Tesla: Čovek izvan granica

Pre osnivanja muzeja osnovan je Institut «Nikola Tesla». Ko su bili inicijatori i kako je uopšte organizovano Društvo za podizanje Instituta?

Januara 1936. godine osnovano je Društvo za podizanje Instituta Nikole Tesle. Za razliku od današnjeg vremena, kada društva imaju neku drugu vrstu ciljeva, to društvo okupljalo je zaista najuglednije profesore i docente Tehničkog fakulteta u Beogradu, a predsednik društva bio je predsednik Srpske kraljevske akademije. Ono što tom društvu daje poseban značaj je to što je i sam Tesla bio upoznat sa aktivnostima društva. Tesla je bio u kontaktu sa Slavkom Bokšanom, koji je još dvadesetih godina počeo da objavljuje radove o Tesli. On je radio na okupljanju ljudi koji bi mogli da pomognu ostvarenju cilja i koji su imali znanje i spremnost da pišu o velikom naučniku. Slavko Bokšan je odigrao veoma značajnu ulogu u tom periodu jer je želeo da se ovde što više govori i piše o Teslinim zaslugama. Iste te 1936.godine održana je proslava Teslinog osamdesetog rođendana i opet je Bokšan bio inicijator događaja. Publikovana je i Spomenica sa radovima učesnika proslave, za to vreme to su bila važna imena iz sveta nauke.

Kada je osnovan Institut i koji su mu bili ciljevi?

Institut je osnovan 1939. godine, s tim što Institut za svoju godinu osnivanja uzima i godinu osnivanja Društva pa danas on slavi sedamdeset godina od svog osnivanja. Ono što je bio jedan od ciljeva osnivanja Instituta je da se naučna javnost upozna sa Teslinim radom. Nakon predavanja koje je Tesla održao u Londonu i Parizu 1892. gde je bio primljen kao svetski naučnik, o Tesli se u Evropi nije mnogo pisalo. Ali u vreme priprema za osnivanje Instituta, u periodu od 1936. do 1939. stižu mu brojna priznanja od evropskih univerziteta. Naročito je bilo bitno to što je Bokšan radio, on je podsećao na značaj Teslinih izuma u oblasti polifaznih sistema, ali i pokušavao da osvetli Teslin doprinos u oblasti radija. Do dana današnjeg ta tema je izuzetno interesantna. Najbitnija uloga društva je bila u tome što je sve što je rađeno bilo tako promišljeno i imalo je cilj koji je uvek bio ispred onoga što se radi. Posledica postojanja društva i proslave osamdesetog Teslinog rođendana 1936. godine u Beogradu je upravo bilo osnivanje Instituta.

Osnivanje Muzeja?

Sve sto se desavalo između dva Svetska rata napravilo je od Beograda mesto gde je bilo prirodno da dođe Teslina zaostavstina. Sava Kosanović je, nakon što je postao staratelj nad Teslinom imovinom, preuzeo i obavezu da rešava finansijske i administrativne probleme staranja nad zaostavštinom. On je 1946. godine postavljen za prvog ambasadora tada Federativne Narodne Republike Jugoslavije u Americi. Završio je diplomatsku aktivnost 1950, a 1951. sav materijal je prenet u Beograd. Materijal je bio prvo smešten na Elektrotehničkom fakultetu u nekoliko prostorija, a od juna 1952. nalazi se u Muzej. Po završetku rata bilo je nagoveštaja da će zaostavština možda biti dodeljena Institutu, međutim Institut je nakon II Svetskog rata postao vezan za unapređivanje industrijalizacije zemlje, pa je logično bilo da se 1952. osnuje Muzej kao institucija koja će čuvati zaostavštinu i čuvati uspomenu na Teslu.

Iz dva razloga je ljudima koji su pregledali Teslinu zaostavštinu taj trenutak bio poseban. Prvo ljudski se susrećete sa zaostavštinom, osećanje koje imate de ste tu sa nečim što je pripadalo Nikoli Tesli je samo po sebi veliko. Potom ulazite u sav taj materijal, u Teslin svet i pregledate ga. Iako je građe bilo dosta, ipak je zaostavština napornim radom brzo i pedantno pregledana, a već 1955. godine je otvorena stalna postavka. Svi modeli Teslinih aparata, koji su izloženi na postavci, su tako verno urađeni da posetioci muzeja ako im ne kažete da su to u stvari kopije, misle da se radi o uređajima koje je Tesla napravio. Sigurno je da je kod inženjera, majstora, ljudi koji su učestvovali u pregledavanju građe i pripremi postavke bilo dosta ljubavi i posvećenosti.

Usvajanje jedinice T?

Čak i 1956. godine kada je proslavljena stogodišnjica Teslinog rođenja i kada su u Beogradu boravili svetski naučnici postojao je dalekosežan cilj proslave, da se doprinese  usvajanju jedinice tesla. Taj način razmišljanja je bio mudar, proslava nije imala za cilj samu sebe, desi se i svi se raziđu, već se težilo da se nešto iz toga kasnije opet nastavi.  Proslava 1956. je doprinela konačnom proglašenju jedinice. Na proslavi stogodišnjice 1956. godine predsednik Međunarodne elektrotehničke komisije je objavio da je komisija usvojila predlog da jedinicu magnetne indukcije nazove po Teslinom imenu, ali to nije bio kraj procedure. Na 11.

Generalnoj konferenciji za mere i tegove je tek 1960. godine usvojena rezolucija kojom se jedinica magnetne indukcije u Međunarodnom sistemu jedinica nazove po imenu našeg velikog naučnika. Inicijativa za imenovanje jedinice potekla je od profesora Tehničkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Damjanovića i Pavla Miljanića još tridesetih godina prošlog veka. Najveći problem predstavljalo je glasanje. Naime mnoge prosovjetski orjentisane zemlje su bile protiv usvajanja predloga pa je u pauzama bilo dosta lobiranja od strane naših ljudi.

Današnji problemi koje ima Muzej?

Uslovi smeštaja građe su veliki problem. Različiti materijali se čuvaju u istim uslovima u fizički skučenom prostoru. Mikroklimatski uslovi nisu jednako odgovarajući za sve materijale. Poseban problem je čuvanje papira i predmeta od svile. Papir je star i više od sto godina, postoji i pojava nestajanja teksta na pojedinim dokumentima koji je počeo da bledi, mada postoje tehnike kojima je moguće očitati tekst. Jeftinije je uložiti u preventivnu zaštitu nego u konzervaciju i restauraciju.

Materijal koji nedostaje.

Jedini Teslin portret, za koji je on uživo pozirao nikada i nije bio u Teslinoj zaostavštini. Taj portret je najverovatnije u nekoj privatnoj kolekciji. Drugačija je situacija sa Edisonovom zlatnom medaljom kojom je Tesla odlikovan. Šarlota Mužar, saradnica Save Kosanovića, svedoči da je nakon Tesline smrti, prilikom zatvaranja sefa u Teslinom apartmanu, medalja bila u njemu, ali da je pri otvaranju istog u Beogradu taj predmet nedostajao.

Zainteresovanost.

Ljudi su zainteresovani da dodju u muzej, da pogledaju postavku ili zatraže neki podatak o Tesli, imaju emocije za Teslu, ali su manje zainteresovani da istražuju. Te vrste koncentracije i upornosti za sada nedostaje kod velike većine posetilaca, mada ima izuzetaka. Sada je u toku proces mikrofilmovanja i digitalizacije arhivske gradje, tako da će čitanje i istraživanje Teslinih dokumenata biti olakšano kada taj proces bude bio završen. Problem kod nas u današnje vreme je to što nije razvijena naučna disciplina, istorija nauke. Američki IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers, Inc.-Institut inženjera elektrotehnike i elektronike) ima sekciju koja se bavi samo istorijom nauke i ona pokriva istoriju elektronike i elektrotehnike.

U programu državnog odbora za proslavu 150 godina od rođenja Nikole Tesle nalazi se stavka u kojoj se navodi da će na Svetosavskom platou biti sahranjeni zemni ostaci Nikole Tesle?

Ne mogu da verujem da je tako nešto skovano, da Tesla na dan kada je rođen bude i po drugi put sahranjen. Ne shvatam ni izbor mesta koje je predloženo. Razumem da postoji razmišljanje da Tesla možda treba da počiva na nekom drugom mestu, a ne u njegovom Muzeju. U redu, ali o tome bi trebalo da se razgovara i ne sme se ništa raditi bez Muzeja. Jer ako neko zaobiđe Muzej Nikole Tesle onda kao da je zaobišao i samog Teslu. Teslina urna se ovde čuva po želji njegove porodice Save Kosanovića i Mice Trbojević.

Oni su ti koji su bili njemu najbliži i Kosanović je jedino imao dilemu da li da urna ostane u Americi ili da bude preneta u Muzej. Profesor Veljko Korać, prvi direktor Muzeja, je takođe bio konsultovan po tom pitanju i odlučeno je da se urna smesti tu gde danas jeste. Ona je tako postavljena da ni na koji način ne remeti postavku. To što je ona ovde omogućava velikom broju ljudi da Tesli odaju počast i priznanje u miru i tišini svaki put kad dođu u Muzej.

O Tesli?

Tesla je misleći čovek koji se ne može smestiti u jedan ram, on prevazilazi svaku granicu koju mu postavite, kao kada bi hteli da smestite džina u bocu. Upoznavanje ljudi sa Teslinom zaostavštinom bi bilo dosta korisno radi stvaranja sopstvene predstave o Tesli, umesto prihvatanja interpretacija. Malo je poznato da se u Teslinoj arhivi nalazi prepiska sa jedanaest i po hiljada ljudi ili institucija. To potpuno razbija sliku o njemu kao usamljenom čoveku. On je bio onoliko usamljen koliko je bilo neophodno za ogroman rad koji je bio pred njim, a ne zato što nije bio spreman ili sposoban da uspostavlja ljudske kontakte. Tesla je radio u kompanijama koje je sam osnivao, nije bio deo sistema, pa se i po tome razlikovao od svojih kolega. Njegov način života je bio njegov izbor, da bude nezavistan onoliko koliko može.