Boemska pobuna

Ovde će se sagraditi kazina, picerije i hoteli; desiće se katastrofa, bajo moj

Beograd je doživeo mnoge revolucije. Da li je na redu kafanska?

Prestonički boemski duhovi ozbiljno su potreseni najavom zatvaranja „Šumatovca”, koju je oglasilo novo rukovodstvo „Madere”.

Poslednji boemi grada formirali su krizne štabove za odbranu starih beogradskih kafana, najavljujući i blokadu Makedonske ulice. Ne isključuju se ni ulični protesti.

Stare prestoničke krčme postale su žrtva kafanske tranzicije. „Grmeč” više nije onaj stari, „Pod lipom” je postao sterilni restoran svetskog lanca „Pica hat”, sada je i „Šumatovac”, stecište novinara „Politike”, Radio Beograda i ostalih redakcija, osuđen na smrt.

Pošto bi pisanje o „Šumatovcu” predstavljalo svojevrstan konflikt kafanskih interesa, jer ko kroči u „Politiku” osuđen je, hteo ne hteo, na „tajno bratstvo” sa ovom kafanom, bacimo pogled na sudbinu ostalih birtija, rupčaga, krčmi i, kako god ih zvali, poslednjih stecišta srpske demokratije.

Kafanski pluralizam

„Srpski kafanski pluralizam je demokratija jača od vestminsterske”, kaže nam jedan od vođa boemske pobune, budući lider stasao za kafanskim stolom. Ko, onda, ruši hramove srpske demokratije?

Od podseća na „dorćolski masakr”, kada je zatvorena kafana „Marš na Drinu”, gde je u ilegali čekana Srpska nova godina.

Akademici, udbaši i supovci bili su na istom mestu, sa različitim zaduženjima. Praćeni i pratioci.

Tada je i direktor „Madere”, po službenoj dužnosti, čekao Novu godinu. Srpsku, naravno.

„Tranzicija je dovela nove upravnike, koji su svojim ponašanjem oterali stare goste”, kaže nam dojučerašnji večiti inventar kafane „Trandafilović” – društvo sa Čubure se tako kolektivno preselilo na tajno mesto, koje je upravo ono što jedna kafana za njih treba da bude: jeftini bircuz, rupa, prljava i zapuštena, sklonište marginalaca, notornih alkosa i dokonjaka, preživelih boema, glumaca i novinara na vrhuncu karijere... Ne smeju da otkriju sklonište. Srušiće ga i otvoriti supermarket. Možda i bleštavu ekspozituru banke sa sumnjivim osnivačkim kapitalom?

U tom ćumezu, naš izvor, jedan od umnijih ljudi Srbije, s nostalgičnim nemirom, priseća se „Belog grada”, krčme na Zelenom vencu, gde su dolazili gradski kelneri posle fajronta kako bi čekali noćne autobuse koji su ih vozili u predgrađa.

I za starog inspektora beogradskog SUP-a, poznatog kao Kriger, to je bio drugi dom. Kriger je pekao policijski pripravnički staž u kafanama „Morava” i „Plitvice”, gde su sevali noževi i bokseri, u doba nevinosti beogradskog kriminala.

Kriger je, mlateći krimose i prateći nepodobne, pokušao da penzionerske dane pretvori u kafanske: otvorio je krčmu u selu Dudovica, 80 kilometara od Beograda.

„Kafane su počele da nestaju zbog urbanističkih zahteva”, objašnjava naš odlično obavešteni izvor iz samog vrha kafanskog sveta. On je rođen u kafani. Seća se kako je kafana „Složna braća” srušena da bi na tom mestu bio podignut hotel „Park”.

Nekada klasična krčmetina, sa olaisanim podom, čiji je vlasnik bio Miša Blam, nestala je, a onda je osoblje novog hotela shvatilo da je zdanje postavljeno na lošem mestu. Pokušali su da spasu šta se spasti može, tako što su jednu od sala nazvali „Sala kod složne braće”. Sve je bilo uzalud.

Kafana „Vardar” je srušena takoreći o istom trošku, jer su urbanisti poželeli da naprave depandans koji bi konzolom bio povezan s novim hotelom. To mesto gde je bila čuvena kafana više od 30 godina je prazno. Nema depandansa, nema konzole, nema aktivista CK omladine Srbije, koji se nalazio u blizini. Nema ni amala, nosača sa tregerima, koji su gurali kolica.

Samo se tu, ispred „Vardara”, mogao pronaći pouzdan nosač da unese ili iznese klavir. Nosači su bili, po pravilu, iz Knina.

Atomska bomba

Prvi značajni genocid nad kafanama bilo je uklanjanje „Tabora”. Srušena je da bi se iz bašte „Kalenića” videla zgrada Opštine Vračar. U „Taboru” su se tokom noći skupljali nakupci, seljaci, Cigani, pisci, lopovi, profesori. Elita i dno.

Izgleda da ni Skadarlija nije bezbedna pred talasom „kafanske tranzicije”. Hoće li opstati čuvena „Tri šešira”? Gatara Ljubica prorekla je Džordžu Bušu Starijem da će biti predsednik, kada je, kao potpredsednik SAD, večerao u tajnoj poseti ovoj kafani.

Margaret Tačer je preko Ljubice saznala da će postati premijer. Čelična ledi je obećala Ljubici Janićijević da će je pozvati na inauguraciju. Ništa od toga. Nije pozvan ni dobošar Šole.

Kada je Rokfeler u „Tri šešira”, omađijan roštiljem i muzikom, svom sekretaru dao mig da časti Šoleta dobošara, Šole je prišao nezvaničnom vladaru sveta i šapnuo mu na uvo: „Ja sam bogat čovek. Noćas ću mirno spavati na klupi. Kako ćeš spavati ti?”

„Nestaće. To je jasno kao noć”, kaže jedan od skadarlijskih noćobdija, pokušavajući da predvidi sudbinu stare Skadarlije. „Ovde će iznići kazina i hoteli. Desiće se katastrofa, bajo moj.”

U nekadašnjoj zgradi prve telefonske centrale bila je kafana „Tri lista duvana”. Srušena je da bi se tu navodno bio sagrađen „Hilton”. Ali, gde ćeš „Hilton”, a nemaš mesta za garažu?

Zašto je prostor s leve strane Bulevara JNA, od Slavije prema Svetosavskom hramu, prazan? Kao da je tamo bačena neutronska bomba. Sve kafane su sravnjene sa zemljom. U tom terorističkom napadu, nestale su „Mala astronomija”, „Velika astronomija” i „Orač”.

A cena građevinskog zemljišta? Raste li, raste...

Beograd je doživeo mnoge revolucije. Da li je na redu kafanska?

Prestonički boemski duhovi ozbiljno su potreseni najavom zatvaranja „Šumatovca”, koju je oglasilo novo rukovodstvo „Madere”.

Poslednji boemi grada formirali su krizne štabove za odbranu starih beogradskih kafana, najavljujući i blokadu Makedonske ulice. Ne isključuju se ni ulični protesti.

Stare prestoničke krčme postale su žrtva kafanske tranzicije. „Grmeč” više nije onaj stari, „Pod lipom” je postao sterilni restoran svetskog lanca „Pica hat”, sada je i „Šumatovac”, stecište novinara „Politike”, Radio Beograda i ostalih redakcija, osuđen na smrt.

Pošto bi pisanje o „Šumatovcu” predstavljalo svojevrstan konflikt kafanskih interesa, jer ko kroči u „Politiku” osuđen je, hteo ne hteo, na „tajno bratstvo” sa ovom kafanom, bacimo pogled na sudbinu ostalih birtija, rupčaga, krčmi i, kako god ih zvali, poslednjih stecišta srpske demokratije.

Kafanski pluralizam

„Srpski kafanski pluralizam je demokratija jača od vestminsterske”, kaže nam jedan od vođa boemske pobune, budući lider stasao za kafanskim stolom. Ko, onda, ruši hramove srpske demokratije?

Od podseća na „dorćolski masakr”, kada je zatvorena kafana „Marš na Drinu”, gde je u ilegali čekana Srpska nova godina.

Akademici, udbaši i supovci bili su na istom mestu, sa različitim zaduženjima. Praćeni i pratioci.

Tada je i direktor „Madere”, po službenoj dužnosti, čekao Novu godinu. Srpsku, naravno.

„Tranzicija je dovela nove upravnike, koji su svojim ponašanjem oterali stare goste”, kaže nam dojučerašnji večiti inventar kafane „Trandafilović” – društvo sa Čubure se tako kolektivno preselilo na tajno mesto, koje je upravo ono što jedna kafana za njih treba da bude: jeftini bircuz, rupa, prljava i zapuštena, sklonište marginalaca, notornih alkosa i dokonjaka, preživelih boema, glumaca i novinara na vrhuncu karijere... Ne smeju da otkriju sklonište. Srušiće ga i otvoriti supermarket. Možda i bleštavu ekspozituru banke sa sumnjivim osnivačkim kapitalom?

U tom ćumezu, naš izvor, jedan od umnijih ljudi Srbije, s nostalgičnim nemirom, priseća se „Belog grada”, krčme na Zelenom vencu, gde su dolazili gradski kelneri posle fajronta kako bi čekali noćne autobuse koji su ih vozili u predgrađa.

I za starog inspektora beogradskog SUP-a, poznatog kao Kriger, to je bio drugi dom. Kriger je pekao policijski pripravnički staž u kafanama „Morava” i „Plitvice”, gde su sevali noževi i bokseri, u doba nevinosti beogradskog kriminala.

Kriger je, mlateći krimose i prateći nepodobne, pokušao da penzionerske dane pretvori u kafanske: otvorio je krčmu u selu Dudovica, 80 kilometara od Beograda.

„Kafane su počele da nestaju zbog urbanističkih zahteva”, objašnjava naš odlično obavešteni izvor iz samog vrha kafanskog sveta. On je rođen u kafani. Seća se kako je kafana „Složna braća” srušena da bi na tom mestu bio podignut hotel „Park”.

Nekada klasična krčmetina, sa olaisanim podom, čiji je vlasnik bio Miša Blam, nestala je, a onda je osoblje novog hotela shvatilo da je zdanje postavljeno na lošem mestu. Pokušali su da spasu šta se spasti može, tako što su jednu od sala nazvali „Sala kod složne braće”. Sve je bilo uzalud.

Kafana „Vardar” je srušena takoreći o istom trošku, jer su urbanisti poželeli da naprave depandans koji bi konzolom bio povezan s novim hotelom. To mesto gde je bila čuvena kafana više od 30 godina je prazno. Nema depandansa, nema konzole, nema aktivista CK omladine Srbije, koji se nalazio u blizini. Nema ni amala, nosača sa tregerima, koji su gurali kolica.

Samo se tu, ispred „Vardara”, mogao pronaći pouzdan nosač da unese ili iznese klavir. Nosači su bili, po pravilu, iz Knina.

Atomska bomba

Prvi značajni genocid nad kafanama bilo je uklanjanje „Tabora”. Srušena je da bi se iz bašte „Kalenića” videla zgrada Opštine Vračar. U „Taboru” su se tokom noći skupljali nakupci, seljaci, Cigani, pisci, lopovi, profesori. Elita i dno.

Izgleda da ni Skadarlija nije bezbedna pred talasom „kafanske tranzicije”. Hoće li opstati čuvena „Tri šešira”? Gatara Ljubica prorekla je Džordžu Bušu Starijem da će biti predsednik, kada je, kao potpredsednik SAD, večerao u tajnoj poseti ovoj kafani.

Margaret Tačer je preko Ljubice saznala da će postati premijer. Čelična ledi je obećala Ljubici Janićijević da će je pozvati na inauguraciju. Ništa od toga. Nije pozvan ni dobošar Šole.

Kada je Rokfeler u „Tri šešira”, omađijan roštiljem i muzikom, svom sekretaru dao mig da časti Šoleta dobošara, Šole je prišao nezvaničnom vladaru sveta i šapnuo mu na uvo: „Ja sam bogat čovek. Noćas ću mirno spavati na klupi. Kako ćeš spavati ti?”

„Nestaće. To je jasno kao noć”, kaže jedan od skadarlijskih noćobdija, pokušavajući da predvidi sudbinu stare Skadarlije. „Ovde će iznići kazina i hoteli. Desiće se katastrofa, bajo moj.”

U nekadašnjoj zgradi prve telefonske centrale bila je kafana „Tri lista duvana”. Srušena je da bi se tu navodno bio sagrađen „Hilton”. Ali, gde ćeš „Hilton”, a nemaš mesta za garažu?

Zašto je prostor s leve strane Bulevara JNA, od Slavije prema Svetosavskom hramu, prazan? Kao da je tamo bačena neutronska bomba. Sve kafane su sravnjene sa zemljom. U tom terorističkom napadu, nestale su „Mala astronomija”, „Velika astronomija” i „Orač”.

A cena građevinskog zemljišta? Raste li, raste...

Beograd je doživeo mnoge revolucije. Da li je na redu kafanska?

Prestonički boemski duhovi ozbiljno su potreseni najavom zatvaranja „Šumatovca”, koju je oglasilo novo rukovodstvo „Madere”.

Poslednji boemi grada formirali su krizne štabove za odbranu starih beogradskih kafana, najavljujući i blokadu Makedonske ulice. Ne isključuju se ni ulični protesti.

Stare prestoničke krčme postale su žrtva kafanske tranzicije. „Grmeč” više nije onaj stari, „Pod lipom” je postao sterilni restoran svetskog lanca „Pica hat”, sada je i „Šumatovac”, stecište novinara „Politike”, Radio Beograda i ostalih redakcija, osuđen na smrt.

Pošto bi pisanje o „Šumatovcu” predstavljalo svojevrstan konflikt kafanskih interesa, jer ko kroči u „Politiku” osuđen je, hteo ne hteo, na „tajno bratstvo” sa ovom kafanom, bacimo pogled na sudbinu ostalih birtija, rupčaga, krčmi i, kako god ih zvali, poslednjih stecišta srpske demokratije.

Kafanski pluralizam

„Srpski kafanski pluralizam je demokratija jača od vestminsterske”, kaže nam jedan od vođa boemske pobune, budući lider stasao za kafanskim stolom. Ko, onda, ruši hramove srpske demokratije?

Od podseća na „dorćolski masakr”, kada je zatvorena kafana „Marš na Drinu”, gde je u ilegali čekana Srpska nova godina.

Akademici, udbaši i supovci bili su na istom mestu, sa različitim zaduženjima. Praćeni i pratioci.

Tada je i direktor „Madere”, po službenoj dužnosti, čekao Novu godinu. Srpsku, naravno.

„Tranzicija je dovela nove upravnike, koji su svojim ponašanjem oterali stare goste”, kaže nam dojučerašnji večiti inventar kafane „Trandafilović” – društvo sa Čubure se tako kolektivno preselilo na tajno mesto, koje je upravo ono što jedna kafana za njih treba da bude: jeftini bircuz, rupa, prljava i zapuštena, sklonište marginalaca, notornih alkosa i dokonjaka, preživelih boema, glumaca i novinara na vrhuncu karijere... Ne smeju da otkriju sklonište. Srušiće ga i otvoriti supermarket. Možda i bleštavu ekspozituru banke sa sumnjivim osnivačkim kapitalom?

U tom ćumezu, naš izvor, jedan od umnijih ljudi Srbije, s nostalgičnim nemirom, priseća se „Belog grada”, krčme na Zelenom vencu, gde su dolazili gradski kelneri posle fajronta kako bi čekali noćne autobuse koji su ih vozili u predgrađa.

I za starog inspektora beogradskog SUP-a, poznatog kao Kriger, to je bio drugi dom. Kriger je pekao policijski pripravnički staž u kafanama „Morava” i „Plitvice”, gde su sevali noževi i bokseri, u doba nevinosti beogradskog kriminala.

Kriger je, mlateći krimose i prateći nepodobne, pokušao da penzionerske dane pretvori u kafanske: otvorio je krčmu u selu Dudovica, 80 kilometara od Beograda.

„Kafane su počele da nestaju zbog urbanističkih zahteva”, objašnjava naš odlično obavešteni izvor iz samog vrha kafanskog sveta. On je rođen u kafani. Seća se kako je kafana „Složna braća” srušena da bi na tom mestu bio podignut hotel „Park”.

Nekada klasična krčmetina, sa olaisanim podom, čiji je vlasnik bio Miša Blam, nestala je, a onda je osoblje novog hotela shvatilo da je zdanje postavljeno na lošem mestu. Pokušali su da spasu šta se spasti može, tako što su jednu od sala nazvali „Sala kod složne braće”. Sve je bilo uzalud.

Kafana „Vardar” je srušena takoreći o istom trošku, jer su urbanisti poželeli da naprave depandans koji bi konzolom bio povezan s novim hotelom. To mesto gde je bila čuvena kafana više od 30 godina je prazno. Nema depandansa, nema konzole, nema aktivista CK omladine Srbije, koji se nalazio u blizini. Nema ni amala, nosača sa tregerima, koji su gurali kolica.

Samo se tu, ispred „Vardara”, mogao pronaći pouzdan nosač da unese ili iznese klavir. Nosači su bili, po pravilu, iz Knina.

Atomska bomba

Prvi značajni genocid nad kafanama bilo je uklanjanje „Tabora”. Srušena je da bi se iz bašte „Kalenića” videla zgrada Opštine Vračar. U „Taboru” su se tokom noći skupljali nakupci, seljaci, Cigani, pisci, lopovi, profesori. Elita i dno.

Izgleda da ni Skadarlija nije bezbedna pred talasom „kafanske tranzicije”. Hoće li opstati čuvena „Tri šešira”? Gatara Ljubica prorekla je Džordžu Bušu Starijem da će biti predsednik, kada je, kao potpredsednik SAD, večerao u tajnoj poseti ovoj kafani.

Margaret Tačer je preko Ljubice saznala da će postati premijer. Čelična ledi je obećala Ljubici Janićijević da će je pozvati na inauguraciju. Ništa od toga. Nije pozvan ni dobošar Šole.

Kada je Rokfeler u „Tri šešira”, omađijan roštiljem i muzikom, svom sekretaru dao mig da časti Šoleta dobošara, Šole je prišao nezvaničnom vladaru sveta i šapnuo mu na uvo: „Ja sam bogat čovek. Noćas ću mirno spavati na klupi. Kako ćeš spavati ti?”

„Nestaće. To je jasno kao noć”, kaže jedan od skadarlijskih noćobdija, pokušavajući da predvidi sudbinu stare Skadarlije. „Ovde će iznići kazina i hoteli. Desiće se katastrofa, bajo moj.”

U nekadašnjoj zgradi prve telefonske centrale bila je kafana „Tri lista duvana”. Srušena je da bi se tu navodno bio sagrađen „Hilton”. Ali, gde ćeš „Hilton”, a nemaš mesta za garažu?

Zašto je prostor s leve strane Bulevara JNA, od Slavije prema Svetosavskom hramu, prazan? Kao da je tamo bačena neutronska bomba. Sve kafane su sravnjene sa zemljom. U tom terorističkom napadu, nestale su „Mala astronomija”, „Velika astronomija” i „Orač”.

A cena građevinskog zemljišta? Raste li, raste...