Domaći neimari grade mimo logike

Zbog toga ne treba ni da nas čudi što se uveliko probijaju rokovi, poslovi koštaju daleko više od proračuna, a jedini profit predstavljaju jeftini politički poeni.

Kako drugačije do naopaku nazvati gradnju takozvanog Koridora 11, odnosno autoput ka Južnom Jadranu.

Ministar Milutin Mrkonjić je radove na deonici Lajkovac–Ub svečano otvorio još 29. jula, međutim, odmah po gašenju kamera, s terena su povučeni bageri i ostala teška mehanizacija. Razlog je bila nezavršena eksproprijacija bez koje o radovima nema ni govora. Danas, tri meseca nakon svečanog otvaranja, umesto da radovi budu u punom jeku, obavljaju se pripreme, i to uporedo s eksproprijacijom?! "Još uvek postoji više pojedinačnih parcela koje su u privatnom vlasništvu, a nalaze se na trasi koju radimo. Sada pripremne radove obavljamo na svega nekoliko mesta jer nemamo pristup svim lokacijama. To jeste problem jer smo dobro organizovani, imamo dosta radnika, a radimo malo", navodi Ratomir Todorović, direktor građevinskog preduzeća Planum, koje se nalazi u konzorcijumu domaćih firmi koje izvode radove.

On dodaje i da nezavršena eksproprijacija najviše muka zadaje kada je u pitanju pristup mostovima kojih na ovoj deonici treba da bude 12. Te poslove je zimi teško raditi, pa postoji bojazan da će se rokovi probiti.

Umesto da srpski građevinari planski i u rokovima grade puteve i mostove, zahvaljujući ministrima koje imamo, prinuđeni su da mimo svake dobre prakse grade napamet i besmisleno dugo. Kako navodi Ljubivoje Kostić, redovni član Inženjerske akademije Srbije i potpredsednik Udruženja građevinskih inženjera, zbog svega toga ovakvi projekti, što se lepo vidi na primeru mosta preko Ade, koštaju višestruko više.

"Most na Adi, kako vlast tvrdi, treba da bude simbol. Tako se i gradi. Umesto da most bude posledica detaljno isplanirane funkcionalne celine, sve je urađeno naopako. Pravi se most, pa se tek naknadno spaja s obalama, što je u suprotnosti i sa strukom i svakom praksom. Onda dolazimo u situaciju da su saobraćajne pristupnice skuplje od samog mosta, što je van pameti. Sada nas čitav posao košta tri puta više nego što bi trebalo", kaže Kostić.

On dodaje i da su za most preko Ade postojala i dva racionalna i jednostavnija rešenja – jedno „Most projekta“ i drugo Građevinskog fakulteta. Nadležni su se, međutim, opredelili za varijantu koja će nas u najboljem slučaju koštati 300 miliona evra.

"Postoje tu i troškovi koji su skriveni, pa sve ovo može da košta još više. Zbog toga se plašim i da nam, ukoliko opet bude bilo potrebno, niko neće dati novi kredit. Onda ćemo imati simbol na koji ćemo se penjati merdevinama", ističe Kostić.

Nisu ovi projekti, međutim, usamljeni primeri. Po Srbiji se ovako gradi uzduž i popreko. Kako navodi Goran Rodić, sekretar u udruženju građevinara u Privrednoj komori, „imovinsko pravni odnosi i nezavršeni projekti su najveći problemi s kojima se građevinci po Srbiji susreću. Izvedu se na gradilišta kako bi radili, a priprema nije obavljena kako treba, pa se probijaju rokovi, poskupljuju projekti i ne mogu se uposliti radnici u kontinuitetu“.

Na kraju profitiraju samo političari. Kako drugačije objasniti da je kamen-temeljac za most koji će povezati Zemun i Borču položen još sredinom jula, a tek u novembru će biti završen idejni projekat, u januaru glavni, dok se eksproprijacija bez njih ne može ni raditi. Tu je, dakle, samo pompezno u svim medijima ispraćeno polaganje kamena-temeljca bez ikakvog plana gradnje.

Taj marketing plaćaju građani, i to debelo. Ovakvi projekti važe za najskuplje. Most preko Ade je dogurao do sume od 300 miliona evra, vrednost Koridora 11 se procenjuje na 1,8 milijardi evra, dok je za most Zemun–Borča potrebno uložiti 170 miliona evra. Svi oni, s obzirom na način koji se projektima pristupa, prete da se pretvore u rupu bez dna u koju će novac bacati poreski obveznici. Povrh svega, čeka nas i prodaja Telekoma, a oko 1,44 milijarde evra, po rečima nadležnih, biće uložene u infrastrukturu.