"Udri po Nemačkoj"; E pa, dosta više

To, najblaže rečeno, nije fer, jer Nemačka čini za Ukrajinu više od gotovo svih drugih zemalja.

Red zahteva, red uvreda, red zahteva, red uvreda – čini se da je to šema koju Ukrajina koristi u razgovorima s Nemačkom i o Nemačkoj.

U to, na primer, spada i odbijanje Kijeva da primi predsednika Nemačke Franka-Valtera Štejnmajera nakon što je Kijev kritikovao njegovu raniju politiku prema Rusiji, a on priznao greške.

Ta šema je vrlo uspešna. A nemački mediji su je odmah primenili, i to, izgleda, vrlo rado: nema dana da Berlin nije na stubu srama, nema dana a da nekritički novinari ne pitaju članove vlade – zašto se Nemačka konačno ne odrekne ruske nafte i pre svega ruskog gasa, te ponajviše: zašto Nemačka ne isporučuje Ukrajini sve oružje koje je zatražila. Ovaj, u svakom slučaju potpuno izlišan spektal, sve više ide na živce.

Jer, kao prvo: od ruske aneksije Krima 2014. Nemačka je, zajedno sa SAD, dala najviše sredstava Ukrajini. Drugo: osim direktnih suseda Ukrajine, Nemačka je zemlja koja prima najviše ukrajinskih izbeglica. Treće: Nemačka je među zemljama koje Ukrajini daju najviše novca za kupovinu oružja. Kancelar Olaf Šolc je upravo najavio više od milijarde evra direktne pomoći. I apsolutno niko ne sumnja da Nemačka mora podržati Ukrajinu u ratu protiv Rusije.

Pa, je li onda mudro kada vlada u Kijevu stalno napada nemačku vladu i zatrpava je novim, oštro upućenim zahtevima? Kad Nemačka isporuči deo traženog oružja, odgovor glasi: to je dobro, ali toga mora biti mnogo više.

Kad Nemačka odustajanjem od ruskog uglja, nafte i gasa najavljuje ni manje ni više nego promenu paradigme, onda kažu: to je lepo od vas, ali to se mora desiti odmah.

EPA-EFE CLEMENS BILAN

Pri tome se namerno zaboravlja da je Nemačka u svojoj politici izvršila zaokret neviđenih razmera: gasovod Severni tok 2 je završen, ali nije pušten u rad. Nemačka vojska Bundesver će za modernizaciju i opremu dobiti na raspolaganje dodatnih 100 milijardi evra samo u ovoj godini, što je poduhvat koji je Olaf Šolc najavio ubrzo nakon ruskog napada na Ukrajinu. Nemačka plaća isporuku oružja u ratnu zonu. Nemačka vlada počinje prekidati bliske odnose s Rusijom, koji su izuzetno važni u sektoru sirovina. Zeleni ministar privrede putuje na Bliski istok kako bi tamo kupovao naftu i gas i naglas razmišlja o produženju rada nuklearki i termoelektrana na ugalj.

Sve su to ekstremne promene kursa u izuzetno kratkom vremenu. Koje su to zemlje u Evropi toliko promenile svoju politiku i pre svega po tako visokoj ceni kao Nemačka?

Još iritantnije od bezobrazluka iz Kijeva je ponašanje nekih drugih evropskih zemalja. One same ne reaguju kako treba, ali se rado skrivaju iza Nemačke ili čak upiru prstom u nju. Stiče se utisak da se tu radi samo o imidžu u javnosti.

Francuski predsednik Emanuel Makron je u brojnim telefonskim razgovorima bezuspešno pokušavao uticati na vladara Kremlja Vladimira Putina. Uzgred budi rečeno, on je bez velike pompe doveo u zemlju finale Lige prvaka koje se prvtobitno trebalo održati u Rusiji. Ali kada je reč o prihvatanju izbeglica, Francuska se ne ponaša tako odlučno.

Italija je javno i glasno izjavila da bi mogla odmah prestati da uvozi ruski gas. Ali u stvari se iza toga krije ovo: Ako nema evropskog embarga na gas, onda su za to krivi drugi (misli se pre svega: Nemačka).

Poljska se javno i bez koordinacije (s Nemačkom) zalaže za isporuku vojnih aviona Ukrajini – ali samo preko vojne baze SAD u Nemačkoj. Ako avioni ne budu isporučeni, tja, problem je u SAD ili Nemačkoj.

A Mađarskoj – barem u nemačkoj javnosti – ne fali ni dlaka s glave zbog njenog proruskog kursa. U Budimpešti rado uzimaju jeftin ruski gas, a ako treba, plaćaju i u rubljama Mogao bi se steći utisak da bi neke članice EU bile prilično srećne ako bi Nemačkoj krenulo loše – i kada bi izgubila deo svoje ekonomske snage i blagostanja. Po onoj – da susedu crkne krava? Možda.

Činjenica je da su za šemu svaljivanja krivice na drugog, postavljanja zahteva i njihovog ispunjenje – uvek potrebne dve strane: onaj koji glasno zahteva, ljuti se i upire prstom u drugog – i onaj koji sve to dozvoljava.

To je zaista potpuno izlišan spektakl. Na kraju krajeva, svi imaju isti cilj – okončanje ruskog rata u Ukrajini. Pa zašto sejati razdor? To pomaže samo Putinu.