanje profitu u našem celokupnom, neslobodnom (životnom) vremenu.

Kakva su obeležja nove, simulirane realnosti i njen odnos spram svakodnevice?

D. Vuksanović: Simulirana, ili virtuelna realnost (što, inače, nisu identični pojmovi), ne predstavlja stvarnost koja je vezana za koncept istine, te je njena ontologija, zapravo, metafizika privida. Ona i jeste i nije u tradicionalnom smislu pojma, istovremeno je i prisutna i odsutna, a karakteriše je transhumana dimenzija postojanja, ničeanski rečeno - s one strane dobra i zla. Takođe je, gotovo u celosti, ova stvarnost mašinirana, iluzionistička i fantazmagorijska, ali su njeni halucinantni elementi i ambijenti, pre svega, digitalno generisani. Ova stvarnost je, kako kaže Bodrijar, i autoreferentna, samodovoljna i ne ukazuje ni na šta izvan sebe same. Zavodljiva je i otuda na strani "đavoljih" strategija koje odnos prema istini supstituišu transcendentnim tehnološkim vrednostima, koje demonstiraju u punom svetlu ono što isti autor naziva fenomenom "transparentnosti zla". Otuda je krajnje diskutabilno da li ona prekoračuje granice vrednovanja, ili je njeno "zlo" takođe prividno.

Makluan je tvrdio da brzina događanja i komunikacije dovodi do odsustva neizvesnosti iščekivanja događaja, a time i do ukidanja samog događaja?

D. Vuksanović: Time se bavi i autentična Viriliova teorija speed-a, naravno, na sebi svojstven način. Teoretičari medija koji se angažuju na demistifikovanju pitanja kreacije novih medijskih ambijenata u kojima je prostorno-vremenski koordinatni sistem bitno izmenjen u odnosu na prvobitnu realnost bave se, svakako, i drugim dimenzijama i "karakteristikama" stvarnosti, kao što je kretanje događaja i slično. Moglo bi se reći da je intenzivna senzacija danas ono što se smatra medijskim akcidentom, pre nego neki dramatični događaj koji se odigrao u stvarnosti.

Ukazujete da novi mediji eksploatišu efekat "zavodljivosti robe na tržištu"?

D. Vuksanović: Novi mediji su, zapravo, virtuelno trzište samo. Tu se trguje iluzijama i vremenom, što povratno deluje na stvarnost. Mediji funkcionišu po principu berze: pšenica, primera radi, još nije ni zasejana, a već je prodata i preprodata nekoliko puta. Tako stoje stvari i sa svetom informacija-slika, koje proizvode ili potvrđuju događaje u realnosti. Nekada im čak ni to nije neophodno. Zavođenje je najčešće uverljivo i potpuno. A tržišna magija racionalizovana do svojih krajnjih granica.

Tradicionalni mediji su prenosili, eventualno interpretirali, kulturu, novi mediji teže da konstruišu kulturu. Kakve su posledice ove "ambicioznosti"?

D. Vuksanović: Reklo bi se čak da današnji mediji i nemaju ambiciju da kreiraju nove kulturne ambijente i vrednosti. Ova strategija je do te mere ogoljena, da bismo slobodno mogli reći da su mediji, uprkos prvobitnim intencijama i očekivanjima, izneverili stvar kulture i prepustili se u manjoj ili većoj meri divljanju sveta (globalnog) tržišta i kapitala.

Pseudovrednosti, koje ne čuvaju više ni elementarnu vezu sa kulturom, supstituisale su one autentične, pa, ako se izuzmu neki specijalizovani kanali i programi vezani za preostale kulturne sadržaje - recimo, u Francuskoj kanal Arte - kultura u masmedijima biva promovisana kao estetika modnih revija, spektakala izbora za mis koječega ili sportskih manifestacija, poput Olimpijade i Vimbldona, na primer, te kičerskih ceremonija venčanja, krunisanja ili dodele Oskara.

Kako objašnjavate izrazitu kritičnost levičara, tradicionalnih obožavalaca tehnike, prema tehnologiji, upotrebi i smislu novih medija?

D. Vuksanović: Često se u poslednje vreme "levičarima" prebacuje da su njihove kritike sveta savremene tehnologije konzervativne, krajnje pesimističke i da zanos i oduševljenje koje su tokom proteklog veka pokazivali prema ideji napretka tehnike sve više splašnjava, pretvarajući se u otrovni skepticizam, tehnofobičnost i zagovaranje najrazličitijih teorija zavere koje se vezuju za globalizovani svet transnacionalnog kapitala.

Ja bih, međutim, skrenula pažnju na sledeće. Današnji svet je, naime, postao indiferentan prema svakom obliku kritike, što ukazuje na veoma ozbiljan problem. Institucije kritičke refleksije i prakse, čini se, izumiru koliko i osećanja i mišljenje kao takvi. Apsolutno postvarenje sveta tehnike i otuđenje čoveka postalo je preovlađujuci životni stil na planeti koja se razvija pod uticajem vodeće tržišne ideologije Zapada. Pitanje je koliko je u ovakvom medijsko-tehničkom okruženju kritika kao institucija uopšte moguća, a kamoli koliko je delotvorna u stvarnosti.

Uprkos ovoj činjenici, po mom shvatanju, mnogo je više oportunizma i skepticizma (kao i konformizma) kod onih koji ni ne pokušavaju da kritikuju savremeni svet i njegove fenomene - već se prepuštaju zanosu glorifikovanja, u svom njegovom siromaštvu i ispraznosti - nego što je to slučaj kod kritički orijentisanih mislilaca. "Zastarelost" kritičke instance u današnjem vremenu, još uvek ne znači i njeno potpuno odumiranje i obesmišljavanje, naspram vladajućem dogmatizmu.

Ako su humanizam i svet kulture jedno s konzervativizmom (što nikada nije bio slučaj), onda se ova vrsta kritike zaista bavi "retro" fenomenima, kao što su svetovi univerzalnih vrednosti.