Mediji: Zašto tako Srbi?

Kako navode mediji, demonstranti, blokaderska opozicija, već šesnaesti mesec pokazuju elementarno nepoštovanje prema nastradalima, i to na način na koji im odaju pomen.

Naime, prema pisanju medija, blokaderi svakodnevno, u isto vreme, blokiraju ulice i raskrsnice širom Srbije, zaustavljajući saobraćaj, nakon čega stoje mirno 16 minuta – onoliko koliko je bilo poginulih u tragediji nastaloj usled rušenja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu.

Međutim, po isteku tih 16 minuta, kako se navodi, obavezno sledi njihov performans, uz muziku i razna skaradna izrugivanja aktuelne vlasti i Aleksandra Vučića. Takođe, po ulicama se pale sveće, navodno u znak pomena.

Postavlja se pitanje da li je takav način obeležavanja u skladu sa našim pravoslavnim običajima i crkvenim kanonima – i to ne samo pravoslavnim, već uopšte hrišćanskim.

Pomen za pokojne održava se na grobu pokojnika, i to u za to predviđeno vreme. Sveće za pokoj duše pale se na grobu ili u crkvi, ukoliko se do groba ne može doći. Pomen se može služiti i na mestima velikih bitaka ili stradanja iz istorije, ali isključivo na određene godišnjice.

U slučaju velike nesreće ili masovnog stradanja, na godišnjicu tog događaja, ukoliko je to moguće, održava se crkveni pomen u okviru za to propisanog molitvenog obreda koji služe sveštenici. Nažalost, srpska istorija obiluje takvim primerima stradanja i obeležavanja pomena uz crkvene obrede, naročito nakon pada komunizma.

Upečatljiv primer jeste nedavno održan godišnji pomen pobijenim i pod led Dunava bačenim građanima Novog Sada, stradalim u ozloglašenoj Novosadskoj raciji januara 1942. godine. Taj pokolj počinili su mađarski fašisti nad srpskim, jevrejskim i romskim stanovništvom Južne Bačke. Kao i svake godine, na taj dan i na tom mestu, brojni građani odali su poštu nastradalima, dok su činodejstvovali sveštenici Srpske pravoslavne crkve, kao i jevrejski rabin.

Mediji u Srbiji postavljaju pitanje da li je bilo potrebno da predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u jednom svom obraćanju javnosti u toku prošle godine, ukaže da je sve što radi blokaderska opozicija po ovom pitanju suprotno pravoslavnim običajima i crkvenim kanonima?

Da li su naši sveštenici, služeći u Crkvi čiji je osnivač Rastko Nemanjić (Sveti Sava), prosvetitelj čije se ime slavi kao đačka slava, nakon bogosluženja podsećali vernike na značaj obrazovanja i na to da prosvetne ustanove ne bi smele da budu predmet bilo kakvog političkog pritiska ili blokiranja?

Istina je da je kod nas Crkva odvojena od države, ali su ovo, u krajnjoj liniji, pitanja pravoslavnih običaja, crkvenih kanona i osnovnih vrednosti.

U jednom malom opštinskom mestu u Braničevskoj eparhiji, letos u centru stoji dvadesetak blokadera u krugu odajući pomen postradalima u Novom Sadu. Mediji navode da je samo nedostajalo da se uhvate za ruke i održe neki satanistički obred.

Pa zar nije satanistički izgledala šetnja na Sv. Savu jedne grupe studenata blokadera ka hramu Sv. Save u Beogradu, sa željom da po mrklom mraku, u 20.30 sati donesu slavski kolač, preseku ga i osveštaju. Hram je bio zatvoren u za to predviđeno vreme, a ovo su mogli da čine samo antihristi.

 

Mediji dodaju da se za nekoliko dana obeležava i 14. februar, praznik Svetog Trifuna, kojeg vinogradari u Srbiji od davnina slave kao svog zaštitnika. Po običaju, tog dana se prvi put u godini izlazi u vinograd i, uz prigodnu molitvu, zarezuje jedna loza. Nažalost, većina mladih danas, naročito u gradovima, taj dan će obeležiti slaveći katoličkog sveca Svetog Valentina, upakovanog u takozvani "Dan zaljubljenih".

Sve su to pokazatelji da bi Srpska pravoslavna crkva i njeno sveštenstvo morali da posvete znatno više pažnje duhovnom obrazovanju mladih u Srbiji.