Premijer liga: Nada za budućnost (3/3)

Prethodnih dana čitali ste prva dva dela priče o engleskom fudbalu, njegovom usponu iz agonije osamdesetih do vrha Evrope pre samo nekoliko godina, i problemu sa kojim se suočio u danima najvećeg uspeha.

Engleska
Podeli

U trećem delu se upoznajete sa rešenjima koja se spremaju u Engleskoj, primerima sjajno organizovanih niskobudžetnih klubova i uticaju nove finansijske injekcije u vidu 5 milijardi funti vrednog ugovora o TV pravima.

Nadamo se da ćete se, čitajući ove strane, dobro zabaviti i upoznati sa mnogim detaljima koje do sada niste znali.

Uživajte!

Kako izbeći stečaj

U prethodna dva dela ove opsežne priče o engleskom fudbalu videli smo već da su finansijski najugroženiji klubovi koji ispadnu iz Premijer lige, razlozi su prilično jasni – prihodi se po pravilu prepolove, rashodi ostanu više ili manje isti. Kada je priča počela da se ponavlja, Premijer liga je u saradnji sa Fudbalskom ligom napravila finansijski padobran – to je novac iz budžeta elitnog ranga, koji stiže na račun kluba koji ispadne.

U početku padobran je trajao godinu dana, zatim dve, a sada bivši premijerligaši pomoć dobijaju četiri sezone – po 16 miliona u prve dve i po osam miliona u sledeće dve sezone.

Za one koji ne potpadaju pod padobran je pre tri godine, u sklopu velike reforme, uveden fond solidarnosti. Premijer liga se odriče skoro 60 miliona funti svojih prihoda, da bi i klubovi u nižim rangovima mogli da opstanu. Svi timovi iz Čempionšipa koji nisu u režimu padobrana godišnje dobijaju po 2,17 miliona, učesnici Lige 1 po 324 hiljade, atimovi iz Lige 2 po 214 hiljada funti.

I sami vidite da to, kada se podeli na 72 tima, i nije preveliki novac, i zadovoljava desetak posto potreba timova. Ipak, i toliko je dovoljno da sistem funkcioniše. Taj sistem je pre osam godina ozbiljno uzdrman poslednjom reformom, kada su se Divizije 1-3 pretvorile u Čempionšip i Lige 1-2, jer je od tada sistem raspodele novca od TV prava iz Fudbalske lige u procentima 66-20-14, redom od drugog do četvrtog ranga.

Situacija na tržištu nije srećna za te klubove, jer je godišnji iznos novca od televizije svega 65 miliona funti, čak 26 posto manje nego u prethodnom periodu. U praksi to znači da timovi iz Čempionšipa dobijaju od 1,4 do 2,5 miliona od televizije, dok je u četvrtom rangu taj raspon od 300 do 500 hiljada.

Zajednički sponzori Fudbalske lige ne donose mnogo, Npower za generalno sponzorstvo kroz ime lige daje 21 milion godišnje, pa su klubovi u velikoj meri oslonjeni na prihode sa samih utakmica, a važan faktor igraju i propratne aktivnosti na stadionima. Mnogi od novih i rekonstruisanih stadiona u svojim lokalnim zajednicama predstavljaju centar društvenog života, mesto održavanja raznih skupova, manifestacija i proslava, a taj prihod igra ozbiljnu ulogu.

Ipak, činjenica da postoji nekakav plan pomaže klubovima da se osećaju sigurno. U nedavnoj anketi BBC, u kojoj je učestvovalo preko pola timova iz Fudbalske lige vidi se zabrinutost za budućnost klupskog fudbala, ali istovremeno priličan optimizam vezan za sopstvene klubove. To je naizgled protivrečno, ali je očigledno da su klubovi naučili da ekonomišu. Još devedesetih su drugoligaški klubovi često plaćali visoke transfere, ove sezone osim Blekburna (padobran, bogati vlasnici) zbir milionskih transfera u svim klubovima 3 ranga je sedam.

Pominjana odluka da se sastavi svedu na maksimalno 25 fudbalera takođe je pomogla, mada je sigurno da bi nižerazrednim ekipama odgovaralo da nestane uredba UEFA o postojanju dva prelazna roka, jer bi povratak na devetomesečnu otvorenu kupovinu još smanjio cene igrača.

Rad sa mladima

Decenijama unazad moćni britanski mediji spremali su naciju za svako veliko takmičenje kao da njihovi ljubimci treba da se pojave na mestu radnje i pokupe pehar. Još od 1996. Englezi nisu stigli ni do polufinala bilo kog svetskog ili evropskog prvenstva, često zbog nedostatka koncentracije u ključnim trenucima (šest ispadanja na penale 1990-2012, plus čuveni penal Filipa Nevila u 88.minutu protiv Rumunije 2000), ali često i zbog elementarnog nedostatka kvaliteta u ključnim segmentimaigre.

Ako se napravi korak unazad, jasno je gde leži problem. Rad sa mladima smatran je decenijama nedovoljno važnim i drugorazrednim u fudbalskim krugovima na Ostrvu. Zapravo, tek je u poslednje dve godine Fudbalska asocijacija konačno postavila koherentan plan, koji bi trebalo da tamošnjem fudbalu ponudi veliki broj domaćih igrača dobrog kvaliteta.

Problemi obično počinju od samog uvoda u fudbal. Kada bi dečak u Španiji ili Nemačkoj došao na prvi trening, poslali bi ga na mali teren, gde bi u igri 4 na 4 naučio osnove tehnike, pre nego što bi krenulo upoznavanje sa taktikom. U skladu sa zastarelim modelom, kakav je popularan i na ovim prostorima, Englezi su svoje klince slali odmah na veliki teren, u igru 11 na 11.

Razlika je ogromna – u igri sa malim brojem fudbalera igrač mnogo češće ima loptu, a situacije sa kojima se tu susreće lako će se kasnije preslikati na pojedine segmente velikog terena.

U nedavnoj anketi, u kojoj je hiljadu mladih fudbalera, njihovih roditelja i trenera procenjivalo razne aspekte igre u sistemima 4 na 4, 7 na 7 i 11 na 11, sasvim je jasno da je prva od tih opcija najkorisnija za najmlađe kategorije. Devet od deset dečaka smatra da se tehnički aspekti lakše razvijaju u igri 4 na 4, a 80 posto je sigurno da znatno češći kontakt sa loptom imaju u igri 4 na 4. Druga strana priče govori možda još više.

Na isto pitanje 11 posto dečaka reklo je da više loptu dobijaju kada se igra 11 na 11. Po pravilu se radi o igračima koji su fizički i tehnički dominantni u odnosu na vršnjake. Upravo je to grupa koja je sistematski protežirana prethodnih decenija. To stvara prilično bizarnu situaciju: u mlađim kategorijama imate dobre rezultate kao pojedinci i tim, ali kada stignete među seniore, vaših igrača nigde nema. Svaka sličnost sa Srbijom u prethodnih desetak godina je slučajna.

Mnogo neuspeha kasnije lekcija je naučena. FA je uložila 105 miliona u trening centar Sent Džordžis Park u Bartonu, koji su mnoge strane kolege prozvale engleskim Klerfontenom (mada je, kada se pogledaju podaci, i učinak legendarne francuske fabrike fudbalera prilično mršav prethodnih godina). O značaju svedoči da je građen čak 11 godina.

Sjajni uslovi za igrače samo su jedan segment priče. Sent Džordžis Park je zapravo prvenstveno zamišljen kao mesto na kojem će se usavršavati treneri, jer upravo u tom segmentu Engleska brutalno zaostaje. Da zanemarimo stručnjake sa kontinenta, dovoljno je pogledati severno od Hadrijanovog zida. U nekoliko navrata ove i prošle sezone čak po šest menadžera u Premijer lige bilo je rođeno u jednom jedinom gradu – Glazgovu. To što Škoti decenijama nisu izbacili vrhunskog igrača na sprečava ih da dominiraju na trenerskom planu.

Tačka preseka dva velika engleska problema je u radu sa klincima. Decenijama je način razmišljanja bio ovakav: ako niste dovoljno dobri za prvi tim, vodite rezerve, sledeća klasa po kvalitetu vodi tim do 19 godina, pa ekipu do 17 godina i redom naniže. Tou praksi znači da prve korake u fudbalu mali Englezi prave sa trenerima koji nisu dovoljno dobri ni da treniraju U13 ekipu.

Prepisujući lekcije od Španaca, koji na raspolaganju u seniorskoj selekciji imaju trenutno pedesetak igrača, koji bi odmah mogli u engleskih startnih 11, Ostrvljanima nije promakao ključni detalj – u iberijskim klubovima najbolji treneri vode prvi tim, ali prvi sledeći po kvalitetu su treneri najmlađih kategorija, jer upravo u tom uzrastu se najviše uradi na tehnici fudbalera.

Sistem je preokrenut i mlađe kategorije su sada u centru pažnje, jer osnovni zadatak nacionalnog saveza mora da bude da stvara ambijent i uslove za razvoj kasnijih vrhunskih igrača. Uostalom, dok oni dođu do seniora, odavno će biti daleko od nadležnosti FA.

Da se misli ozbiljno pokazalo je angažovanje Dena Ešvorta, doskorašnjeg ključnog čoveka za fantastičan razvoj Vest Bromvič Albiona. Iako su Di Mateo, Hodžson i sada Klark dobili brojne pohvale za odlične rezultate kluba, za njih je u najmanju ruku zaslužan Ešvort.

Ešvort je još pre 30. rođendana preuzeo Piterborovu akademiju, a posle nekoliko brzih promena posla skrasio se u Vest Bromu.U prve tri godine radio je u akademiji, najpre kao asistent, pa kao menadžer juniorskog tima, a na novu funkciju stupio je 2007. godine.

Njegov opis radnog mesta na funkciji sportskog direktora u ekipi Vest Bromvič Albiona bio potpuno različit od bilo čega što poznaje fudbal u Engleskoj, čak i širi od standarda poznatih na koninentu. Radio je paralelno na razvoju omladinske škole i koristio pomoć napredne statistike da dođe do kvalitetnih igrača za mali novac. Stvarao je idealne uslove za rad menadžera i još važnije – promenio klupsku kulturu, ubedivši sve, od čelnika, preko igrača do navijača, da klub ne mora da se zadovolji opstankom.

„Akoželite mesto u gornjoj polovini, pa ga ne izborite, verovatno ćete biti dobro plasirani. Ako jurite sedamnaesto mesto, sva je prilika daćete samo to i ostvariti“, objasnio je Ešvort prošle godine. Ambicija i samopouzdanje su nemerljivo bitni u fudbalu, ali je i razum neophodan: „Da bi Sent Džordžis doneo rezultat, moraće da prođe bar desetak godina“.

Istovremeno se priključila i Fudbalska liga sa Premijer ligom. Organizovana su dva nova takmičenja koja su veoma nedostajala engleskom fudbalu, jer predstavljaju sponu između juniorskih i seniorskih dana. Po 23 kluba igrala su ove sezone u uvodnoj sezoni U19 i U21 Premijer lige, a pobedili su Fulam i Mančester Junajted.

Liga U19 (Fulam pobedio Reding u finalu) je nastavak tradicije koju je pravila Liga akademija, ali uz organizacione promene, tri faze, uključujući i plej of. Isti sistem primenjuje se u U21 ligi, koja se igra prvi put (Man. Junajted pobedio Totenhem). Pravila su ove sezone dopuštala nastup i određenom broju seniora.

Novi trogodišnji ugovor

Godinama je engleski fudbal u teoriji imao veliku finansijsku prednost u odnosu na ostatak Evrope, ali u praksi nije to mogao da koristi u dovoljnoj meri, zbog poreskih stopa, značajno većih nego u zemljama na jugu Evrope.

Zbog toga je ista igračka plata koštala engleske klubove i do 20 posto više nego ekipe u Španiji. Dokle god je postojao privid blagostanja na Mediteranu, Englezi su se mučili da pod svoje oblake privuku nekog ko ima ponudu da živi na suncu Toskane ili Andaluzije.

Onda je stigla kriza i finansijski jaz se produbio. U prethodnim godinama zbirni prihod Premijer lige (prosek od 2,5 milijarde evra godišnje u prethodne tri sezone) nadmašivao je Bundesligu za preko 700, a Primeru za gotovo 800 miliona evra, Serie A odavno je ispala iz trke.

Pominjali smo već više puta sveto trojstvo u prihodima klubova (TV prava, komercijalne aktivnosti, prihodi na dan utakmice). U prvoj deceniji Premijer lige, a posebno u godinama oko prelaza vekova (kada su klubovi uglavnom već rekonstruisali, povećali ili izgradili nove stadione) prihodi na dan meča su prednjačili.

Porast prihoda iz komercijalnog sektora u poslednjim sezonama učinio nezamislivo – da i ta grana pretekne prihode sa samih utakmica. Pomenuli smo Mančester Junajted, koji je na čelu tog trenda od dolaska porodice Glejzer, ali odlično korak drže i Liverpul, Totenhem, Čelsi i Sanderlend.

Ekstremni primer je Mančester Siti, koji pet puta više zarađuje kroz komercijalne aktivnosti nego na samom stadionu (110 prema 22 miliona u sezoni 2011/12), ali dobar deo zasluga za to imaju poslovi koje su vlasnici iz Emirata sklapali direktno sa svojim firmama (kao čuveni 10-godišnji ugovor po kojem je ime stadiona plaćeno 400 miliona funti).

O dosadašnjem razvoju prihoda od TV prava čitali ste već u prvom delu, jer je upravo taj novac postavio temelje za transformaciju Premijer lige. Posao odrađen prošle jeseni na putu je da dânovi zamah ekitnom engleskom fudbalu. Pregovori o novom trogodišnjem ugovoru obezbedili su Premijer ligi gotovo nezamislivu sumu koja prelazi 5 milijardi funti za tri sezone.

Oko dve trećine (3,018 milijardi) dolazi od domaćih televizija, ponovo u velikoj većini od BskyB, što je gotovo dupli porast u odnosu na prethodni trogodišnji period. Taj novac deli se u standardnoj razmeri, pola ravnopravno svakom klubu, po četvrtina u odnosu na plasman i broj utakmica tog kluba koji je prenošen (ne zaboravite da Englezi, za razliku od nas na Balkanu, ne mogu da gledaju ni pola utakmica Premijer lige).

Ostatak dolazi od televizija iz ostatka sveta, a u nekim delovima pregovori još teku, iako je izvesno da će zbirna suma preći dve milijarde. Taj novac deli se potpuno ravnopravno, kako šampionu, tako i poslednjem na tabeli.

Za tek završenu sezonu to u praksi znači da je Mančester Junajted, prvi u ligi i najčešće prenošeni tim (25 puta) zaradio od TV prava 60,8 miliona, dok je QPR (poslednji, prenošen 11 puta) dobio 39,7 miliona funti. Reding, najslabije rangirani od osam klubova prenošenih 10 puta (garantovani minimum po ugovoru) zaradio je ravno 40 miliona. Everton je završio iznad Liverpula, ali je prenošen mnogo ređe (14-22), pa je crveni gradski klub zaradio više (54,8 prema 51,7 miliona). Odnos broja prenosa govori više o statusu, nego o kvalitetu timova – direktno ispod Liverpula na tabeli završili su Vest Brom i Svonsi, koji su prenošeni samo po 10 puta, više nego duplo ređe od Rodžersovog tima.

No, sa ovako malim razlikama u prihodima to i nije mnogo dramatično. Setite se priče o „novom španskom modelu“, u kojem će raspon između Barselone i Reala na jednoj, a Malage i Sosijedada na drugoj strani biti više od 6 prema 1, a i takva raspodela je napredak u odnosu na sadašnje stanje. Šanse da prosečni španski klub u narednom periodu sačuva svoje najbolje igrače gotovo da ne postoje.

Sa povećanjem TV prihoda za dve trećine, razumno je očekivati da će klub sa samog dna dobijati oko 65 miliona funti po sezoni, a to je i dalje samo jedan od tri izvora. Sa novcem od reklama i povećanim posetama, jasno je kako dolazimo do toga da je finale Votfoda i Kristal Palasa bilo prvi „meč za 90 miliona funti“.

Slučaj Svonsi

Mali grad na velškoj obali je u maju 2003. osetio veliko olakšanje – njihovi ljubimci pobedili su na starom Več Fildu Hal Siti 4:2, obezbedili opstanak u četvrtom rangu i sprečili finansijski kolaps kluba. U očuvanju tima čiju polovinu su činili lokalni momci bitnu ulogu odigrali su vezni igrači dovedeni sa strane, Španac Roberto Martines i momak iz istočnog Londona Lion Briton.

Premotajte vreme unapred, do februara 2013. godine. Siloviti „Labudovi“ počistili su teren Vemblija do tada goropadnim „petlićima“ iz Bredforda i pobedom od 5:0 stigli do prvog trofeja u klupskoj istoriji. Liga kup je bio kruna sjajne decenije Svonsi Sitija, decenije koja ih je dovela do gornje polovine Premijer lige i postavila ih kao uzor za mnoge klubove širom planete.

Sve je počelo promenom ustrojstva u klubu. U najtežim danima za klub, dve godine pre pomenute utakmice sa Halom, formiran je Swans Trust, udruženje navijača koje će biti oslonac budućim većinskim vlasnicima, a od 2010. ima 20 posto akcija kluba. Na taj način sami navijači, zahvaljujući vrlo maloj godišnjoj članarini (10 funti godišnje za pojedince, 15 za porodice, besplatna u prethodne dve sezone zbog 10 godina udruženja i 100 godina kluba) pomažu klubu, ali i utiču na njegov razvoj.

Britansko Udruženje navijača proglasilo je Svonsi Siti klubom koji je na najbolji način uključio navijače u svoj rad. Iako je tih 20 posto daleko od nemačkog standarda 50+1, mali velški klub pokazao je celoj Engleskoj pravi put.

Usledila je selidba na novi stadion Liberti, koji je klubu pružio mogućnost razvoja, kako zbog većeg kapaciteta (20.750 mesta, duplo više od Več Filda), tako i zbog mogućnosti zarade organizovanjem raznih vanfudbalskih aktivnosti. Stabilnost je postignuta, klub se preselio u treći rang takmičenja, a u finišu sezone 2006/7 mesto menadžera povereno je pomenutom Špancu – Robertu Martinesu.

Barselona je sastojke za tiki-taku imala i u Klajvertovo doba, ali je zaista zaigrala kada je 2008. tim preuzeo Gvardiola. Martines je godinu ranije počeo da propoveda takav stil u jugozapadnom Velsu. U srcu sistema bio je Briton, čovek koji će znatno kasnije, u prvoj Svonsijevoj premijerligaškoj sezoni, biti lider elitnog ranga i po broju i po procentu pasova. On je diktirao ritam Svonsijevog napada, i slao ključne pasove saigračima. Na tome je zasnovan stil igre kojeg se klub i dalje drži, i koji je važniji od bilo kog pojedinca, što je ova sezona potvrdila.

Martines je 2007. uveo Svonsi u Čempionšip kao prvaka Lige jedan, a posle dve godine u tom rangu preselio se u Vigan, svoj drugi ostrvski dom, u kojem je takođe ostavio dubok trag kao igrač. Sistem se nije menjao. Paulo Souza se možda nije dugo zadržao, ali je i u njegovo vreme igra na posed i kratke pasove ostala ključna osobina „Labudova“, mada nešto defanzivnija nego kod Martinesa. Zatim je priliku Brendan Rodžers, nekadašnji Murinjov trener juniora Čelsija, a zatim i njihovog rezervnog tima.

Jedan od ključnih faktora Svonsijevog uspeha na terenu je holandski golman Mišel Vorm. Iako je još u leto 2011, kada je stigao iz Utrehta za milion i po funti, on bio drugi izbor u holandskoj reprezentaciji, ostao je ispod radara mnogih ekipa iz vrha engleskog i evropskog fudbala. Kako je i zašto završio u Svonsiju objašnjava Brendan Rodžers sredinom prošle sezone:

“Naš prioritet je bio da dovedemo odgovarajući tip golmana. Trebao nam je neko ko se uklapa u naš stil igre i tu se pojavilo ime Mišela Vorma. Gledali smo kakve atribute ima i njegov stil nam je savršeno odgovarao. On ume da brani, što je logično važno kod golmana. Ali za naš stil igre, koji je baziran na izgradnji napada pâs igrom iz odbrane, ključno je da golman bude siguran u kontroli lopte nogama. On ne samo da radi to, već odlično kontroliše igru i pomaže nam da gradimo napade. Vrlo je brz i agilan, podseća na Barsinog Viktora Valdesa“, objašnjava Rodžers.

Ako ste nekad igrali fantasy nekog američkog sporta, znate koliko vam se opcija otvara kada potpuno odustanete od jedne kategorije.

Iako rođen u provincijskom gradiću Severne Irske, Brendan Rodžers je svoje taktičko-tehničko obrazovanje sticao u Španiji i bio je sjajan izbor za nastavak iste priče. Već u prvoj sezoni ostvario je nezamislivo – učinio Svonsi prvim velškim timom u Premijer ligi, a zatim ih smestio komotno na sredinu tabele i zaradio za sebe klupu Liverpula.

Onda je došao Mihael Laudrup, još jedan čovek sa bogatim iskustvom iz Španije (i drugi ključni Danac – Jan Melbi je posle decenije u Liverpulu završio karijeru u Svonsiju), koji je doveo još nekoliko igrača sa Pirineja, i klub se učvrstio u gornjoj polovini lige i osvojio Liga kup, ostvarivši najuspešniju sezonu „Labudova“ ikad.

Laudrup će uskoro otići, možda ne ovog leta, ali ne mnogo kasnije. Igra Svonsija neće se promeniti. Za to se brine predsednik Hju Dženkins, koji je u klubu duže nego Briton, Alan Tejt (takođe došao u sezoni 2002/03) i kapiten Gari Monk (tu od 2004). Dženkins je ključni čovek za fudbalsku filosofiju Svonsija – on je insistirao da trećeligaš igra kratkim pasovima, a zatim se pobrinuo da sistem funkcioniše besprekorno i bez trzavica, iako su u poslednjih 50 meseci imali 4 različita menadžera. Dženkins precizno opisuje svoj modus operandi.

"Kada tražim novog menadžera, provedem sate i sate u razgovoru sa kandidatom. Kada su Rodžers i Laudrup dolazili u klub, znali su već mnogo toga o njemu. Svakome od njih odmah sam istakao zahteve – i pored promene menadžera, u klubu ostaje ceo stručni štab, čime se razmere potresa svode na minimum. Način rada na treninzima i stil igre moraju da budu isti. Svonsi ima klupsku filosofiju i svako mora da je se drži. Sa druge strane, vrlo je važno da svako ko dođe donese i nešto svoje, da bi klub pravio male korake unapred. Sve dok je tako, napredovaćemo“, objasnio je Dženkins krajem prošle godine, na proslavi deset godina svog rada u klubu.

I klub zaista napreduje. Od kada je Dženkins u njemu, a tome je jedanaesta sezona, samo dvaput je ostvaren slabiji plasman nego u prethodnom šampionatu. Oba puta pad je bio samo za po jedno mesto, ali su usponi klub sa 91. doveli do devetog mesta na lestvici engleskog fudbala.

Dakle, baš kao što su četvrt veka ser Aleksa u Mančester Junajtedu doneli tom klubu stabilnost i sledstveno trofeje, i u slučaju Svonsija stabilnost je ključna reč. Samo, u Velsu stabilnost je smeštena na najviše mesto, pa ni odlasci ključnih igrača, ni promene trenera ne mogu da je poremete. Još jedan nedavni povratnik u najviši engleski rang ima sličan sistem, u kojem je klupska filosofija osnova stabilnosti, a menadžeri i igrači su prolazni.

Slučaj Sautempton

Godinu posle Svonsija u najviši rang plasirao se Sautempton. Klub sa južne obale osamdesetih i devedesetih je privlačio veliku pažnju igrama braće Volis i golovima Mata Le Tisijea, jednom je čak bio i drugi na tabeli, ali je 2005. ispao posle punih 27 godina u eliti. Bio je to tek početak teških dana za klub, koji je pod rukovodstvom Ruperta Loua otišao u administraciju 2009, istovremeno ispadajući u Ligu jedan.

Tada, dok je tim bio na najnižoj tački još od 1960, kupio ga je Markus Libher, naslednik kompanije čije proizvode možete da vidite na svakom boljem gradilištu. Markusov otac Hans pokrenuo je četiri godine posle rata posao sa građevinskim mašinama iz čiste nužde – sistematski devastirana, smanjena za trećinu površine pa podeljena, i bez skoro 10 miliona stanovnika stradalih u ratu, Nemačka je bila zemlja u kojoj radne snage jednostavno nema.

Posao je krenuo dobro, decenijama kasnije Libheri su imali milijarde, delom u rodnom Baden Virtembergu, a delom u švajcarskom Friburu, gde se Markus preselio. Libher se pojavio u trenutku kada su se „Sveci“ bukvalno raspadali: 91 dan pošto je klub pao u stečaj, neposredno posle povlačenja i poslednje od 19 ponuda za preuzimanje, i dan pošto je stanje u klubu bilo takvo, da nije imao ko da vodi treninge.

Sedam julskih dana 2009. bilo je dovoljno da Nemac/Švajcarac plati oko 13 miliona funti za ekipu koja će tako brzo stići do Premijer lige, u kojoj je najmanji godišnji budžet za plate dva i po puta veći od te sume i u kojoj igra milijardu i po plaćeni Mančester Junajted.

Milijarde i uspešnu kompaniju nećete napraviti ako niste svesni svojih mogućnosti i svojih ograničenja. Libher je voleo fudbal, ali nije ga poznavao dovoljno da bi preuzeo izvršnu ulogu. Prva stvar koju je uradio bila je da angažuje Nikolu Kortezea, italijanskog bankara, koji je prethodnih deset godina proveo u Ženevi specijalizući se za sportsku ekonomiju.

Korteze, koji je bio ključni operativac pri kupovini kluba, se već razumeo i u sâm sport, a ne samo u novac. On je odgovoran za uspostavljanje Sautemptonovog stila, koji će tri i po godine kasnije dovesti do najneočekivanije odluke u ovoj sezoni Premijer lige. No, stići ćemo i dotle.

"Ovde imamo dobru osnovu na kojoj možemo da gradimo. Jasno mi je šta je cilj – ovaj klub treba da igra u Premijer ligi. Trebaće vreme da sve ostvarimo, ali bitno je da na kraju završimo tamo gde pripadamo“, rekao je Korteze pri preuzimanju kluba. Njegov deo posla bio je toliko dobar, da su Milan i Fiorentina hteli da ga angažuju, ali je on ostao, jer Sautempton smatra "svojom bebom, koju ne može da ostavi".

Osnova svega ležala je u prostoj logici – ako želite da pravite jeftin klub, morate da pravite igrače; ako hoćete da se igrači uklope u sistem brzo, moraju da ga već poznaju. Jedan od razloga da Libher uloži baš u Sautempton bila je brutalno dobra omladinska škola, koja je stvorila dve superzvezde – Volkota i Bejla – ali i niz drugih igrača, kakvi su Lalana, Surman, Nejtan Dajer, nešto ranije i Vejn Bridž. Nisu Sveci slučajno igrali finale pa polufinale omladinskog FA kupa sredinom decenije.

Sve što je bilo potrebno je da se postavi sistem. Prvi koji je dobio zadatak da to sprovede bio je Alan Pardju, ali se ispostavilo da je za njega kazna od -10 bodova za pad u administraciju bila nedostižna. Onda je ekipu preuzeo dotadašnji menadžer Skantorpa Najdžel Edkins, i sve je krenulo kako treba. Edkins je najpre očekivano doveo ekipu do povratka u drugi rang, a zatim neočkivano i do druge vezane promocije, pravo u Premijer ligu.

Prva dva meseca bila su veoma teška, iako se ekipa herojski nosila sa oba mančesterska kluba (vodili, pa izgubili 3:2), ali su hladniji dani doneli i mnogo bolje rezultate. Onda je sredinom januara, usred serije od pet mečeva bez poraza (u kojoj je pobeđen Liverpul, a Čelsi od 0:2 dostignut do 2:2), Nikola Korteze učinio nešto nezamislivo – otpustio Edkinsa.

Zašto? Sautempton ima jasnu politiku kao klub, od devetogodišnjaka do seniora svi igraju istim stilom 4-2-3-1, uz visoki presing, osam igrača u ofanzivnoj i deset u defanzivnoj fazi. Edkins je pravio rezultate, ali uprkos tome što je dvaput upozoren, odstupao je od koncepcije, i to ga je koštalo posla.

Bilo je očigledno da je Korteze sa Maurisiom Poćetinom pričao dosta pre nego što će mu dati posao, na samo 48 sati pred meč sa Evertonom. Argentinac je već odlično poznavao sve igrače, za dva dana im potpunio promenio način igre, posebno u veznom redu, i na kraju ih doveo mirno do cilja – opstanka u eliti. Učenik zemljaka Marsela Bjelse, Poćetino se sprema da u novoj sezoni još približi igru svoje ekipe onome što je Atletik Bilbao radio pre godinu dana, kada su stigli do finala Lige Evrope.

Jedini problem sa kojim bi mogao da se suoči klub sa Sent Meriza leži u odlasku kompletnog rukovodstva – Markus Libher nije doživeo ni prvu promociju, jer je preminuo u avgustu 2010, a vlasnik kluba od tada je njegova ćerka Katarina, dok je Korteze predsednik. Odrešene ruke su i pomogle Kortezeu da sprovodi sve planove u ove tri godine, ali je ovog proleća došlo do nesuglasica. Ukoliko bi on otišao iz kluba, vrlo verovatno bi to učinio i Poćetino i ceo sistem bi se verovatno urušio. U tom svetlu odlična vest za navijače Svetaca je što su odmah po završetku sezone Katarina i Korteze u dugom razgovoru uspeli da se dogovore, pa promena ne bi trebalo da bude.

Prati li neko dobre primere?

O Denu Ešvortu čitali ste u delu o rekonstrukciji rada sa mladima na nivou cele Engleske. Činjenica je da je njegovo radno mesto bukvalno izmišljeno za njega i po njegovim osobinama, pa nasledniku Ričardu Garliku nikako neće biti lako. Dosadašnja karijera mu neće olakšati posao, jer je jedino mesto na kojem je radio u fudbalu pozicija čelnjika pravne službe. Pozivom na Ešvortovo mesto je i sâm bio šokiran.

Za sada se nijedna od velikih engleskih ekipa nije odvažila da prilagodi svoj sistem kontinentalnom ili primeni nešto od mudrosti koja je donela uspeh manjim rivalima. U nekim ekipama (Čelsi, Totenhem, Liverpul, pogotovo u doba Arnesena i Komolija) sportski direktori imali su ozbiljna ovlašćenja, ali su ona uglavnom ostala vezana za skauting i transfere, ali ne i uvođenje konzistentne klupske filosofije. Zbivanja u Mančester Sitiju nagoveštavaju zaokret u istom smeru, dok se Arsenal i Mančester Junajted drže starih oprobanih metoda.

Engleski fudbal je u neporecivoj krizi. Da nema Čelsija, ove dve sezone u Evropi dobile bi veoma lošu ocenu.

Još jednom prenosimo mudre reči Hjua Dženkinsa, koji ponovo pogađa u centar.

"U ovoj ligi previše novca troši se na prosečne igrače. Za to vreme je nivo taktičke svesti vrlo nizak. Mnogo utakmica u Premijer ligi svodi se na improvizaciju i trenutnu inspiraciju, sa veoma malo ili ni toliko taktičke pripreme menadžera ili trenera“.

Uprkos krizi, nova ogromna finansijska injekcija omogućava Englezima pogled ka svetlu na kraju tunela. Sa razvojem fudbala i neminovnošću prekompozicije međunarodnih klupskih takmičenja nema mnogo vremena da se taj novac pametno iskoristi. Neki nagoveštaji postoje, ali pitanje ostaje otvoreno.

Ipak, najvažnije za engleske klubove je da shvate da nije sve u novcu. Prosečni klub Premijer lige na plate daje 89 miliona evra, prosečni bundesligaš 50 miliona, a svi znamo koga nije bilo ni u četvrtfinalu, a koga smo gledali na Vembliju 25. maja.

Sport

100. Tur d’Frans: Ko će naslediti Viginsa na tronu?

Prvi put u istoriji Korzika će biti domaćin neke etape trke „Tur d’Frans“, i to prologa 100, jubilarnog izdanja, koje startuje u subotu i trajaće sve do 21. jula i cilja na Jelisejskim poljima u Parizu. Još od objavljivanja ovogodišnje rute bilo je jasno da će ona pogodovati specijalistima za planinske etape, kao i da Britanac Bredli Vigins ima male šanse za odbranu titule. Od tada, Vigins se zbog povrede povukao sa „Tura“, a sve vreme se postavlja pitanje ko će ga naslediti na tronu. Pretendenata ima mnogo, a sigurno je da će ljubitelji biciklizma uživati u naredne tri nedelje...

Tri duge godine: Od dna do krova

Vaterpolo klub Crvena zvezda je prvi put u klupskoj istoriji postao prvak Evrope. Fantastičan uspeh i za srpski vaterpolo koji je u skorije vreme uglavnom osvajao reprezentativne trofeje, osim 2000. i 2011. godine kada su evropski šampioni bili Bečej, odnosno Partizan. Premalo za zemlju koja je višegodišnji evropski i svetski šampion. Put Crvene zvezde do evropskog vrha nije bio nimalo lak, a do pre samo tri i po godine klub nije ni postojao.

'Orlovi': Hoćeš trofej? Pozovi Srbina (4/4)

U Srbiji je svaki navijač selektor – svako bi nekog igrača precrtao sa spiska reprezentativaca, pozvao nekog novog, vratio nekog starog... Fudbalska sezona je završena, a sportska redakcija B92 donosi vam pregled učinka svih srpskih fudbalera koji nastupaju u Evropi. Možda se neko novi sledeći put nađe na ’vašem’ spisku, možda budete imali neko novo ime za Sinišu Mihajlovića, a posle čitanja sva četiri dela našeg teksta moći ćete bolje da argumentujete svoj stav. Zato ne propustite serijal B92 pod nazivom „Orlovi“.

'Orlovi': Neven stao na korak od sna (3/4)

U Srbiji je svaki navijač selektor – svako bi nekog igrača precrtao sa spiska reprezentativaca, pozvao nekog novog, vratio nekog starog... Fudbalska sezona je završena, a sportska redakcija B92 donosi vam pregled učinka svih srpskih fudbalera koji nastupaju u Evropi. Možda se neko novi sledeći put nađe na ’vašem’ spisku, možda budete imali neko novo ime za Sinišu Mihajlovića, a posle čitanja sva četiri dela našeg teksta moći ćete bolje da argumentujete svoj stav. Zato ne propustite serijal B92 pod nazivom „Orlovi“.

Sportska redakcija B92 četvrtak 6.06. 16:00 Komentara: 7

'Orlovi': Od Vardara do Triglava, i šire (2/4)

U Srbiji je svaki navijač selektor – svako bi nekog igrača precrtao sa spiska reprezentativaca, pozvao nekog novog, vratio nekog starog... Fudbalska sezona je završena, a sportska redakcija B92 donosi vam pregled učinka svih srpskih fudbalera koji nastupaju u Evropi. Možda se neko novi sledeći put nađe na ’vašem’ spisku, možda budete imali neko novo ime za Sinišu Mihajlovića, a posle čitanja sva četiri dela našeg teksta moći ćete bolje da argumentujete svoj stav. Zato ne propustite serijal B92 pod nazivom „Orlovi“.

'Orlovi': Od CSKA do Gandžasara (1/4)

U Srbiji je svaki navijač selektor – svako bi nekog igrača precrtao sa spiska reprezentativaca, pozvao nekog novog, vratio nekog starog... Fudbalska sezona je završena, a sportska redakcija B92 donosi vam pregled učinka svih srpskih fudbalera koji nastupaju u Evropi. Možda se neko novi sledeći put nađe na ’vašem’ spisku, možda budete imali neko novo ime za Sinišu Mihajlovića, a posle čitanja sva četiri dela našeg teksta moći ćete bolje da argumentujete svoj stav. Zato ne propustite serijal „Orlovi“.

Šta će doneti prelazni rok navijačima Partizana?

Kao i svakog leta prelazni rok je jedna od zamiljivijih i 'dugotrajnijih' tema, u Humskoj je poslednjih godina bilo puno najava, odlazaka i dolazaka ali se čini da bi od juna do avgusta 2013. promet mogao da bude veći nego ikada.

Spektar mogućih ishoda je prilično širok, Partizan bi mogao u novu sezonu sa sasvim jakim timom ali i sa ekipom koja bi, bar po imenima, bila znatno slabija nego ranije.

Sportska redakcija B92 ponedeljak 3.06. 23:50 Komentara: 40