Da li su ljudi po prirodi dobri ili zli?

Da li su ljudi fundamentalno dobri ili loši? Hiljadama godina filozofi su debatovali da li je naša bazično dobra priroda pokvarena društvom, ili je društvo zaslužno za kontrolu naše loše prirode. Psihologija je došla do određenih saznanja koja bi mogla da reše ovu debatu.

Jedna od načina da saznamo više o našim osnovnim karakteristikama jeste da pogledamo bebe. Mozak beba je odličan pokazatelj ljudske prirode. Bebe su ljudi sa apsolutnim minimumom uticaja društva – nemaju puno prijatelja, nekada nisu išle u školu i nikada nisu pročitale knjigu ili odgledale film. Njihov um je nešto najbliže neiskvarenom.

Jedini problem jeste manjak govora, što otežava otkrivanje njihovog mišljenja. Ljudi obično učestvuju u eksperimentu uz pomoć instrukcija ili odgovaranjem na pitanja, a ovo je jako teško uraditi sa bebama.

Međutim, na svu sreću, govor nije potreban kako bi se otkrilo nečije mišljenje. Bebe će posegnuti za stvarima koje im se sviđaju i duže vremena će posmatrati stvari koje ih iznenađuju.

Univerzitet Jejl sproveo je genijalan eksperiment koristeći ovaj način merenja kako bi saznali šta bebe misle. Njihovi rezultati ukazuju na to da i najmlađi ljudi poseduju osećaj za dobro i loše, i što je još važnije, instinkt da se odlučuju za dobro a ne zlo.

Kako su istraživači došli do ovoga?

U pitanju je bila lutkarska predstava sa tri jarko obojene lutke. Jedna je pokušavala da se popne uz brdo, a pri tome mu je jedna lutka pomagala, dok je druga pokušavala da mu oteža penjanje i spreči ga da dođe do vrha.

Na samom početku eksperimenta dolazi do neverovatnog psihološkog razvoja. Svi ljudi su u stanju da interpretiraju događaje iz predstave kao što je opisano. Međutim, lutke su za bebe samo obrisi. One ne prave ljudske zvukove niti pokazuju ljudske emocije. One se samo kreću, ali bebe su posmatrale njihove kretnje kao smislena dela pritom otkrivajući njihove karakteristike.

Nakon predstave, mališani su mogli da izaberu jednu lutku, onu koja je pomagala, ili onu koja je odmagala – i u najvećem broju slučajeva posegnule su za lutkom koja je pomagala. Kako bi potvrdili ove rezultate, naučnici su sproveli još jedan test. Deca su gledala scenu u kojoj je lutka penjač donela odluku da se približi, prvo pomagaču, a potom i lutki koja ga je sputavala. Ukoliko se penjač kretao ka lutki koja ga je ometala, deca su znatno duže posmatrala scenu. Ovo ima smisla ukoliko su deca bila iznenađena zato što se penjač približio lutki koja mu je otežavala. Deca su bila iznenađena kao kada bi odrasli ljudi posmatrali čoveka koji je krenuo da zagrli osobu koja ga je upravo saplela.

Dobijeni rezultati imali bi smisla ako bi deca, sa njihovim društveno nepromenjenim umovima, imala očekivanja o tome kako bi ljudi trebalo da se ponašaju. Ne samo da su u stanju da interpretiraju pokrete oblika uz pomoć motivacije, već biraju dobre motivacije naspram loših.

Iako ovo u potpunosti ne rešava debatu o ljudskoj prirodi, cinici bi rekli da su deca zainteresovana isključivo za svoja očekivanja i da očekuju da se i drugi tako ponašaju. Međutim, naučnici smatraju da rezultati pokazuju da se dečiji um i instinkti staraju za to da ona preferiraju prijateljske namere a ne one maliciozne. A to je upravo osnova na kojoj baziramo moralnost.

Foto: Image courtesy of Stuart Miles / FreeDigitalPhotos.net