Iz prvog lica: Sa ulica Rija za B92

Rio de Žaneiro -- Brazil trese najveći talas protesta u poslednjih 20 godina, na ulicama je bilo milion ljudi, izgubljen je i život. Pedro Agijar prenosi utiske iz Rija za B92:

Izvor: B92
Podeli

"Brazilci su se probudili u četvrtak sa okrepljujućim osećajem zadovoljstva. Dan ranije, lokalne vlasti su poklekle i najavile da će povući odluku o povećanju cena javnog prevoza, što je i dovelo do višenedeljnih nacionalnih nemira.

Novi protesti najavljeni za to veče trebalo je da budu slavlje.

To se nije desilo.

Kada sam izlazio iz stanice metroa na 100 metara široku i dva kilometra dugu Aveniju predsednika Vargasa, sve što sam mogao da vidim je bilo mnoštvo ljudi, tako gusto zbijenih da nisam mogao da vidim pločnik. Ironično, u ulici koja je ime dobila po diktatoru koji je vladao Brazilom u najdužem mandatu u istoriji, ljudi su se okupili da pokažu snagu demokratije.

Sa bratom i prijateljima, hodao sam ka Skupštini grada Rio de Žaneira. Nosio sam malu zastavu Turske uz šaljivu poruku "Ako autobusi poskupe, uzećemo Taksim". Tako sam se osvrnuo i na trg u Istanbulu gde su protesti razbijeni žestokom reakcijom. U RIju, očekivali smo nešto drugo.

Dok smo hodali, razgovarao sam preko čet aplikacije na telefonu sa prijateljimaiz Turske, koji su mi rekli da je četvoro ljudi stradalo u tamišnjim protestima i da je suzavac ispaljivan na demonstrante iz helikoptera. Mislio sam da to ovde ne može da se desi. Medicinska sestra koja radi u bolnici u blizini Taksima rekla mi je da je nekoliko ljudi primljeno sa opekotinama. Odmah su se pojavile glasine da je policija mešala opasne materije sa vodom i to bacali u gomilu ljudi. Mediji u Turskoj o tome nisu izveštavali.

U tom trenutku, dok smo stizali do Skupštine grada, helikopteri su preleteli preko nas, ulična rasveta je ugašena, a letelice su upalile reflektore i spustile se u nizak let. Bili su toliko nisko da smo jasno mogli da pročitamo identifikacione brojeve. Uskoro smo mogli i da čujemo detonacije ispred nas.

Njihova strategija zastrašivanja je upalila. Masa ljudi je počela da se povlači, a iako su najmilitantniji vikali da se ne povlači, da se ne razdvajamo, mogao sam da čujem ljude koji govore da ako nas plaše na taj način - to znači samo da su spremni da stvari postanu veoma žestoke.

I postale su. Moja mala grupa je krenula prečicom ka najbližoj stanici metroa. Prolazili smo kroz uličicu, sa desne strane je sedište jedinica policije za razbijanje demonstracija, dok je sa desne zgrada najvećeg lista u Riju "O Globo". U jednoj od mirnijih scena večeri, zastali smo u baru na ćošku i gledali na televiziji demonstracije u drugim gradovima u zemlji. Vatra u Braziliji, neredi u Gojaniji, sukobi u Salvadoru, a onda je, iznenada, kanister sa suzavcem eksplodirao pored mene.

Odjednom pojavila se policija u opremi za razbijanje demonstracija.

Trčali smo kao da nam život zavisi od toga. Međutim, na drugoj strani ulice, policija nam je odsekla put i takođe bacala suzavac. Bili smo zarobljeni. Maska koju sam poneo za svaki slučaj, pokazala se kao veoma korisna. Pomoglo mi je i sirće, mogao sam da dišem i otvorim oči, dovoljno da vidim kuda idem. Pratili smo ostale, u panici, sve dok nismo naišli na čeličnu kapiju koju sam dobro poznavao. Pre nekoliko godina prolazio sam kroz nju često, dok sam stažirao u "O Globou". Sada sam video kako se privatno obezbeđenje pravi gluvo na zapomaganje ljudi sa ulice, koji su molili za sklonište. Štitili su novinare, ljude kao što sam ja, koji posao obavljaju u zastakljenoj, zvučno izolovanoj, klimatizovanoj redakciji. Suzavac ne ulazi u tako sterilno okruženje, a ne čuju se ni detonacije. To je samo za one koji su bili gde i ja. Unutra su moje kolege, a napolju moji drugovi, saborci.

Detonacije su prestale, a konvoj vatrogasnih i ambulantnih kola prošao je kroz ulicu. Pomislio sam da su gas koristili samo da "raščistili" ulicu kako bi hitne službe mogle da prođu. Nismo radili ništa osim što smo bili na putu. Da li je bilo drugog načina? Naravno. Ali, čemu to, zar ne?

Kasnije, čuo sam da su iz helikoptera polivali suzavcem ljude na zemlji, baš onako kao što nisam mogao da verujem da se dešavalo u Turskoj. Eto - konačno smo stigli do Taksima.

Plakanje "hemijom" izazvanih suza je dobilo potpuno novo značenje.

Suze su isto tako stvarne kao i suze izazvane emocijama nakon pogleda na to što se desilo i postiglo na ulicama, nakon što se odustalo od povećanja cena prevoza.

Kao što su govorili od početka, u pitanju je samo 20 centi (manje od osam dinara). U pitanju je bila uspešna demonstracija sile građanskog pritiska, koja donosi rezultat kada god je dobro mobilisana, artikulisana i sa jasno definisanim ciljevima.

Međutim, to nisu isti ciljevi koje imaju političke elite i njihovi glasnogovornici - veliki mediji. Ako ne možeš da pobediš, pridruži im se. Tako su, nakon što su odustali od kritikovanja demonstracija, počeli da ohrabruju proteste usmerene protiv onoga što oni žele, kao što su levičarska vlada, neke uredbe o regulaciji tržišta i njihove definicije korupcije.

Ništa od toga nije uspelo. Nismo bili tamo da srušimo vlast, već da nateramo vlast da nas sasluša. To je potpuno drugi cilj.

Kada su te grupacije shvatile da ne mogu da nam otmu ciljeve demonstracija, krenuli su da demonstracije namerno preusmeravaju i skreću. Tako su se vandali infiltrirali među demonstrante, palili automobile, pljačkali prodavnice, lomili prozore i uništavali javnu imovinu. Neki antikomunistički nastrojeni "skinhedi" su nosili noževe i povređivali ljude samo zato što nose crveno. Video sam nacionalistički nastrojene huligane kako provociraju levičare.

Rezultat su nasilje i huliganizam, koji su bili sasvim pogodan razlog da se policija obruši na nas. To se desilo juče u Riju, kao ranije u Sao Paulu, Braziliji i drugim gradovima. Ovog puta, obrušavanje je bilo previše žestoko.

Više od 40 ljudi je povređeno, a u gradu u blizini Sao Paula, čovek je pregazio i ubio 18-godišnjeg dečaka. Jedan čovek je pao sa mosta na jugu. Ljudi su počeli da ginu.

Lideri pokreta "Free Fare" su se isključili iz marševa i naveli uz oštre osude da ekstremni desničari žele da dodaju "fašističku auru" demonstracijama. Na društvenim mrežama slogani i haštagovi koji su pozivali na ulice, zamenili su pozivi "Idite kući!".

Dok sam išao ka kući, video sam ljude srećne zbog ishoda. Mahali su zastavama, smejali se i pevali Međutim, mnogi su zabrinuto govorili o tome kako se plaše puta kojim bi posle obmana demonstracije mogle da krenu.

Dugo se govorilo da je Brazil "uspavani div". Ovo takozvano "brazilsko proleće" je usvojilo slogan "div se probudio".

Hajde da se potrudimo da ne postane divovsko čudovište."

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 381 idi na stranu