7. april 2006.
Neiskorišćena lepota - Lipovac
Lepota prirode kakavu je teško zamisliti. Bistre brdske rečice koje izbijaju iz krečnjačkih stena. Tihe sene srednjovekovnog manastira , kovačka radionica u centru sela gde majstor jednoličnim udarcima po vrelom metalnom otpadu pravi raonike , popravlja mašine ... Ambijent srpskog sela kakavo je bilo pre stotinu godina ... ili ne naš sasvim ?
 |
| Pogled na selo sa okolnih brda |
Fotografije koje postmatrate su iz sela Lipovac.
Lipovac je selo koje se nalazi u opštini Aleksinac.
Posle oko 20 kolikometra raskaljanih, blatnjavih seoskih puteva , za koje možete samo da pretpostavite da su nekada formalno bili pokriveni asfaltom nailazite na Lipovac.
Sela u Aleksincu, pa i ovo, su atipična-orijentalna. Primećuje se neka prijatna mešavina stare srpske arhitekture, velikih lukova koji nadvisuju terese i orijentalnog dodira oblih linija prozora. Još uvek ima dosta kuća koje su od blata. Obično su oronule, trošne sa odronjenim delovima iz kojih vira stara slama ili poneka potporna greda.
 |
| Srednjovekovni manastir je posvećen Preobraženju. |
Uz ovo možete da vidite zidane sterotipne kontrukcije koje su poslednjih decenija postale dominantne na Ballkanu. Ponegde će samo jednoličnu smirenost oker boje blata i tihog zelenila poremetiti vrišteća ljubičasta ili narandžasta boja ili u najbolju ruku sivilo betona.
Potpuni moderni neukus.
Ovi krajevi odišu sporošću, patinom.
Na kraju samog sela, naslonjen na razlomljene masive stena nalazi se manstir posvećen Preobraženju. Manastir je u srednjem veku (1399. godine) podigao Despot Stefan Lazarević. Teško da u ovom kraju može da se nadje neko lepše, pogodnije mesto za manastir od ovoga. Okružen stenama sa tri strane – skriven je a opet otvoren. Do samog manastira koje je – skoro možemo da kažemo po običaju – više puta , paljen , podizan , živopisan, oskrnavljen – možete da se umijete sa neverovatno svežom vodom sa izvora koji je posvećenog Bogorodici. Osim letnje crkve manastir ima i zimsku crkvu.
 |
| Seoska kuca u kojoj se 1941 godine sastao Ozrenski odred |
Medjutim , Lipovac nije selo koje je sačuvalo ono što je imalo - nego koje je izgubilo. Daleke 1923 godine ovo je bilo prvo selo koje je imalo svoju – električnu energiju. Mala rečica čiji je snažan tok sada neiskorišćen je tada pokretala prvu malu hidricentralu u Srbiji. Tada regionalni centar Aleksinac nije mogao da se time pohvali. Uskoro selo je 1928 godine uvelo telefon – najverovatnije takodje prvo u Srbiji. Medjutim, ma koliko dobro napredovalo pre Drugog svetskog rata izgleda da su se ubrzo stvari promenele. U ovoj maloj seoskoj kućici koja se nalazi odmah do manastira 1941. sastala se grupa partizana iz Aleksinca i okolnih mesta, od koje je kasnije nastao Jastrebački odred.
O tome kako se priča iz 1941. završila govori spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu na kraju sela.
 |
| Seoski kovač |
Posle kraja rata – počelo je pravo propadanje. Rat je uništio infrastrukru - novo industrijsko društvo je krenulo da je obnavlja – ali na nekim drugim mestima. Počela je migracija iz sela u grad u kome se naglo razvijala industrija – i novi popularni socijalističko-urbani stil života. Tako je Lipovac polako kopnio, kopnilo ... da bi se na kraju sveo na sadašnjih stotinak domaćinstava. A još jedna svar koja je tipična pojava za Srpsko selo je veliki broj neoženjnih momaka. Skoro 50 njih će teško u kasnim tridesetim naći osobu koja želi da živi na selu.
Ljudi se ovde danas, bave poljoprivredom na način na koji su navikli, način koji im je po tempu koji sami odrede najviše odgovora.
Na samom ulasku u selo, pre kiše, videli smo ljude kako sade krompir. Meka, raskvašena zemlja lako je popušta pod udarcima motika. Nema ni reči o nekom motokultivatoru, nekoj priručnoj mehanizaciji. Za tako nešto nema novca - a čak i kada bi ga bilo – posedi su ustinjeni, rascepkani po brdima - intenzivno bavljenje ratarskim kulturama ili povrtarstvom ovde je zbog toga u samom startu nemoguće. Postoje samo male nenavodnjavanje parcele – pasulja, luka, krompira.
Štale su mahom male pravljene za par krava , niskih tavanica , dugih ležišta , ukoliko uopšte i postoji nešto što podseća na ležište. O nekom sistemu izdjubravanja nema ni reči. Stajnjak se izdjubrava na kraju štale – o nekoj obradi, kompostiranju, nema ni reči.
Filozofiju ljudi u vezi poljoprivrede u ovom kraju pokazuje iskaz jednog poljoprivrednika koji je dobio podstcijana sredstva za aparat za mužu. Na pitanje autora koliko mu je to olakšalo svakodnevni život, bavljenje poljoprivredom odogvorio je «Pa, znaš kako ... Olakšaće. Dok nismo imali muzli smo ručno. Ruke rade. Sada muzemo mašinski – štedimo ruke. A – pre ruke rade.
 |
| Peć za kreč |
Ljudi su ovde vredni, topli, prijateljski raspoloženi, gostoprimljivi , ali imaju neku , napaćenu crtu, neku tihu tajnu, kao da žele da sakriju sopstvenu nesreću od njih samih uz tipično arapsko, muslimansko «kismet» prihvatanje sudbine. Oni znaju da teško žive, život koji im često ne izgleda vredan življenja, ali su spremni da to stojički prihvate – njihova muka - je deo njihovih života – skoro stil za koji su se odlučili.
To je i neki način, obrazac koji se sreće - nemarnosti prema sopstvenom radu. Postoji saznanje da se u nekim drugim krajevima radi i bolje i savremenije, uz manje muke, da se nalaze načini da se proizvodi i bolje naplate – ali kod njih je jednostavno drugačije.
Ovde živi divan i ponavljam vredan narod – ali nažalost, nažalost – siromašan.
Ljudi su nekako utučeni. Po ovim selima, misle da su ih svi zaboravili – što i nije sasvim tako netačno. Osećaju se zapostavljeno , na marginama – i u skladu sa tim svaka akcija je pretpostavljeno propraćena neuspehom – i onda – zašto i bilo šta činiti.
Osim poljoprivrede ovde je razvijena proizvodnja kreča. Stene se ubacuju u ove zidane peći koje se kasnije satima lože dok se ne izdvoji kalcijum oksid. Ovo je prilično isplativ posao s obzirom na cenu od 8 dinara po kilogramu kreča – pogotovu u svetlu toga što je drvo besplatno – uzima se iz okolnih šuma.
Ekspolatacija drveta prepuštena je – ne baš domaćinskoj upravi Srbija šuma - je takodje stvar koja može da angažuje lokalno stanovništvo. Postoji i nalazište ukrasnog kamena.
 |
| Milan Filipović - možda ima nade za Lipovac |
Posle posete smo sa našim domaćinom Milan Filipovićem, studentom ekonomije iz Niša a poreklom iz Lipovica posetili restoran «Sedam salata». Mesto kraj autoputa – po svom eksterijeru nije naročito interesantno – izgleda kao tipična kafana za kamiondžije , ali iznutra ima neki šmek. Osobenost restorana je da gost obavezno dobija u neograničenim količinama sedam salata – besplatno. Hrana je dosta ukusna – ali može se reći klasična kafanska – vešalice, karadjodjeve šnicle, pljeskavice, bataci, ćevapi ...
Osim tog malog detalja, sa salatama restoran, formalno – nema mnogo toga da ponudi, ali atmosfera ipak odiše nekom primitivnom privlašnošću.
 |
| Možda će autentičan proizvod - malinovo vino spasiti selo od propadanja |
«I šta će biti sa Lipovcem ?» bilo je pitanje za domaćina.
Milan se nada – da ipak budućnost postoji. U toku je izgradnja seoskog vodovoda. A sa ovih mladih malinjaka koje vidite će se, Milan se nada proizvoditi eksluzivan proizuvod – vino od maline. U toku su razgovori sa jednom agencijom koja se bavi prekomorskim putovajima – medjutim glavna prepreka je količina. Sa 20 ari malinjanaka – ne može puno toga da se uradi ali – ipak, važno je da se radi i ...
Možda, možda ipak Lipovac ima budućnost ?
